Vesti 
Varijanta “uza zid” – sasvim moguća u neposrednoj budućnosti, s naših naravi, ogorčenja i, nadasve, stida – uzdigla bi u mučenike čak i ološ
Već tridesetak godina zalažem se otvoreno i javno za Srpsku revoluciju.
To sam, i neznajući šta činim, počeo već samizdatom Časovnik 1979, i prozom Sadržaj, 1980. Zbog oba dela kažnjen sam sudski, zbog drugog osuđen na sedam godina zatvora.
Na robiji sam saznao za pukovnika Radomira Veljkovića, zatvorenog u ludnici Centralnog zatvora u Beogradu zbog neovlašćenog izlaganja svojih uvida u lik u delo Josipa Broza dok je taj još bio živ. Jedan od stražara mi je kazao i za oficire JNA pogubljene u podzemnim prostorijama CZ zbog nečeg sličnog.
Prethodno, saznao sam – ne od svog oca, pukovnika Ozne iz 1944 – za Goli Otok i hiljade pobijenih na njemu i po drugim logorima i kazamatima Jugoslavije. Od druga iz razreda saznao sam za njegovog oca, nižeg funkcionera, ubijenog prilikom pokušaja bekstva iz Titoslavije.
Posle odležanih dve godine i tri meseca, što u CZ, što u Zabeli, gledao sam progon i Gojka Đoga zbog preranog oglašavanja, te suđenja šezdesetosmašima i “trockistima”, saborcima iz “Junskih gibanja” 1968.
U izgnanstvu u Severnoj Americi sreo sam stotine preživelih iz Brozovih logora, zatvora i sa Zidanog Mosta, Kočevskog Roga, i drugih manje poznatih stratišta. Četnici nisu imali ništa protiv mog porodičnog porekla, kao ni zboraši. Jedini koji su imali mržnju i prezir za svakog ko nije od njih bili su i ostali komunisti, i njihov biološki i duhovni porod – u koji bi, po nekima, valjalo ubrojiti i mene.
Ovaj uvod pišem jer je, u nas, na pomolu još jedno ponavljanje istih političkih i kulturoloških zločina, i zlodela protivu samog bića ovoga naroda koje smo, za života nas baby boomers-a – naraštaja rođenog tokom i odmah posle Drugog svetskog rata – imali nesreću da gledamo prečesto. Ono što me je naročito podstaklo na ovaj tekst su bezbrojni članci, komentari i blogovi na patriotskim sajtovima koji zanemaruju i mnogo više od ličnih sudbina, čije bi samo nabrajanje zahtevalo tomove teksta.
Naime, pod pseudonimima (“nikovima”) i krinkama (“avatarima”), mnogi autori pomenutih napisa – sudeći po žestini, podmetanjima i nepoštenju – kao da su “na zadatku”, ili pak lakoumni, neodgovorni i neobrazovani. Iza nekih kao da nazirem “drugove” poznijih godina koji bi lažima, klevetama, i spletkama da premažu sav zločin, jad i bedu svojih ne samo profesionalnih biografija.
Ćutnja tog mnoštva o očevidnom, i galama oko svega što bi po njima trebalo da vidimo i mislimo jeste zaglušujuća.
ZAR SE TO MOŽE IZBORIMA Jer, ako i zanemarimo Brozovu strahovladu, kada se ugled i položaj, recimo u kulturi, sticao hvalospevima doživotnom Predsedniku i Partiji, ili makar mukom o njihovim zločinima, te horsko podilaženje službeniku komunističke tajne službe Miloševiću ili petooktobarsko klicanje njegovim naslednicima iz istog ustrojstva, čime danas pravdati izvikivanje Koštunice, Tomislava Nikolića ili Dveri kao spasilaca koji bi predupredili Srpsku revoluciju – ili je, opet, uputili nevidom?
Zar se “izborima” – sprejom obeleženi od onih koji kradu da bi postojali – birajući između bezličnih, pokvarenih, nesposobnih ili prodanih, možemo izdići iz Pada? Jer niko i ne pominje otvaranje istinskih dosijea i arhiva Udbe, Kosa ili Bije, bez kojih je sva naša istoriografija od 1941. falsifikat, a sama povest nerazumljiva. Uz to, veći deo “javnosti” kao da ne zanima otkuda “biznismenima” i kriminalcima sa legitimacijama vojne ili civilne Službe novac da, posle samoupravnog socijalizma, prisvoje čitave delove privrede? Načelo plausible deniability (“uverljivog poricanja”) očigledno caruje i ovim “prostorima”, iako je jasno da su takvi sredstva mogli dobiti samo iz inostranstva ili od države – ili i od jednih i drugih, u dogovoru.
