Novi Standard

Pošto je nedavno zaratio sa ruskim ambasadorom u Beogradu, Ivan Vejvoda je svoju štetnu delatnost nastavio u središtu političke moći SAD

Govoreći o geopolitičkim prilikama na Balkanu, a naročito Kosovu i Metohiji, Ivan Vejvoda je u obraćanju senatorima Predstavničkog doma američkog Kongresa ponovio svoje protivustavne stavove, ranije iznete u intervjuu dnevnom listu „Blic“, ali i u već proslavljenom sukobu sa Aleksandrom Konuzinom („Ima li ovde Srba?“, zapitao se tada ruski ambasador).

Na Balkanu posvećenoj sednici Potkomiteta za Evropu i Evroaziju, koji dela u okviru Komiteta za spoljnu politiku – što će reći, u okviru jednog od najvažnijih centara moći današnjeg čovečanstva – Vejvoda je 15. novembra, u svojstvu potpredsednika nemačkog Maršal fonda u SAD, dobio priliku da okupljenim senatorima prenese svoje viđenje balkanskih prilika. Po njegovom obraćanju, međutim, nije se moglo ni naslutiti da je reč o čoveku koji je bio spoljnopolitički savetnik dvojici srpskih premijera. Ili je, možda, sasvim logično što je Zorana Đinđića i Zorana Živkovića savetovao čovek sa upravo ovakvim stavovima.

„O realnostima u kosovskoj situaciji postoji jasna svest, pa i u sadašnjem rukovodstvu Srbije koje je odlučno u potrazi za rešenjem tekućeg izazova koje će koristiti svim građanima“, rekao je Vejvoda u karakteristično pohvalnom stilu za sadašnji srpski režim. „U martu ove godine je sa uspostavljanjem dijaloga između Beograda i Prištine pod okriljem EU došlo do postepenog pristupa koji bi mogao da dovede do razrešenja situacije na Kosovu.“

Ne osvrćući se ni na pogrome, ni na nekažnjena i nerešena ubistva, ni na trgovinu organima, Vejvoda je iz antisrpskog arsenala Prištine pomenuo samo jednostranost letošnjeg slanja carinika na Jarinje i Brnjak. Ovako, uostalom, izgleda realnost kada je Vejvoda predstavlja američkim kongresmenima:

„Srbija je izgubila rat protiv NATO 1999. godine. Sve njene državne institucije morale su da napuste Kosovo, a ipak je poznato da je stanje nerešeno, naročito u pogledu severnog dela. Manevarski prostor Srbije za pregovore je, kao posledica tog poraza, bio i ostao veoma ograničen, a ipak je dijalog između Beograda i Prištine započeo u martu i već je iznedrio prve rezultate na obostranu korist. Drugi krug rezultata i kompromisa trebalo je da bude materijalizovan u julu, ali nije, što je dovelo do usijanja, izazvanog jednostranim pokušajem Prištine da preuzme kontrolu nad severom Kosova, ali se ubrzo stanje smirilo delovanjem svih uključenih strana – domaćih i stranih.“

Jedino po čemu se eventualno moglo zaključiti da je Vejvoda bio nekako povezan sa srpskim vladama, jeste upućenost u određene namere zvaničnog Beograda, i to namere sakrivene od srpske javnosti, kao što je ideja da se u zamenu za četiri opštine na severu ostatak Kosova i Metohije prizna kao samostalna i nezavisna država:

„Iako je odvajanje severnog dela Kosova ranije bilo razmatrano od strane Srbije kao mogućnost za brzo rešenje, sa sledstvenim priznanjem nezavisnog Kosova – takav scenario više nije na stolu“, pojasnio je Vejvoda Amerikancima, da bi im odmah zatim predstavio i ono što on vidi kao najbolje rešenje.

„Oblik autonomije za sever, sa zamršenim sistemom podele vlasti između Beograda i Prištine, deluje kao realistična opcija u ovom trenutku, zajedno sa definisanjem statusa manastira Srpske pravoslavne crkve, garantovanih prava za srpsku zajednicu i imovinskih sporova“, izrekao je Ivan Vejvoda ideju, sasvim suprotnu važećem Ustavu i prečesto poricanu od strane beogradskih vlastodržaca. „Ono što će na kraju proizići može samo da bude rezultat procesa sa kojim će dve strane biti najmanje nezadovoljne. Ne postoje idealna rešenja u ovom i sličnim slučajevima, već samo verzije najmanje lošeg rešenja – a izgleda da su obe strane stigle do tog nivoa spoznaje, što može da bude presudno za iznalaženje rešenja u ne tako dalekoj budućnosti.“

Ivan Vejvoda, međutim, ume da prevali preko usta i nešto izrazito pohvalno; doduše, ne o Srbiji, već o Hrvatskoj, kojoj je dodelio glavnu ulogu u delu izlaganja posvećenom evropskim integracijama Zapadnog Balkana. Nazivajući Hrvatsku „lokomotivom“ i najnaprednijom državom regiona, a prećutkujući, kao i u vezi sa Prištinom, nekažnjene zločine zvaničnog Zagreba prema krajinskim Srbima, Vejvoda ocenjuje:

„Činjenica da je Hrvatska okončala svoj put ka članstvu (u EU) i da će postati punopravna članica u julu 2013. godine ima istorijski značaj za region i za sve tamošnje države. Ovo je uspeh i za Hrvatsku, i za region, i za svaku pojedinačnu državu (…) To što će Hrvatska postati 28. članica EU daje podstrek svima onima koji pokreću motore demokratizacije i modernizacije u svojim zemljama“.

Frapantno je da Vejvoda, nominalno državljanin Srbije (!), priliku da američke kongresmene upozna sa nečim što bi srpski položaj olakšalo, a ne dodatno zakopalo, koristi za nastavak jalove „regionalne retorike“. Celokupna štetnost takvog pristupa sagledava se kada se uzme u obzir i šta su sve izgovorili američki kongresmeni u usijanoj debati o Kosovu – za razliku od Vejvode, oni su pominjali i izveštaj Dika Martija, i štetne posledice svrstavanja na stranu Prištine (ni manje, ni više nego je predsedavajući Potkomiteta Den Barton ocenio da je jednostrano priznavanje Kosova „samo uvećalo probleme“), čak i potrebu da se sami Srbi i Albanci dogovore o rešenju, bez uplitanja treće strane. Što će reći, ako su kongresmeni možda i bili otvoreni za kakvo preispitivanje američke politike na Balkanu ili barem nekih njenih aspekata, Vejvoda je svojim izlaganjem verovatno poništio takvu mogućnost.

Izvor Pečat, 17. 11. 2011.