Vesti 
Pošto je meni stalo do odbacivanja Tome od patriotskog birača, pokušaću da prikažem svoje viđenje
U veoma sadržajnom dvodelnom tekstu „Toma Nikolić ili sloboda, izdaja i široko polje među njima” Željko Cvijanović, iako kaže da njime ne brani Tomu, iznosi najubedljivije argumente u prilog prevazilaženja nepoverenja prema Nikoliću do danas viđene u medijima. Za razliku od neukusnih propagandističkih uradaka nekih blogera, pažljivo promišljajući svaku dimenziju naprednjačke pojave, Cvijanović prilično uspešno suzbija ili relativizuje unapred svaki pokušaj sporenja. Za svaku Tominu manu on nudi spremno objašnjenje ili nagoveštaj opravdanja.
Poenta svega, prema mom skromnom sudu, bila bi, od dve mogućnosti, autorov odabir odgovora pod b) što sam ga ponudio u svom prošlom odgovoru gospodinu Cvijanoviću; tj. Toma mudro koristi zapadnjačku podršku, naklonost ili bar odsustvo agresivne antikampanje da bi nakon dolaska na vlast poveo rodoljubivu politiku ili makar politiku drugačiju od Tadićeve.
Pošto je meni, ako ne više, a ono bar jednako stalo do odbacivanja naprednjaka i Tome od strane patriotskog birača koliko i Cvijanoviću do ublažavanja gneva i nepoverenja prema Nikoliću, pokušaću da prikažem svoje viđenje pojedinih činilaca argumentacije poštovanog kolege.
ŠTA ZNAČE PROCENTI Cvijanović s uvažavanjem tretira Tomin procentualni uspeh utvrđen u anketama specijalizovanih agencija, pa elaborira na sledeći način:
„Zato za taj svet – posebno onaj koji intenzivnije reaguje na nacionalni nego, recimo, na ekonomski slom – politika nije strategija, čak to ne sme da bude da bi uopšte bila politika. Istina, oni će to objasniti tvrdnjom da politika nije matematika, što bi trebalo da znači kako to što je Tomislav Nikolić odavno probio 30 odsto podrške građana ne znači mnogo, skoro ništa.“
Šta uistinu znači to što neko ima više od 30 odsto (?) podrške opredeljenih potencijalnih birača? Je li to potvrda kvaliteta te ličnosti, stranke koju zastupa, ideja, programa, namera koje ima? Je li Toma od tih 30 odsto postao viši, lepši, obrazovaniji ili stručniji? Ne, on je ono što je uvek i bio. To samo znači da ume bolje da se proda od nekih drugih. Inače, vrlo visoko po tom kriterijumu stajaše onomad Slobodan Milošević, nekoć Koštunica i ne tako davno Boris Regionalni. Još veći procenat građana od trideset s uživanjem sluša novokomponovani kič ili među tinejdžerima Ledi Gagu, silesija naroda odlazi u Mekdonalds, a strahotno visok broj ljudi gleda realne šou programe, tu sramotnu voajerštinu usmerenu na podilaženje najnižim ljudskim porivima. Dakle, odluka neke većine u bilo čemu ne garantuje kvalitet izbora niti je njegov pokazatelj. Svetina u eri televizije uglavnom odabira usled jakih reklamnih kampanja. Naprednjacima i Tomi medijske pažnje nije falilo niti su bili izloženi neprestanom ukazivanju na svoje preveravanje i nedoslednost, što bi zasigurno rezultiralo u marginalizaciji ovog političkog projekta.
Cvijanović dalje objašnjava:
„Visoka podrška – matematika dakle – jeste, međutim, kvalitet politike, koji podrazumeva vladanje strategijama u obraćanju biračima, iako, naravno, to ne može biti ni jedini ni najveći kvalitet jedne politike.“
KAKO SE IDE PRED BIRAČE Strategija obraćanja biračima, ako ne podrazumeva strogo iznošenje svih svojih uverenja potpuno iskreno i bez zadrške, je najobičnija prevara a činjenica da mnogo ljudi na nju naseda ili joj se ne opire ne može biti shvaćena kao preporuka za prevaranta da mu se poveri upravljanje zemljom.
