Vesti 
Eksperti se ili uklapaju u partijsku strukturu i postaju oportunisti – aparatčici, ili potrošeni i kompromitovani napuštaju političku arenu
U ambijentu u kome prevladava osećaj socijalnog i ekonomskog beznađa čini se da bi takozvane ekspertske vlade mogle biti dobro rešenje za izlaz iz sadašnje krize. Po tom konceptu, ključni resori u vladi bi bili povereni nepartijskim ličnostima koje se smatraju najboljim poznavaocima oblasti kojima se ministarstva bave. Ideja o ekspertskoj vladi je privlačna uprkos činjenici da je i sama reč – ekspert – u Srbiji žestoko kompromitovana. Bez obzira na privlačnost ideje, ekspertske vlade su loše rešenje.
Upravljanje ministarstvom je više menadžerski nego strukovni posao. Ministar mora biti efikasan upravljač, ličnost koja je naučila da donosi teške odluke i koja je u stanju da u lavirintu problema, oprečnih informacija i analiza odabira najbolja rešenja. Dobro je i kada takva ličnost ume da inspiriše i motiviše saradnike, kada dobro komunicira sa javnošću i kada uliva poverenje. (1)
Eksperti mogu biti izvanredni poznavaoci određenih oblasti, ali su oni najčešće orijentisani ka analizi društvenih i ekonomskih problema, a ne ka njihovom rešavanju. Eksperti su u pravilu vezani za akademske i srodne institucije i njihov prostor je više teorijski nego empirijski. To je i razlog zbog koga su profesori univerziteta, na primer, u pravilu neuspešni ministri ili predsednici vlada. Eksperti u najboljem slučaju mogu dobro odglumiti svoju funkciju, a u najgorem, svojom sterilnošću izazivati javni podsmeh.
Dodatni, podjednako veliki problem, vezan je za samu logiku funkcionisanja vlade u parlamentarnoj demokratiji. Ministarski kredibilitet i moć baziraju na činjenici da su oni predstavnici partija za koje su građani glasali. Ministri su pre svega političke ličnosti koje su u obavezi da slede partijsku politiku.
U takvom ambijentu čak ni ekspert sa upravljačkim darom, iskustvom i energijom nema nikakve šanse. Ministar ili predsednik vlade koji nema sopstveno političko uporište i koji nije deo političke strukture moći, ministar je bez autoriteta. On ga može privremeno pozajmljivati od političkih sponzora, ali velikodušne pozajmice traju kratko. Idila traje samo ako ideje i aktivnost ministra ne dolaze u sukob sa interesom partijske oligarhije, njenih finansijera i interesnih lobija.
Kada do konflikta dođe, ministar mora napraviti kompromis, odustati od svojih uverenja i mora postati puki partijski poslušnik. Rečju, mora izneveriti samu logiku ekspertske vlade. Naravno, može se dati i ostavka, ali to ne ide lako. Biti ministar, biti deo privilegovane strukture je suviše privlačno i probitačno. Potrebno je mnogo snage i integriteta da se zavodljivosti funkcije okrenu leđa.
Na kraju političke balade, eksperti se ili uklapaju u partijsku strukturu i postaju oportunisti – aparatčici, ili potrošeni i kompromitovani napuštaju političku arenu i padaju u zaborav.
Za eksperte koji svoje znanje žele da stave u neposrednu funkciju države, bolje je da to čine u stručnom, a ne u političkom delu ministarstava. Ovakvo angažovanje je lišeno glamura, ali osnažuje stručnost ministarstava i time daje bolje efekte po društvo. Ozbiljna država bi morala da ohrabruje ovakve procese i time jača stručni kapacitet ministarstava.
Eksperti, bar oni od integriteta, svoju ulogu najbolje obavljaju kada umesto nemoguće misije kreiranja i sprovođenja politike, kreiraju javno mnjenje. Oni tada svojim kritičkim pogledima pomažu građanima da razumeju društvene događanja i time pomažu proces društvenog sazrevanja. Da bi tu ključnu funkciju obavili kako treba, najbolje je da budu što dalje od partija.
_________
Napomene:
(1) Sličnom temom sam se bavio i u tekstu „Ministri za sve“
Blog Nebojše Katića, koji su čitaoci žestoko kritikovali.
( 40 ocena )
