Vesti 
Zašto su mediji u Srbiji – koji se takmiče u pljuvanju Srba – odjednom počeli hajku na Žoli i njen jad od filma? Posložite kockice
Dobro je pitanje postavio Stefan Karganović http://www.nspm.rs/kulturna-politika/zasto-srbi-reklamiraju-andzelinu-dzoli-q.html: zašto je Srbima toliko stalo do rediteljskog prvenca Anćeline Žoli? Jesmo li stvarno toliko iskompleksirani da nam je stalo šta neka tamo nadobudna glumica misli o nama? Zašto nam baš sad to toliko smeta, posle dvodecenijske satanizacije i dok u Beogradu na vlasti sedi režim koji svakodnevno Srbe i Srbiju mnogo gore blati i kinji, a o pljačkanju i saučesništvu u ubijanju da sad i ne govorimo?
Mislim, i treba da smeta – ali isto tako trebalo bin da imamo osećaja za meru. Znači, da shvatimo gde se „U zemlji krvi i meda“ uklapa u opštu strukturu satanizacije Srba i kako se tome možemo najefikasnije suprotstaviti, tako da, em ima učinka, em da na to ne potrošimo previše vremena i truda koji su potrebniji na drugim mestima.
Hajde prvo da sagledamo činjenice. U filmu se Srbi prikazuju kao zlotvori motivisani rasizmom i mržnjom, a Muslimani kao njihove plemenite i nevine žrtve. Scenario je pisan na osnovu medijske fantazije o ratu u BiH, koju su onomad plasirali zapadni mediji, dok je scenografija preuzeta iz Spilbergovih ratnih filmova. Koštao je 13 miliona dolara, a nije zaradio ni dva odsto od toga; američku kino-publiku prosto ne zanima Anđelinina sado-mazo fantazija o Bosni. Kritičari ga univerzalno ne podnose; čak i oni koji se slažu sa fantazijom nisu oduševljeni stilom i tehnikom. Izostale su i nagrade – filma nema ni među dobitnicima „Zlatnog globusa“ ni među kandidatima za „Oskara“. Po svim merilima Holivuda, „U zemlji krvi i meda“ nije neuspeh, već pravi fijasko.
SUMNJIVI PATRIOTIZAM Karganović u svom tekstu pravi poređenje sa odsustvom šiptarske reakcije na akcioni triler „Oteta“ („Taken“) od pre tri godine iako se u njemu sasvim realistično predstavlja albanska seks-mafija. Da su išta rekli, opravdano bi im se postavilo pitanje: „A šta tu nije tačno?“ Još je „Oteta“ bio hit, koji je zaradio blizu trista miliona dolara, a gledalo ga je i staro i mlado, i muškarci i žene... Dakle, redak pogodak filmske industrije. I ne samo da se odnos Amerike prema Šiptarima nije promenio već je baš u vreme pojave tog filma proglašena „Nezavisna država Kosovija“.
Zato mi je bilo sumnjivo što su mediji u Srbiji – koji se inače prosto takmiče u pljuvanju Srba – odjednom počeli hajku na Žoli i njen jad od filma. Neće biti da to čine iz novootkrivenog rodoljublja. Ali nisam povezao sve ove niti dok se potom nije digla prašina oko srbomrzačkog lupetanja o „civilizacijskom iskoraku“ onog savetnika što je umislio da je pisac. Pa jedni viču „sloboda govora“, drugi viču „govor mržnje“, a cela predstava liči, kako veli Željko Cvijanović, na trku pasa u Pekamu.
Danas Žoli preko svog agenta poručuje da nije pozivala na ukidanje RS i da nije tačna optužba da se u njenom filmu spominje broj od 300.000 žrtava u BiH. Brzom pretragom može se ustanoviti da je izvor tih informacija tabloid „Kurir“, koji je citirao izjavu funkcionera Saveza logoraša RS Obrada Bubića da se sprema poziv na ukidanje RS (!). Na to su se nadovezale „Vesti“, koje su još navele da su savetnici na scenariju bili Ričard Holbruk i Vesli Klark. Ovo za Klarka još i verujem (objašnjava loš kvalitet scenarija), dok kod Holbruka ne možemo da proverimo, osim ako neko nema njegov broj u paklu. Sve u svemu, krenula je histerija, dok je upozorenje vlasti RS („Ne možemo komentarisati ono što se nije desilo“) ostalo neprimećeno.
Sad posložite kockice. Mesec dana posle premijere filma koji je doživeo fijasko i kod publike i kod kritičara, kreće hajka na fiktivnu izjavu režiserke. (Dez)informaciju iz žutih medija spremno preuzimaju „gerilci“, jer se jedini i bave borbom protiv srbomržnje. Onda Anđa kaže: „Ali ovo nije istina, mene su sirotu oklevetali“. I tako ispadne da je u stvari ona žrtva zlih, histeričnih, paranoičnih Srba, koji njen, biva, plemeniti i dobronamerni film kleveću i panjkaju. Što je, dabome, najbolja moguća reklama za film u kojem se Srbi prikazuju kao zlotvori motivisani mržnjom i paranojom. Pa još prema ženama: Ajli u filmu, Anđi u zbilji. K'o nacrtano. Možda zato što jeste?
NE PRIMATI SE Ljudi koji vode Imperiju (među koje spada i Anđin CFR, tj. Savet za inostrane poslove) žive u jednoj virtuelnoj stvarnosti, ubeđeni da njihove fantazije mogu da oblikuju svet. Problem je što se to nekada zaista i desi, odnosno što je neverovatno jednostavno izmanipulisati percepcije ljudi ako su već skloni da u nešto poveruju. Ako mislite da to ne mogu da urade nama, šta je sa Petim oktobrom? Veću prevaru teško da je iko popio u poslednje vreme, a mi se od nje čak nismo ni otreznili.
Sve to skupa, dabome, ne znači da bi sad trebalo da šaljemo decu u bioskope da gledaju „U zemlji krvi i meda“ o trošku države, kao što žutokrate hoće da urade sa „Paradom“ (dokumenti koji na to ukazuju stvarno izgledaju autentično). Ali znači da ne bi trebalo da reagujemo histerično jer time izgleda pristajemo da budemo statisti u jednom drugom ozbiljnijem filmu, ali sa ništa manje srbomrzačkim scenariom.
Pravi odgovor na ovo „sumorno smaranje“ od filma (kako je Anđino ostvarenje nadahnuto opisao jedan kritičar) bio bi: „A ko je to Anđelina Žoli, i zašto da nas je briga šta ona o nama priča?“ Tako će još jedan naručeni film o zlim Srbima zasluženo da propadne na bioskopskoj kasi. A energija potrošena na dreku o njemu, umesto da je propagandisti Imperije iskoriste protiv nas, može da se usmeri na borbu protiv daleko većih štetočina od holivudskih – onih u Žutogradu.
( 35 ocena )
