Vi ste na strani: Naslovna

Vesti

Svet

MONTIJEVA SUROVA NOVA ITALIJA ILI ŠTA NAS ČEKA SA VLADOM EKSPERATA

utorak, 28 februar 2012 17:27

U ovim teškim vremenima pripadnici bankarske elite nam se serviraju kao „odlučni“ spasioci

Nikad do sada u svojim rukama investicone banke nisu imale toliku moć koliku imaju u ovom trenutku. Akumulirana snaga došla je do tog nivoa da su prvi put odlučile da pređu Rubikon, i to u velikoj meri. Zašto da imaju svoje ljude samo iza zavese i da strahuju što će njihovi vrsni glumci da naprave kad stanu pred publiku? Zar nije vreme da eliminišu i taj potencijalni rizik? Da spuste zavese, otarase ih se i stanu pred ljude.

Možda ne ovako dramatično, ali takav zaključak donet je prošle godine u jeku financijske krize. Bankarske organizacije shvatile su da je došlo vreme da gurnu svoje ljude u krupni plan. U skladu s tim izveden je politički državni udar u Italiji. U činu koji nema nikakve veze s demokratijom na vlast je doveden bivši zaposlenik američke multinacionalne bankarske grupacije Goldman Saks.

Bez previše rasprave kralj gafova Silvio Berluskoni povukao se kako bi u miru upravljao svojim medijskim carstvom, a udobnu fotelju preuzeo je tehnokrata Mario Monti. Kad smo već kod termina „tehnokratija“, nužno je i njegovo kratko objašnjenje. Tehnokratija je hipotetička forma vlasti u kojoj svu kontrolu nad zemljom imaju naučnioici, stručnjaci i druge učene osobe.

Vladavina i struktura vlasti zasnovane su na nauci i u tom modelu nema mesta za političare i biznismene. Nekom će ovakav oblik vlasti zvučati utopijski, nekom zanimljivo, nekom besmisleno. Ali to uopšte nije predmet ove analize. Činjenica je da aktualni premijer Mario Monti nema nikakve veze s teorijom tehnokratije. Pridev mu se dodaje isključivo zbog potrebe da se na neki način legitimizuje razlog njegovog dolaska na vlast.

Monti nije tehnokrata, on je danas isto što je bio i sve ovo vreme – čovek Goldman Saksa i pripadnik investiciono-bankarske elite.

KO JE ODUŠEVLJEN MONTIJEM Pučista je u istoriji uvek bilo i uvek će ih biti. Ipak, retko kada su ih toliko hvalili kao Montija. Ovih dana je uticajni nemački „Dojče Vele“ objavio tekst pod zanimljivim naslovom – „Monti impresionirao Merkelovu italijanskim ekonomskim reformama“. Kad se jedan političko-ekonomski autoritet kalibra Merkelove „divi“ ekonomskim reformama Marija Montija, zar je uopšte potrebno isticati šta o istom misle domaći uticajni autori?

U ovim teškim vremenima pripadnici te iste elite nam se serviraju kao „odlučni“ spasioci. Odlučni? Zar je odlučan potez drastično smanjivanje penzija? Pomeranje granice minimalnog staža za odlazak u penziju? Eliminacija svih teško izborenih socijalnih i radničkih prava? Moramo se zapitati – kome i kakvom profilu ljudi je ovo „odlučan“ potez?

To su „odlučni potezi“ samo onoj grupi koja zagovara da radnici rade i proizvode do poslednjeg dana uz platu sa kojom nikad neće živeti život dostojan čoveka. Njihov ideal je sledeći – s radnog mesta ravno u grob. Ako je suditi prema novim merama, upravo se ka tome idealu korača velikim koracima.

PRORADNIČKA DEMAGOGIJA Kako to, nažalost, već i biva u Italiji, najveći Montijevi saveznici su ujedno i najveći izdajnici radnika – sindikati. Najuticajniji sindikati ujedno su i najodaniji novoj vlasti, njihovi vođe su regularno pozivani na sastanke, obično pre najave novih mera.