Zatim sledi opravdanje (objašnjenje?) manjka Tomislavljeve politike:
„Oni koji Nikoliću i njegovim naprednjacima danas zameraju manjak politike – i sam sam jedan od tih – zaboravljaju veoma važnu stvar. On nije ni izrastao iz neke velike politike, nikad previše toga nije bilo ni u radikalima. Kod Šešelja uvek je bilo više ekspresije nego politike, više performansa nego strategije; previše dreke, premalo dece; mnogo incidenta, malo osmišljenog obraćanja biračima.“
Činjenica da je Šešelj, i po sopstvenom priznanju, najveći skandal majstor srpske politike ne znači da on i njegova stranka nisu baštinile neku ozbiljnu političku ideju, čak ideologiju. Recimo, u knjizi „Ideologija srpskog nacionalizma“ Šešelj izlaže srpsku državotvornu i nacionalnu ideju, prema radu Laze M. Kostića.
Inače, ne marim previše to „osmišljeno obraćanje biračima“ jer ne cenim suviše uspeh sam po sebi. Poštujem uspeh koji je uslovljen kvalitetom i istinom. Dakle, kapu skidam samo onom političaru koji pred narod izađe celokupnom svojom ličnošću, znanjima, idejama i namerama u svom najjasnijem obliku, pa kao takav zadobije njegovo poverenje, a onda u vršenju vlasti od svojih obećanja ne odstupi. Ako je potreban primer, eto vam Dačića i SPS, oni su u kampanji nastupali s patriotskih položaja, udarali na Borata i zapadnjake, čak potpisali i koalicioni sporazum za upravljanje Beogradom, tako osvojili značajan broj glasova, a onda okrenuli ćurak naopako, povukli potpis, slagali birače i ušli u evrofanatičnu koaliciju sa Borisom Pomiriteljskim. Ima li ikoga ovde ko ceni takav „uspeh“, „strategiju“ ili „političku matematiku“?
NIKOLIĆ I ŠEŠELJ U nastavku teksta stiče se utisak da je raskol u SRS, osim što je osmišljen u ambasadama, i posledica prirodnog prava Tome Nikolića na izlazak iz vojvodine senke usled činjenice da je on svojim kvalitetom i umivanjem povećao rejting stranke iznad onoga što je ona ikad imala sa Šešeljom na čelu.
„Naime, oni (SRS; prim O. S.) prvi put sa Nikolićem postaju velika stranka, što podrazumeva i nove forme ponašanja.“
Koliko je meni poznato, ova rečenica nije istinita. Ako je kriterijum za veličinu stranke broj mandata u skupštini, onda valja znati da je SRS 1997. na izborima dobio 82 mandata, što je ponovljeno i dok je Toma zamenjivao Šešelja decembra 2003. (mada je samo nekolika meseca pre toga Šešelj utamničen, pa se ovaj rezultat ne može pripisati isključivo Tomi). Godine 2007. osvojen je 81 mandat, a 2008. 78 poslaničkih mesta. Treba reći da je izuzetno slab rezultat iz 2000. posledica pojave DOS i revolucionarnog besa naroda, izneverenog između ostalog i radikalskim paktiranjem s Miloševićem, koji je za dobar deo nacionalno usmerenih glasača bio izdajica posle blokade na Drini i prepuštanja RSK Hrvatskoj.
Ako pogledamo rezultate na izborima, pada u vodu mit o stranačkom uzletu pod mudrim Tominim vođstvom. On je uspeo da osvoji isti broj poslaničkih mesta kao i Šešelj 1997.
Nadalje, glavni urednik „Novog Standarda“ obrazlaže politički manir i suštinu delovanja zavađenih kumova na sledeći način:
„Šešelj, dete radnika na železnici, bezemljaš, često se u mladosti sa porodicom selio. Njegova kratkotrajna boravišta nisu imala vremena da ostave u njemu dubok trag, koji obično rezultuje jednom vrstom ukorenjenosti čoveka u sredinu.“
Ova teza je, najmanje, problematična. Kao prvo, valjalo bi dokazati da ljudi čije porodice ili oni sami često menjaju boravište ne mogu da stvore „jednu vrstu ukorenjenosti u sredini“. Cvijanović ovo, naravno, ne čini, već proizvoljno postavlja tezu koja će odgovarati njegovom unapred spremljenom zaključku. Na stranu to što je Šešelj rođen u Sarajevu, tu završio osnovnu školu, gimnaziju i fakultet, zatim magistrirao i doktorirao u svojoj 25. godini, što će reći da on nije menjao boravište u prvih četvrt veka svog života (prema njegovom intervjuu), što samo po sebi obesmišljava diskutovanu tvrdnju, valja nam prikazati brojne primere ljudi koji su ozbiljno doprinosili politici i diplomatiji zemalja u kojima su živeli bez obzira na „seljakanje“.