Niko se ne pita ni spram čega svi lumeni brozovske i jugoslovenske kulture i dalje vladaju srpskom? (Pogledati spisak uglednih intelektualaca Dveri.) Ni pozapadnjenje Crkve kao da se ne događa, niti otvoreno, državno naturanje polne izopačenosti.
Na sve to, na internetu i u razgovoru sve je više onih koji bi, vele, pobili na stotine, pa i hiljade izdajnika, odroda, lopova i sličnih – kao da ne shvataju, ili isuviše dobro znaju, da bi još jedan preokret izveden u krvi (“rođeni u krvi” masonska je krilatica) obnovio sve od čega bismo da se spasemo.
Jer jedno od prvih neizrečenih pitanja koje sam postavio ocu, predratnom komunisti, partizanskom prvoborcu, udbašu, diplomati i funkcioneru Savezne skupštine, bilo je: “Tata, jesi li ti streljao ikoga?”
Osetivši šta mi je na duši, otac me je uveravao da nije znao ni za Goli Otok, zadužen za druge poslove.
Zaista, hoće li budući kandidati za krvnike i mučitelje imati makar toliko obzira prema svome porodu? I, kako se misle iskupiti isprikama kakve novi naraštaji neće moći da prihvate – o ponečemu, ipak, obavešteniji od prethodnih?
Varijanta “uza zid” – sasvim moguća u neposrednoj budućnosti, s naših naravi, ogorčenja i, nadasve, stida – uzdigla bi u mučenike čak i ološ. Pogubljenja bi okrenula mnoge Srbe protivu revolucionara, a naročito novih vlasti.
Godine 1958, na njujorškoj televiziji gledao sam, uživo, prenos streljanja kontrarevolucionara na Kubi, koji je behu pretvorili u bordel i kazino za Amerikance. Pred raku su dovođeni u grupama od po dvadesetak i plotunima obarani u nju. To je trajalo desetak dana, pa su sledile godine čamaca i brodica kojima su kubanski privrženici “boljeg života” hrlili ka zemlji čijim očima behu naučili da gledaju svoju. Istina, većina ih se nije osećala poniženim – i naše malograđane tišteći jedino neudobnost. Ti izgnanici, do dolaska Kastra na vlast ne odviše zainteresovani za politiku, i dalje previđaju uzroke svog jada. Gnevni, čekaju da neko u “međunarodnoj zajednici” okonča i opit s Kubom, i Latinsku Ameriku ponovo dovede u red.
KAKO PUCATI U POTILJAK Držeći se mudrosti “strpen spašen”, nadajući se, u okviru svojih svedenih života da se da “dobro živeti” mimo ičega što se dešava čak i u neposrednoj blizini, tešeći se da “neće mene”, i mnogi Srbi kao da su zaboravili ustaške redove za klanje, ili slike na kojima po nekoliko Hrvata s puškama o ramenu vode četvororedove srpskih seljaka u nepovrat. Kakofonijom pištaljki, šerpi i lonaca se nikada nije osvajalo što se može jedino krajnjim samopregorom, niti je to moguće preko kompjutera, takmičenjem u gromoglasju.
Zaista, kako pucati nekom u potiljak, ili u čelo?
Šta znači zazivati Ruse da nas spasu, nekadre da spasu sebe? Zar nam primer Kadijevića, koji je 1991. otišao u Moskvu da pita hoće li nas oni podržati, ništa ne kazuje? Zar smo samo zbog ruskog “njet” ratovali kako dotle nismo – osim, možda, 1885. s Bugarima?
Srpska revolucija – prevrat poput Majskog 1903, ali bez kasapljenja kukavaca kojima smo dopustili da nam vladaju, po njihovim pravilima – može nam dati priliku da se vratimo putu kojim nas behu zaputili Karađorđe, Vuk Karadžić, Njegoš, Marko Miljanov i Vladika Nikolaj. Njom se možemo odužiti srpskim rodoljubima, pobijenim u Solunu 1917, da se zadovolje stranci. I mada ih ima koji će tvrditi da je i to bilo iznuđeno, i da bez toga ne bismo dobili priliku da probojem Solunskog fronta povratimo slobodu i stvorimo “Veliku državu”, valja znati da nas “svet” nije priznao iz velikodušja, već proračuna. Istinska srpska država mogla bi naime biti zarazan primer – ni imperija ni kolonija već, kao do Veljega rata, krajina spram grabljivaca a utočište progonjenima.
Ko se još usrećio žrtvovanjem časti, makar se i obogatio?
Kako, osim delom, objasniti zaboravnima da smo potomci boljih od sebe a da možemo, dao Bog i sreća junačka, postati preci još boljima?
( 41 ocena )