Koliko prevrtljiv karakter imaju oni koji se najviše kunu u prava radnika, možemo najbolje videti u sledećem primeru. Naime, 12. decembra prošle godine na velikom skupu sindikata govore su redom držali istaknuti predstavnici Demokratske stranke, koja je doslovno isprepletena sa sindikatima u političkom i ideološkom smislu. U govoru su glasno kritikovali „nepravedan, neutemeljen i faličan“ program mera štednje, koji siu ipak u parlamentu podržali samo nekoliko dana kasnije.

Bar krupni kapital ne mora da skriva oduševljenje. Ema Marcegalja – predsednica udruženja preduzetnika („Confindustria“) rekla je da u potpunosti podržava novu vladu i sve ekonomske mere koje će ona preduzeti. Povodom najave temeljite liberalizacije tržišta Marcegalja je rekla: „Ne sme da postoji više nijedan tabu“.

O SOLIDARNOSTI I INDIVIDUALIZMU Na koji tačno tabu misli predsednica udruženja preduzetnika? Na zaštitu radnika i smanjenje penzija, naravno. Glavno oružje novog programa mera štednje je smanjenje penzija uz produženje staža za stupanje u panziju (tek sa 66 godina starosti). Uz nove panzione mere doći će i do ukidanja brojnih socijalnih beneficija, ali i zakona koji su do sada čuvali radna mesta.

Suviše često se zaboravlja da socijalna prava nisu postojala oduvek, od penzije do zaštite na radu. Za sve to su se radnici itekako morali izboriti u određenom istorijskom trenutku. Ovo što je danas na snazi, što popularno nazivamo „mere štednje“ nije ništa drugo nego sasvim jasan čin oduzimanja svih teško stečenih prava. Možda najviše poražava podatak da neki radnici pod uticajem silovite propagande, pozdravljaju ovakve poteze. Možemo odmah da se zapitamo i zašto?

Očito je u pitanju, bar delimično, individualizam u svom najisturenijem obliku. Osoba sa relativno dobrim primanjima počinje da živi u svetu iluzija misleći da je takvo stanje permanentno. Ne samo da je takav stav veoma opasan po psihičko zdravlje te osobe (ako dođe u situaciju da iz iluzije pređe u stanje stvarnosti, što bi moglo biti indukovano mogućim otkazom, drastičnim smanjenjem primanja ili sl.) već takođe pokazuje i hronični nedostatak solidarnosti.

SIROMAŠNI SE GOMILAJU Upravo taj pad iz iluzije nazad u stvarnost desio se i mnogim Italijanima, tačnije za milion njih. Naime, zavod za statistiku je potvrdio – od 2008. do danas Italija je izgubila čak milion radnih mesta. Ako tu brojku unesemo u gornju analizu – to je milion Italijana koji će veoma brzo morati da nauče da im je solidarnost sada neophodna.

Osim toga, država tone u duboku recesiju. Prema prognozama, državni BDP će se u 2012. smanjiti za 1,5 odsto. Institut za statistiku takođe upozorava kako je jedan od četiri stanovnika Italije u opasnosti od hroničnog siromaštva. Uz već pomenuti napad na penzije, druga komponenta mera štednje je povećanje PDV sa 21 na 23odsto, što će povećati cene energenata i porez na nekretnine. Sve to će najviše da pogodi stanovnike nižeg i srednjeg imovinskog staleža. Cene nafte i gasa su od 1. januara porasle za pet odsto, struja za tri. Izračunato je kako će duboko zaduženi vlasnici nekretnina (80 odsto populacije) u proseku plaćati 800 evra poreza više.

Mere štednje već su znatno pogodile kupovnu moć građana. Prodaja u vreme praznika pala je za čak 18odsto u poređenju sa prošlom godinom. Svakako je zanimljivo pomenuti da se veliki pad nije dogodio baš svuda – luksuzna šoping avenija Via Montenapoleone u Milanu, kojom dominiraju skupi butici, imala je ove godine porast prodaje od čak 25 odsto. Sitan detalj, ali itekako značajan.