„SELJAKANJE“ I VERNOST Zanimljiv je primer Janisa Kapodistrije, prvog predsednika nezavisne Grčke, čija porodica je deo italijanskog plemstva poreklom iz današnjeg Kopra. U 13. veku prešli su na Krf, gde se helenizuju i prelaze na pravoslavlje. Sam Janis sa 33 godine ulazi u službu ruskog cara Aleksandra Prvog, koju godinama s izuzetnim uspehom obavlja. Naposletku, vraća se u rodni Krf i postaje prvi šef nezavisne grčke države. Izvesne selidbe i etničko poreklo nisu naudile njegovoj sposobnosti da predano, ozbiljno i uspešno radi za nacionalnu stvar Rusije i Grčke.
Grof Sava Vladisavić, Srbin koji je rodnu Hercegovinu napustio pred otomanskim okupatorom i prebegao u Dubrovnik, kasnije stupa u rusku carsku službu obavljajući niz značajnih dužnosti, osniva rusku obaveštajnu službu te biva, po Dučiću, u jednom vremenu i drugi čovek Rusije.
Četrdeset godina rusko ministarstvo inostranih dela vodio je grof Karl Neselrode, sin Nemca i Jevrejke, rođen na engleskom brodu u Portugaliji. Čak nije nikada sjajno naučio ruski i ostao je protestant, ali mu to nije smetalo da se ukoreni u odbrani interesa Rusije.
Barklaj de Toli, komadovao je Aleksandrovom vojskom protiv Napoleona pre i posle Kutuzova, a bio je poreklom Škot iz klana Barkli, rođen u Litvaniji, a odrastao u Estoniji, koji je postao ruski ministar vojni.
Admiral Andrija Zmajević i general Miloradović još su neki istaknuti ruski oficiri koji su se često selili, što im nije onemogućilo da s uspehom službuju u ruskoj carevini.
Domišljam se da bi se i za Bajicu Sokolovića moglo reći da je promenio mesto boravka i to ne sasvim svojevoljno. Ne čak ni samo to već ime i veru takođe, ali je bio veoma uspešan veliki vezir otomanske imperije.
Italijan rođenjem, Kristifor Kolumbo odlično je služio španskoj kruni i proslavio je svojim podvizima.
Dakle, zaključujem da argument o Šešeljevoj čestom selidbom izazvanoj neukorenjenosti u izvesnu sredinu, kada bi čak i bio tačan, ne bi nužno bio u vezi sa nesposobnošću dotičnog da vodi ozbiljnu, realističnu, trenutnu ili, kako je Cvijanović naziva, horizontalnu politiku, a još manje bi davao za pravo Nikoliću da otme stranku svom zatočenom kumu. Kao suprotnost Šešeljevoj suštini, Cvijanović ovako oslikava Tomislavljevu:
„Za razliku od Šešelja, Nikolić je čovek horizontale – mentalitetom seljak – prvi u srpskoj politici posle Miloša Obrenovića. Njega motiviše imanje, dedovina, parohija, u koju je duboko pustio korenje, a ne istorija, i on će pre svoj korak započeti kalkulacijom šta može da izgubi, a ne šta može da dobije. Takav mentalitet uvek dogovor više vrednuje od konflikta, laž i pretvornost, ako donose korist, imaju prednost pred bljuvanjem bolne istine, koji je ne donose.“
U srpskoj politici, doduše na njenim marginama, bio je i kandidat za poslanika iz redova SPS za Miloševićevog vakta, takođe šumadijski seljak ne samo mentalitetom već i mestom stanovanja i obrađivanjem zemlje kao dopunskom aktivnošću estradnoj delatnosti. Pogađate, reč je o mrčajevačkom slavuju Miroslavu Iliću. Njegova neupitna ukorenjenost u šumadijsku tradiciju te članstvo u Socijalističkoj partiji Srbije nisu ga omele da sa predizborne bine klikće Tadićevoj proevropskoj politice zbog kćerkine udadbe za ministra vojnog, istaknutog NATO lobistu Dragana Šutanovca. U Šumadijsku tradiciju ukorenjena je i negdašnja članica Lige za Šumadiju, smešne replike Čankove separatističke udruge, a danas doglavnica vrhovnog žutnika – Jelena Trivan. O korisnosti ovih ličnosti za srpsku stvar ne bih šire elaborirao. Kao što njihovi primeri ne dokazuju da neko rođen i odrastao u Šumadiji ne može biti vatreni rodoljub, tako ni sama činjenica o nemenjanju prebivališta ne utvrđuje nečiju domaćinsku svest.
