Ž. Cvijanović Vam preporučuje Probali smo da se pretvaramo da smo nešto što stvarno nismo i nisu nam poverovali. Ajde zato da budemo iskreni i budemo ono što zaista jesmo
Na čuvenoj i dugoj turneji po afričkim zemljama Josipa Broza su svečano dočekivali uz živopisne plesove poprilično obnaženih, što ženskih, što muških igrača, a uz veoma prodorne zvuke. Pod snažnim utiskom afričkog folklora, predanosti i požrtvovanosti njihovih učesnika, predsednik Jugoslavije se vratio u zemlju. Doček je bio više nego svečan i u njemu su učestvovale naše najbolje folklorne grupe. Gledajući ozarene momke i devojke kako igraju kola i pevaju pesme svih naših naroda i narodnosti, Broz je pokazivao znake zadovoljstva, ali je još pod uticajem Afrike nekom u svojoj pratnji napomenuo: „Imam utisak da nekako ne daju sve od sebe“.
Ta, tada pokazana neuverljivost, kao da nas prati kroz celu istoriju, a pokazuje se krupnom manom čak i onda kada smo najspremniji da se prepustimo i predamo. Srbima to nekako ne ide od ruke, pa ma koliko se trudili.
Nemačke i germanske vođe uopšte, i inače, obožavaju da posećuju srpske teritorije, bilo neposredno, bilo preko svojih oružanih predstavnika, upravo na najveće srpske narodne i verske praznike, kao što su recimo Vidovdan (1914) ili Uskrs (1941)… U skladu sa tim običajem, nemačka kancelarka Angela Merkel posetila je Prištinu i svoje vojnike na tlu Srbije na dan Svetog Nikole 2011. godine.
Na dan posete nemačke kancelarke Prištini, u najuticajnijem albanskom dnevniku „Koha ditore“ objavljen je redakcijski uvodnik na nemačkom jeziku! Baš kako treba, dolikuje i priliči.
Bila je Merkelova i u Beogradu, i uz sav trud da joj u svemu udovoljimo, niko i ne pomisli da štampa uvodnik na nemačkom. Dobar deo medija u Srbiji, pri tom, u nemačkoj je svojini. Komentari i članci, ako već nisu u američkom, u potpunosti su u nemačkom interesu i po nemačkom diktatu pisani, ali i pored toga niko ne objavi uvodnik na nemačkom. Izdiktira se članak na nemačkom, a onda se prevede na BHS jezik i objavi na srpskom, umesto na izvorniku. Ne umemo, pa to ti je.
Šiptari znaju da Evropa danas govori isključivo nemačkim jezikom i oni očas posla počnu da govore tim jezikom, spremni da pređu odmah i na norveški, švedski ili danski. I njima nekako uvek veruju, jer se vidi da oni nemaju čega da se odreknu. Nema kod njih nikakve potrebe da se samoponištavaju. Neopterećeni su, nisu obavezani bilo čim sem mržnjom prema Srbima, a to se i na nemačkom i na engleskom podrazumeva. Nemaju oni s čega da pređu na nešto, pa im je lako, reći će neko, tražeći izgovor i opravdanje za našu nesposobnost.
Šta tek reći o spomenicima… Zašto u Beogradu nema Klintonovog spomenika kao što ga ima u Prištini? Ne bi čak bilo potrebno ni da se angažuje neki naš vajar. Napravimo repliku spomenika iz Prištine. Siguran sam da se Tači ne bi bunio, a bilo bi dobro primljeno i u Briselu. Zašto Klintonovi i Buš nemaju ulice u Beogradu? Zašto naši muzeji ne traže od Šiptara ukradeni Bušov sat iz Fuše Kurijea, pa da ga izlože kao dragoceni eksponat? Zašto po Beogradu nema replika američkog Kipa slobode, a u Prištini ih ima na svakom koraku?
Setimo se kako je Tajči osvajala srca i nadimala prsa dičnih Hrvata i Hrvatica pesmom „Danke Dojčland“. Kod nas nema takve popularne pesme. Ima onih spremnih na nešto slično, ali nekako se vidi da to nije iz srca, ne ostavlja utisak iskrenosti. A o narodu koji to ne prihvata da i ne govorimo.
Ovo su sve naši propusti koji jasno pokazuju da se ne trudimo dovoljno i da ne dajemo sve od sebe. Ali i kada se upnemo i upregnemo, nekako nam ne ide. Ne delujemo im iskreno. Vide da nam to ne ide iz duše.
Kako smo se samo trudili da i pored svega u manastirima na Kosovu ugostimo Džoa Bajdena i Hilari Klinton. Tu su bili i episkopi, igumani i kaluđeri, ali i pored sve ljubaznosti i iskrenosti nisu im poverovali i hteli bi da Gračanicu daruju nekom drugom. Obavešteniji kažu da su presudnu ulogu odigrali naši sveci sa ikona i fresaka, jer su pokrili oči rukama kada su pomenuti gosti banuli u crkve.
Ne veruju nam ni kada ih ubeđujemo da većina pravoslavnih Srba želi da vidi Srbiju u Evropskoj uniji. Neće nam vredeti ni to što po tuđinskom nalogu danas hapsimo Veselinoviće, baš kao što nam nije vredelo ni to što smo bili veoma kooperativni prema Austrougarskoj vladi posle Principovog atentata u Sarajevu 1914. godine.
Zaludu se brukamo. Ni izdaleka ih ne možemo zasititi.
Imamo, dakle, mnogo razloga da kritikujemo našu nesposobnost da budemo uverljivi. Ne možemo za te neuspehe svaljivati krivicu na političare, režim i medije. Da oni hoće – hoće, da su spremni da bezrezervno služe najjačima – spremni su, da daju sve od sebe – daju, ali pravi problem je u narodu, jer on zapravo neće, i vidi se da je neiskren i tada kada se čini da prihvata diktat. Neće Srbi, pa Bog! I s pravom im ne veruju i ne treba da im veruju kada glume tobože služinčad.
Trebalo bi zato biti uviđavan prema našim političarima koji su dugi niz godina pokušavali da isprave sve greške i propuste, i da povedu narod i Srbiju putem evroatlantskih integracija. Ne treba na dve tri partije i na dva tri lidera svaljivati svu krivicu. Trebalo bi im odati dužno priznanje i nagraditi ih za njihov trud – (prevremenom) penzijom. Neka se odmore. A da i narod dane dušom. Probali smo da se pretvaramo da smo nešto što stvarno nismo i nisu nam poverovali. Ajde zato da budemo iskreni i budemo ono što zaista jesmo. Onda smo uvek više nego uverljivi.
Izvor Pečat, 22. decembar 2011.
( 34 ocena )