Na kraju, najvažnija komponenta novog Montijevog plana „štednje“ glasi: obezbediti da bogati nastave da se nesmetano bogate, po mogućnosti više nego ikada do sad. U planu nisu predviđene nikakve mere protiv izbegavanja plaćanja poreza, što je učestala praksa među italijanskom elitom.

Dalje, korporacijama i velikim kompanijama daće se ono što im ni Berluskoni nije uspeo dati – ukidanje člana 18. u zakonu o radu. Drugim rečima, ukida se mera prema kojoj do sada velike kompanije (sa više od 15 zaposlenih) nisu mogle masovno da otpuštaju radnike bez ikakvog povoda. Berluskoni je u više navrata pokušao da ukine taj zakon, ali nikad nije uspeo.

Na ulicama Rima se 2002. godione okupilo čak tri miliona radnika koji su protestovali protiv takvog pokušaja, i vlada je morala da odustane.

Takođe, Katoličkoj crkvi nije uveden porez na nekretnine – detalj koji italijansku blagajnu godišnje košta oko tri milijarde evra. (Dok ovo pišemo, Tadio-Vatikan objavio je vest da su se sastali Papa Benedikt 16. i premijer Monti. Zaključeno je da će „nastaviti dobru saradnju na konstruktivan način“).

Pošto se domogao vlasti bankarskim pučem, Monti je ipak „korektan“ državnik, pa u skladu s tim nije zaboravio ni na onog kome je fotelju preko noći oteo. Zato je vlada najavila da odustaje od aukcije TV frekvencija, što znači da Berluskoni ne mora da strahuje za svoje medijsko carstvo koje ga je učinilo jednim od najbogatijih ljudi na svetu.

ZAVOĐENJE BROJEVIMA Monti ima pune ruke posla i žurno se uvode nove mere štednje. Na skupu ministara finansija evrozone 23. januara održati dočekamn je kao heroj i mentor, a njegov model će biti preslikan širom Evrope. Na kraju, Monti će verovatno da „spasi“ italijansku ekonomiju, ali će pritom uništiti njeno stanovništvo. O teškom životu i bedi nećemo znati gotovo ništa ili vrlo malo. Osim Italije gotovo isti scenario – od mere do mere – upravo se provodi i u Grčkoj. Ipak, samo male slike strašne bede i ekstremnog siromaštva dolaze do nas, uprkos činjenici da je taj haos od nas udaljen tek nekoliko stotina kilometara.

Te priče odzvanjaju kao bolan krik iz Atine preko celog Balkana. Ipak, uz samo jednu bombastičnu vest koja govori u prilog oporavku grčke ekonomije, mnogi će veselo klicati kako se zloj krizi bliži kraj. Malo ko će znati da će taj oporavak biti izgrađen na teškoj muci grčkih stanovnika, od kojih se već sad zahteva da daju i poslednji atom snage kako bi se punili džepovi Goldman Saksa i svih drugih finansijskih elita koje učestvuju u ovom izrabljivanju jedne zemlje.

Kao i u Grčkoj, tako i u Italiji i Španiji, sutra možda i u Francuskoj, pa čak i u Nemačkoj – serviraće nam se samo brojevi koje ukazuju na porast BDP i opšte produktivnosti. I u Americi je produktivnost naglo rasla u doba robovlasništva, ali to nije razlog da glorifikujemo taj ekonomski model, još manje da poželimo da živimo u njemu.

_____

Izvori:

– What price the new democracy? Goldman Sachs conquers Europe

http://www.independent.co.uk/news/business/analysis-and-features/what-price-the-new-democracy-goldman-sachs-conquers-europe-6264091.html

– Mario Monti's austerity measures lack the innovation Italy needs

http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2011/dec/05/mario-monti-austerity-measures-italy

– Italian government attacks labour protection laws

http://www.wsws.org/articles/2012/jan2012/ital-j05.shtml

– Italy vs. the unions

http://business.financialpost.com/2011/12/27/italy-vs-the-unions/

– Monti impresses Merkel with Italy's economic reforms

http://www.dw-world.de/dw/article/0,,15660280,00.html