POLITIKA I LAŽ Da bi se Nikoliću pripisala epska, srpska domaćinska opreznost te visprenost i lukavost, a u strašnom trenu neviđena odlučnost, koja je i sačuvala zemlju u svetskim ratovima, potrebno je daleko više od nekolikih kazana prepečenice iz rodnog mu sela i pripovesti o priželjkivanoj proji sa kožicom u vreme štrajka žeđu. Tu čak ne pomaže ni ono prevrtanje brojanice u bolesničkoj postelji.
Ono da koristi laž i pretvornost, ako donose korist, verovatno stoji, ali mislim da je ta korist stranačko-lična, a ne nacionalno-državna. Zarad te koristi je, verujem, Toma razbio bivšu stranku. Naročito podlo je što se na ovaj korak odlučio dok mu je kum bio zatočen u haškoj prokletoj avliji. Toma je time na sebe preuzeo ulogu Karađoza. Nakon rastura radikalne stranke kreće evrofanatična priča u uho zapadnjačkih veleposlanika, a uz njenu razblaženu verziju obećanja boljeg i bogatijeg života narodu srpskom, gladnijem i od samog Tomislava trećeg dana štrajka. Ova podlost, naravno, nije Tomin izum. Dok je Tezej bio zatočen u Tartaru od strane Hada (Had=Hag?) na stolici zaborava, Menestej je izumeo demagogiju, jednima obećavao bolji život, drugima opanjkavao Tezeja kao nedostojnog, a na vlast u Atini su ga doveli Dioskuri, strani okupatori. Ovo jako podseća na Tominu rabotu protiv Šešelja. Birači bi morali da znaju ono što je još Tacit govorio: ”Nemo umquam imperium flagitio quaesitum bonis artibus exercuit” (Niko nikada nije pošteno vladao, ko je na vlast došao zločinom.).
Laž i pretvornost s prezirom odbacuju Slobodan Jovanović, Kosta Čavoški i Plutarh. Prvi u delu „Jedan primer za proučavanje srpskog kuilturnog obrasca“, drugi u, recimo, svojoj poslednjoj knjizi „Rasrbljivanje“, a poslednji u nizu svojih uporednih životoslova, na primer „Dion i Brut“.
Stefan Dušan (ne car srpski), u svom tekstu „O popularnosti naprednjaka“ kaže da je jedina sličnost između Tome i Miloša – kumoubistvo. Ja bih rekao da je jedina sličnost knjaza Miloša i Tome Nikolića stepen stručne spreme.
PRECENJIVANJE GOMILE Famozni naprednjački miting posle koga je usledio Tomislavljev žeđogladomor Cvijanović vidi kao dokaz promišljenosti i stroge racionalnosti i samog vođe i njegovih sledbenika, koji znaju zašto su tu, šta im jeste, a naročito šta ne bi bilo produktivno činiti.
„Naime, osluškujući publiku sa dva Nikolićeva mitinga pred parlamentom, niko nije mogao da vidi ni onaj politički karneval, tipičan za takve prilike, ni njihovo oduševljenje za ono što je Toma govorio, čak ni naročitu emociju prema glavnom govorniku. Masa je, kao vojska, gotovo ćutke slušala svaki Nikolićev nalog sa bine, bez reči je poslušala čak i onaj najapsurdniji – da se raziđu pošto je on objavio štrajk glađu i žeđu. Teško je tada bilo oteti se utisku – da im je tog trenutka pred parlamentom Nikolić komandovao nalevo krug i da razbucaju zgradu Predsedništva, ni kamen na kamenu ne bi ostao od nje.“
Ne mogu se oteti utisku da je ovo neverovatno precenjivanje gomile koja se autobusima sjatila u Beograd iz svih krajeva Srbije
Rad gutljaja jogurta bjeloga,
Rad komada parizer sendviča,
I još pride hiljadu dinara.
Iz Cvijanovićevog opisa pre pomišljam na vojsku Gondora pred odbranu Minas Tirita nego na sirotinju raju ojađenu Tadićevim evrozulumom.
A, kada bih želeo da jednako pristrasno razmišljam o mogućnosti skupštinskih vlasti da ovo zdanje zaštite od eventualnog Tominog jurišnog pokliča, rekao bih da bi sasvim dovoljna profilaktika bila ugradnja pokretnih stepenica na vrata najvišeg zakonodavnog tela u Srba.
