Novi Standard

Kako nam je Svetozar Cvetković nehotično svedočio koliko je danas teško biti Srbin i koliko je teško biti ozbiljan posvećen glumac

Pokušavam da zamislim kako je, na primer, biti glumac, željan slave i dobrih uloga, žudeti za tim da te porede sa najvećim na svetu, da ti najbolji reditelji dodeljuju najbolje uloge. Sanjati dan i noć, raditi, vežbati pred ogledalom i uvek videti nekog drugog. Zatim raditi na imidžu - hladan pogled koji više skriva nego što govori, artikulisan glas, negovan izgled, vitak stas, odeća neke muške replike junakinja „Seks i grad“... I? 

I biti glumac koga svi prepoznaju, i niko se ne seća nijedne njegove uloge. Biti sladak i ugodan kao šećerna vodica, i ostavljati tragove iza sebe, isto kao šećerna vodica. Bestrag. Glumac koji se za svoje filmske uloge danas izborio svojim političkim uticajem, gde reditelji znaju da će za film imati više para ako angažuju njega nego ako ga ne angažuju. I onda ga angažuju da se pojavi i - ćuti. Kao u onom ogledalu u kome gleda sebe, a vidi nekog drugog, skoro pa siguran da i mi vidimo njega, a gledamo nekog drugog.  

Pokušavam da zamislim kako li se oseća, pošto je uverio svoje ogledalo da je on neko drugi, pošto je uverio svoju okolinu, tako senzibilnu na političke uticaje a ove za umetničke apetite, gotovo redovno vezane za dubinu (političke) kase - i sve njih je ubedio da je on neko drugi. A šta sa nas sedam i po miliona ostalih?  

I, tu je ta tačka obrta. Na toj tačci narcisoidno prerasta u šizoidno! „Ma koja, bre, država? Ko su svi ti ljudi? Ko ste svi vi, nesvesni i neosvešćeni, a grešni, neoprostivo grešni. Dalje od mene, zločinci, ja vam ne pripadam!“ Taj vapaj uticajnog mediokriteta, možda ste pogodili, pripada Svetozaru Cvetkoviću, koga voditeljka „Utiska nedelje“ od 16. oktobra 2011. od milja zove Cvele. 

DA BOG POŽIVI „STRANI FAKTOR“ Druga dva gosta bili su Miloš Radivojević i Dejan Mijač, koji su tercirali salvama mržnje samouveremnog mediokriteta i naduvene gluposti. Jer prednjačio je rđavi glumac, do pre neku godinu politički funkcioner na mestu Upravnika Ateljea 212. Tu funkciju mu je, zbog velikih zasluga na njihovim hepeninzima, konvencijama i priredbama, dodelila Demokratska stranka. A sa zaslugama je logično išao i sistem vrednosti: što više gnušanja i prezira dok se govori o svojoj nenormalnoj zemlji i svojim krmeljivim sunarodnicima. Koristiti svaku priliku da se prizove i pohvali „strani faktor“ kao poslednja nada našeg „unormaljenja“ i sila koja se pojavljuje kada stvari streba staviti na svoje mesto. Defašizovati, kao domaći zadatak. Čista petica za mediokriteta, koji je baš zbog toga što je takav znao kako se od nekoga pravi neko drugi, kako se od nečega pravi nešto drugo. Tako što se napravi - ništa. Čista petica za ništa.  

Željan slave i uvažavanja, i potpuno nemoćan da ih ostvari u profesiji kojom se predstavlja, on šiba prezirom na sve što u njegovom okruženju mrda. Znajući da baš kakav treba medijima poput B92. Čista poslastica!  

A o čemu nam Cvele priča? O nama, o našem dubokom poniranju i jedinom načinu povratka i privođenju civilizaciji. O katarzi! Za njega je zato Srbija danas u istom položaju kao Nemačka posle Drugog svetskog rata. I, kao što su Nemci prihvatili kolektivnu krivicu i prihvatili javnu osudu svih, kao što su prihvatili svaku vrstu kazne (prekrajanje granica i deljenje teritorije) – kroz iste te kazne i pokajanja mora proći i Srbija. Naš uticajni mediokritet je ogorčen jer primećuje da u Srbiji nema osećaja krivice u narodu, nema pokajanja. Tek, kaže, suočeni sa sopstvenim zlodelima i spremni na iskreno kajanje, mi možemo očekivati nekakvu rehabilitaciju evropskih država.  

„Ali“, vajka se, „ja to neću doživeti“. I to je prava mera srpskog greha. Jer on je jači i veći čak i od Cveletove grandiozne egzistencije, monumentalne snage njegovog uticaja, čak i od njegove bedne mediokritetske imaginacije. 

PITANJA I ODGOVORI Zamišljam da sam tog jutra prvi put iz nekog afričkog plemena došla u Srbiju, zamišljam da ne znam ništa on osvajačkim ratovima Nemačke i odbrambenim ratovima Srbije; da nemam pojma o tome kako je današnja naslednica NDH očistila od Srba svoju teritioriju uz podršku iste te Nemačke, pred kojom danas Cvetković izvodi svoju katartzu; da ne znam da je trebalo to isto da učine bosanski muslimani i, zahvaljujući velikom generalu Mladiću i njegovim hrabrim vojnicima, to im nije uspelo – da ne znam dakle niišta od toga da bih mogla da se identifikujem sa Svetozarom Cvetkovićem iz „Utiska nedelje“. 

Kako bih tada usmerila svoje diletantsko i površno istraživanje? Koja pitanja bih postavila da dođem do važnih odgovora? Na primer, pitala bih na kojoj strani je bilo najviše izbeglica? U Srbiji. U Srbiji? Odakle su pobegli? Iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, sa Kosova i Metohije. Ima li ih mnogo? Da, na stotine hiljada, još uvek su mnogi u izbegličkim kampovima i većini nije vraćena oteta dedovina. Pitala bih još da li su iz Srbije odlazile izbeglice ka Bosni i Hrvatskoj, da li su tamo bežali njihovi sunarodnici? Ne, svi koji su živeli u Srbiji pre rata, ma koje da su nacionalnosti i veroispovesti, žive i sada. 

Da li bih posle tih odgovora, na primer, mogla da pomislim da su Srbi zločinci i genocidan narod? Da su oni želeli i započeli rat? 

Zašto te činjenice Cvetković  ne zna? Da li zato što on od onoga što jeste ume da pravi ono što nije? Da li je to cena tih uloga koje ne pamtimo, tog ugodnog života koji je zaslužio i tog prodornog pogleda koji nas opominje? Zato što on zna dve stvari: da je danas veoma teško biti Srbin i da je veoma teško biti ozbiljan posvećen glumac. I ne zna koliko teško kažnjava samog sebe navodeći nas da mu je bolje da ga (ne) pamtimo kao rđavog glumca nego da ga pamtimo kao rđavog čoveka.