GADLJIVOST NA TADIĆA „Zbog toga su naprednjaci eksplodirali. Koliko se to brzo dogodilo, svedoči i to što bi – da je Tadić pre kraja 2009. godine raspisao izbore, pozvao Tomu i dao mu tri-četiri ministarstva – ovaj oduševljeno dotrčao u takvu vladu. Ali druga polovina 2010. bila je godina velikih Tadićevih poraza, tako da su istraživači javnog mnjenja, na užas žutih, prvi put tada primetili i prelazak njihovih birača prema Nikoliću.“
Opa, tu smo. Ovo je, možda i nevoljno, slučajno, ali ipak, priznanje. Toma nije gadljiv na Tadića. Po meni, ako bi neko u tom trenutku bio spreman i da samo jede za istim stolom sa Tadićem, a kamoli da oduševljeno utrči u tri ili četiri ministarstva, taj se potpuno diskvalifikuje kao poželjan srpski vladalac. Dakle, Toma danas neće Tadića, ne iz osećaja prezrenja prema njegovoj izdajničkoj politici, već stoga što mu istraživanja javnog mnjenja daju za pravo da očekuje izbornu pobedu. Po meni, iz toga sledi da je Nikoliću i naprednjacima bitna jedino vlast. Ne odbrana Srbije, već samo zaposedanje vlasti i grabljenje privilegija. To što je usled zapadnjačkog otpisivanja Lepog Bore Tomi porasla šansa da trijumfalno okonča izborni ciklus ne zatamnjuje činjenicu koju Cvijanović primećuje da bi on u obrnutom slučaju rado prihvatio, čak potrčao u naručje žutokratiji.
„Zamislimo načas da bi te kampanje – manje zanimljive po intenzitetu nego po širini zahvata, od političkog dela NVO, preko Tadićevih lojalista, pa do nacionalista – koje će vremenom jačati, mogle Nikolićev rejting da spuste, na primer, ispod 20 odsto. Tada se, naravno, može pretpostaviti da bi on, što bi bio slabiji, vladao kooperativnije prema strancima.“
A s kim bi to Toma vladao kooperativnije prema strancima? U kojoj bi vladi on bio sa manje od 20 odsto glasova? Ako bi se ubacio u novu evrofanatičnu vladu, to bi bio krunski dokaz njegove pokvarenosti, a ukoliko bi postao deo rodoljubive vlade, znači da bi njegov procentualni gubitak postao dobitak drugih patriotskih partija, njegovih koalicionih partnera, što nikako ne bi moglo da rezultira u većoj pokornosti Imperiji. Odliv Tominih glasača veoma teško bi išao žutima, ako imamo u vidu frenetični aplauz iz Niša ambasadoru Konuzinu i još žešće zvižduke zapadnjačkim veleposlanicima. Prelaz bi mogao ići samo radikalima, DSS ili Dverima, što za srpsku stvar ne da nije gubitak već je sigurno ogroman plus.
„Svejedno, to mu je otvorilo širok prostor u borbi da bude prihvaćen na Zapadu. Da bi to postigao – neki kažu da mu je to savetovao Montgomeri – morao je da pristane na jednu liniju koju neće smeti da pređe – nikad ali nikad i ni po koju cenu ne biti manje evropejac i prozapadnjak od Tadića. Na taj način Nikolić Tadiću izbija iz ruku kartu koja uvek dobija: igranje na to da se zapadne prestonice ubede kako će dolaskom naprednjaka na vlast doći do diskontinuiteta u onome što u Briselu i Vašingtonu zovu srpskom politkom integracija i reformi.“
NAPREDNJAČKI BIRAČI Ovo je, kako ja vidim, konkretno zaokruživanje odgovora pod b) iz mog teksta „Odgovor Cvijanoviću – Nije svejedno!“. Toma sad vara Zapad, predstavlja se kao njihov čovek, ali, kad čas kucne i on zajaše, dizgine će okrenutu ka srpskom rodoljublju. Nadalje, iz Cvijanovićeve razrade shvatam da glasači ovo razumeju i zato, dok je god Toma na grudobranu protiv Tadića, spremno gutaju svaku njegovu jeretičku izjavu ili postupak znajući da Nikolić, poput sudije Cvetkovića iz „Varljivog leta ’68“, oseća patriotizam intimno, duboko u sebi, samo se nisu još stekli uslovi za njegovu eksploziju.
Verujem da se ovim naprednjačkom vođi učitava mudrost indijanskog poglavice ili bar japanskog nindža učitelja, koji strpljivo čuči u čauri odanosti Imperiji, ali će iz nje procvetati prelep patriotski leptir, čim SNS preuzme srpsku vladu. Posebna je priča vera u fantastičnu pronicljivost prosečnog naprednjačkog birača, koja se graniči sa starozavetnom prozorljivošću te se ni jednog trena ne koleba u sudaru sa Tominim i Acinim delovanjem. Izgleda da u Srbiji ima 30 odsto naučno-istraživačkih radnika, članova Mense, sposobnih da čitaju misli i predviđaju budućnost. Kako kaže citirani Stefan Dušan, „kazati da neko govori jedno, već znači da nekim tajanstvenim darom, nazovimo ga načas intuicijom, znamo da on misli nešto drugo. Dakle, ovde već imamo posla sa jednim čudesnim talentom za čitanje misli.“ Recimo, kako da protumačimo jasno Nikolićevo obećanje da Vojvodina ima stečena prava (valjda po statutu), koja joj niko neće dirati? Koja su to prava? Zastava, predstavništvo u Brislu, vojvođanska akademija, vlada, premijer…?
MIMIKRIJA ILI... U nastavku svog teksta, Cvijanović kaže:
„Pošto je motivisao birače na opisani način, Nikolić se sa te strane osetio veoma sigurnim, možda i previše. Svejedno, to mu je otvorilo širok prostor u borbi da bude prihvaćen na Zapadu. Da bi to postigao – neki kažu da mu je to savetovao Montgomeri – morao je da pristane na jednu liniju koju neće smeti da pređe – nikad ali nikad i ni po koju cenu ne biti manje evropejac i prozapadnjak od Tadića.“
Ovaj Cvijanovićev argument je naročito efektan i za Tomu isceljujući u atmosferi preovlađujuće antipatije prema njemu u rodoljubivoj blogosferi. Cvijanović apeluje na racio očekujući da pametan čovek shvati Tominu mimikriju.
Ne može se osporiti da ljudi povremeno iz raznih razloga govore drugačije negoli misle. Recimo, na jednoj od tribina Srpskog kulturnog kluba, održanoj nekolika meseca nakon raskola Srpske radikalne stranke, govorniku dr Draganu Petroviću iz publike je upućena molba da analizira ovaj događaj. Pred pedesetak okupljenih, uključujući potpisnika ovih redova, cenjeni predavač je rekao da su naprednjaci prozapadnjačka izdajnička tvorevina izjavivši za Nikolića da je intimno rodoljub, ali ucenjen nečim ličnim od Amerikanaca, a za Vučića da je engleski čovek od početka.
Isti taj Petrović je pre nekih mesec dana na radiju „Fokus“ pohvalno govorio o naprednjacima i vodećem dvojcu. Ili je po sredi otrežnjenje usled kakvog naučno-istraživačkog otkrića ili je dr Petrović govorio ono što ne misli shvativši da će SNS sigurno vladati. Nadam se da nije u pitanju „neko masno kopito ili iznutrica“, kako kaže Slobodan Antonić.
Je li Jorgovanka bila iskrena kad je Đinđića nedavno prozvala srpskim Putinom ili je i to varka za zapadnjake?
„A to znači (četiri tačke dogovora) da Koštunica jeste neki kvalitet koji može da obezbedi Nikolićevu nacionalnu politiku, makar u osnovnim tačkama.“
BEZ POGUBNOG ISHODA Ovo je za mene ključno. Zašto onda ne bismo glasali za Koštunicu (radikale ili dverjane, svejedno) ako s Nikolićem već moramo da gledamo u pasulj hoće li ili neće izdati? To je, mislim, i poenta cele zavrzlame. Čitava priča o pogubnosti napada na Tomu iz rodoljubive blogosfere ide za tim da bi mu ti ataci mogli otkinuti neki procenat, što bi Boratu olakšalo ostajanje na vladi. Ovaj epilog, razume se, bio bi poguban. Ipak, ne mislim da kritika Tomi ka njemu vodi. Realno, pametnije nam je da izaberemo one za koje znamo da su protiv EU, NATO i prodaje Kosmeta nego da kao krdo okružimo naprednjake na izbornom listiću, a onda noć provedemo u molitvi da nas oni ne izdaju.
Ako i prihvatimo tezu da jedan deo Nikolićevih birača može migrirati ka Borisu Dobrosusedskom, to se zasigurno neće desiti pod salvom optužbi za nacionalnu izdaju, već eventualno usled sumnji u njegovu odlučnost u evrointergracijskom smislu. Tu sumnju niko od nas ne pobuđuje, a evroatlantisti među glasačima svakako ne oblikuju svoje mišljenje čitajući ovakve sajtove. Elem, kritika s patriotskih pozicija Tomine nedovoljno utvrđene simpatizere može odaslati jedino Koštunici, Šešelju ili dverjanima. Na taj način nova koalicija može postati samo rodoljubivija, nikako više izdajnička. U ovom smislu nema stvarne štete od prozivanja naprednjaka. Osim po njih, a to već nije naša briga.
„…treba biti realan i reći da nema nikakve sumnje da je on makar privremenu naklonost ambasada platio nekim obećanjima, s tim što tek ostaje da se vidi da li ta naklonost važi i za Nikolića kao nekoga ko tek egzistira kao peti točak na političkoj sceni i da li će da važi i za njegov dolazak na vlast.“
Opet, zašto bismo o tome lupali glavu? Je li nama Nikolić neki rod, pa da toliko brinemo o njemu? Sve što treba učiniti jeste ne glasati za naprednjake i mirna patriotska Bačka. Čitava priča bi još imala nekog smisla da su naprednjaci nekakvi magovi, mnogo pametniji i sposobniji od svih drugih, koji bi na vlasti zasigurno ekonomski preporodili Srbiju te popunili naše šlajpike i trbuhe, a postoji sumnja da bi mogli izdati u nacionalnom smislu. Naravno, ni približno nije tako.
ŠTA FALI TOMI Ko su zaista Toma i Aca? Toma je maturant građevinske srednje škole a poslednje radno mesto pre ulaska u politiku bilo mu je u pogrebnom preduzeću. Pod stare dane shvatio je da to nije neka preporuka, pa se dokopao diplome nekog privatnog fakulteta, o čemu sam pisao u tekstu „Toma nije izdajica ili Kako je Šešelj razbio SRS“. Ne postoji ništa u njegovoj biografiji što bi ga preporučivalo za mesto šefa države. Nije postigao nikakav uspeh u životu na osnovu kog bismo poverovali da bi njegovo vladanje bilo blagotvorno za Srbiju. Niti je bio najmlađi doktor nauka u SFRJ, niti je napustio mesto asistenta na Pravnom posle donošenja Ustava 1974, niti je pokrenuo priču o svetosavskom rodoljublju kao student. On samo želi da vlada.
Aleksandar Vučić doduše ima fakultetsku diplomu, najviše ocene i pionirske uspehe u šahu i nastavnim predmetima, ali nema radnog iskustva. Kad neko hoće da vodi državu, dobro je da se za tako šta kvalifikuje prethodnim radom, uspesima u kolektivu (u koji ga nije dovela partija), stručnošću i znanjem. Aco nije imao priliku da radi kad ceo svoj život šupljira. Preko četrdeset godina, a, sem političkih funkcija, radna knjižica prazna. Nije hteo da radi, ali voli da lepo živi. Kad neko pređe put od organizacije mitinga u čast dodeljivanja titule počasnog građanina Zemuna Žanu Mariju Le Penu do poštovaoca evrointegrativnih procesa, opravdano je sumnjati u njegovu doslednost, poštenje i motive za bavljenje politikom.
Zatim, toliki broj prebega iz svih stranaka koji su, namirisavši vlast, zaboravili svoje ideologije, pa pohrlili da se na vreme dokopaju pozicija pred raspodelu lukrativnih državnih nameštenja garantuje nam da je vlast sve što naprednjačku vrhušku zanima.
Tvrdnja da – iako se naprednjački glasač više divi Šešelju, više voli Tomu – mogla bi biti proverena jedino po vojvodinom dolasku iz Haga i njegovom TV obračunu sa Tomom i Acom. Kako bi jutro posle tog megdana izgledali izborni procenti, meni nije teško da zamislim. Koji bi medij mogao da ignoriše pod pritiskom publike vojvodina razmišljanja o nekadašnjim saborcima, potonjim haškim denuncijantima? Niko ne voli tužibabe. U seriji ”Grlom u jagode”, kad Boca ocinkari Banetovu nameru da ode u Rio zbog Goce i roditeljskog nerazumevanja, baka Elvira, najveća faca u seriji, pokazuje mu žestoki prezir, vrlo dugo s njim nije govorila i nazivala ga je „Boca denuncijant“. Kada je onomad Toma naveo kao razlog formiranja novog poslaničkog kluba Šešeljevo insistiranje da pogazi zadatu reč u vezi sa SSP, naprednjački poglavnik je neposredno dokazao haškom sekretarijaru da Šešelj krši zabranu korišćenja privilegovanih kontakata za bavljenje politikom. Od tada je tortura nad liderom radikala u sheveningenškom kazamatu dramatično porasla a njen vrhunac svedočimo ovih dana, nadajući se (bar neki od nas) da neće tragično završiti. Ovo je dokaz Nikolićeve odvratne podlosti.
PACIFIKACIJA PATRIOTIZMA Moj odgovor je izazvan ne samo Cvijanovićevim (najpristojnijim od svih) već i prenamnoženim tekstovima drugih autora (najbesramniji mi izgleda rad Vasilija Miškovića s „Vidovdana“), koji odriču pravo na kritiku naprednjaka blogerima s patriotskih sajtova. Provlači se bezobrazna teza da je kritika naprednjaka kvazipatriotski čin u službi režima. To je podmetačina. Ljudi koji pišu na rodoljubivim portalima te onih koji ove napise čitaju i komentarišu ima nekoliko desetina hiljada. Ogromna većina gorljivo voli Srbiju, a od drugih patriota se razlikuju time što aktivno traže informacije, duboko promišljaju i rado komuniciraju o svojim stavovima. Od takvih ličnosti nastaju nosioci referentnog mišljenja, na koje se ugledaju drugi, iz njihovog neposrednog okruženja. Tako se ideja i politička poruka šire na daleko veći broj ljudi. U ovome SNS vidi opasnost po svoj imidž i rezultat, pa preuzima mere za pacifikaciju internet patriotizma. Stoga je uočljiv jaz između prilično pronaprednjačkih kolumni značajnih autora patriotske blogosfere i jasne netrpeljivosti komentatora i čitalaca prema Tomi i Vučiću. Znaju oni da se ovakvim tekstovima ne pomaže Tadić, već patriotske stranke na račun SNS, ali narod plaše žutokratskim baukom i najstarijom od svih predizbornih varki – „nemojte rasipati glasove!“.
Takođe, ne prihvatam nametanje čvorovićevske logike iz Balkanskog špijuna, po kojoj “ništa nije onako kako izgleda, sve je upravo drugačije”, pa Tomine izdajničke akcije nisu to, već prikriveni patriotizam, samo ga mi, nedovoljno prozorljivi i inteligentni, ne uočavamo.
Svojom dužnošću smatram da istrajem ukazujući javnosti na naprednjačku nedoslednost i prodaju Imperiji te potrebu da se iste kazne glasanjem za one koji istinski žele dekolonizaciju Srbiju, a ne kompradorski zalogaj s evroatlantske trpeze. Oni kojima preti opasnost da pogreše i glasaju za Tomu neka se opsete besmrtnog Miljkovićevog pitanja – “Da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj?”
OSTOJA SIMETIĆ: IZVINJENJE DRAGANU PETROVIĆU
Izražavam žaljenje što sam svojom greškom uvredio dotičnog gospodina i nudim mu iskreno izvinjenje
U svom tekstu “Odgovor Cvijanoviću ili Rampa za Tomu”, objavljenom na sajtu SKK 25. januara 2012. i prenetom na „Novom Standardu“, napisao sam:
“Dr Draganu Petroviću iz publike je upućena molba da analizira ovaj događaj. Pred pedesetak okupljenih, uključujući potpisnika ovih redova, cenjeni predavač je rekao da su naprednjaci prozapadnjačka izdajnička tvorevina izjavivši za Nikolića da je intimno rodoljub, ali ucenjen nečim ličnim od Amerikanaca, a za Vučića da je engleski čovek od početka.”
Nakon Petrovićevog protesta i konsultacije sa mojim saradnicima iz Kluba, shvatio sam da je u pitanju lapsus memorije s moje strane te da Petrović ovo nije izjavio. Sporni deo teksta je uklonjen.
Ovom prilikom izražavam žaljenje što sam svojom greškom uvredio dotičnog gospodina i nudim mu iskreno izvinjenje.
Ostoja Simetić
Srpski kulturni klub, 28. 01. 2012.
( 77 ocena )
