Vesti 
Balkanski blok postao je arena geopolitičkog uzdizanja Nemačke i mesto rivlastva Berlina i Pariza u vezi sa prijemom Srbije u EU
Godina 011. bila je jedna od najprotivrečnijih u savremenoj istoriji Evrope. Bez obzira na mnoge apokaliptične prognoze, Evropska unija je uspela da izbegne brz krah a amplitude kursa jedinstvene evropske valute nisu stigle do rušilačkog talasa. Međutim, glavne teškoće za Evropljane još su pred njima i nemaju sezonski ili spekulativni već, bez ikakvog preuveličavanja, sistemski karakter.
Sumnjivi rezultati decembarskog samita EU su označili njen prelaz u novo stanje, u kome se upravljanje vrši ručno umesto automatski. Formiranje Evropskog fonda finansijske stabilnosti, početak razrade sporazuma o novim principima delovanja EU u budžetsko-finansijskoj oblasti i sve veći raskoli među zemljama EU u ekonomskim, spoljnopolitičkim i ostalim pitanjima jasno su demonstrirali nesposobnost za rad mehanizama evrointegracije, uvedenih 90-tih godina. Govoreći rečima Žana Leonetija, ministra za evropske poslove u vladi Francuske, „evro može da nestane i EU da se sruši“, a to može da postane „katastrofa ne samo za Evropu i Francusku već i za ceo svet“.
Kad se radi o potresima koji ozbiljno prete globalnom katastrofom, odmah se u glavi rađaju konspirološke verzije. Međutim, u krizi EU ruka spoljne zavere, ako se i oseća, ipak je to vrlo slabo. U svakom slučaju onoj državi za koju je opšteprihvaćeno da se povezuje sa takvim pokušajima – SAD – kriza EU i evra u sadašnjem obliku očigledno ne odgovara. To je jasno stavio na znanje Evropljanima američki ministar finansija Timoti Gajtner, koji je pozvao zemlje lidere EU da u cilju regulisanja krize „apsorbuju“ gubitke a sve stanovnike „jedinstvene Evrope“ da stvore „vatrenu zavesu“ na putu daljeg širenja krize. Uzimajući u obzir budžetske probleme administracije Baraka Obame i tesne trgovinske veze dve obale Atlantika, ne može se sumnjati da je EU potrebna Vašingtonu, i to, reklo bi se, pre živa nego mrtva. Naravno, postoje i drugi svetski faktori, kao što su Kina i islamski ekstremizam. Međutim, da se smatra da su za britansko-francusko mimoilaženje ili za pad kreditnog rejtinga zemalja južne Evrope oni krivi – to bi otprilike ličilo kako kada bi za raspad SSSR-a okrivili lično Ronalda Regana, Deng-Hsiao Pinga ili Osamu bin Ladena.
Tako da, koliko god bi se pozivanje na spoljne okolnosti dopalo nekim evropskim liderima koje sve češće zbirno nazivaju Merkozi (Merkel + Sarkozi), pored nemogućnosti dogovaranja Anglosaksonaca ili epikurejstva Grka, glavni neprijatelj evropskih integracija ipak se nalazi u samom njenom srcu – u Briselu. Tačnije u onim istim institucijama „jedinstvene Evrope“ zbog čijih štabova je ceo jedan kvart Brisela stekao futuristički i bezobličan izgled. Radi se o tome da su evrobirokrate počele da dižu zgradu „jedinstvene Evrope“ ne razmišljajući preterano ko će u njoj živeti. Zbog nečega su tvorci Mastrihtških, Lisabonskih i ostalih sporazuma sebe čvrsto ubedili da će u „novoj Evropi“ živeti „novi ljudi“, koji nemaju rasnih i nacionalnih predrasuda i koji su zaboravili viševekovne međusobne uvrede i tradicionalni način života.
KRIZA EVROPSKOG IDENTITETA Međutim, već prvim nagoveštajem finansijske krize postalo je jasno da su građani EU razjedinjeni još više nego što su to bili 70-ih i 80-ih godina, mada ih nisu delile vizne i novčane barijere. Kako tačno podvlače italijanske novine „Republika“, Evropa sada ne preživljava krizu evra, već krizu sopstvenog identiteta. Jer, da bi zgrada evropske države dobila potrebnu čvrstinu, njenim građevinarima je potrebno postojanje jedinstvene nacije. Tako da je to ispao previše veliki zadatak. Kako tačno piše „Republika“ – „nikad u istoriji Litvanci i Kiprani, Maltežani i Slovaci, Italijani i Estonci, Englezi i Austrijanci, a da se i ne pominju Francuzi i Nemci – nisu živeli pod istim krovom i nisu između sebe delili hleb nasušni, misli ili duboka osećanja“. U istoriji Evrope postojala su dva slatkorečiva pokušaja da se sagradi kontinentalna imperija, ali da u centru bude sopstvena nacija – Napoleonov i Hitlerov. A sadašnja renesansa nacionalizma u mnogim zemljama Istočne Evrope podseća na žilavost takvog raspoloženja.
Isto to važi i za jedinstvenu valutu evro, koji u bukvalnom smislu visi između prošlosti i budućnosti. Zemlje EU su se pod snažnim pritiskom iz Brisela jedna za drugom odricale svojih valuta ali su u obliku centralne banke i državnih budžeta sačuvale sopstvene finansijske institucije. To nije moglo a da ne dovede do akrobacija jer su rupe u budžetu nekih zemalja krpljene zahvaljujući uspešnijim članicama evro-zone.
„Toj valuti siročetu, koju je prihvatilo 17 bivših roditelja, koji sa zlobom pogledaju jedan na drugog, teško je da izazove poverenje u sebe, još manje politički entuzijazam“, ispravno piše „Republika“. 1]
Ispalo je da je valuta u evropskim državama samo jedna, a poreski obveznici potpuno različiti. A da su istovremeno i birači. Pa su se one pokrile ćebetom manje uspešne zemlje – od Španije i Portugala do pribaltičkih država, koje naturaju svoj identitet, ali ne žure da ga promene za „opšteevropski“, koji im se natura spolja. Slična raspoloženja su u evropskim zemljama uvek postojala, ali su se ona sada, kao reakcija na prinudno naturanje bezobličnih modela, značajno povećala. Stanovnicima konkretnih zemalja koje imaju svoju jedinstvenu nacionalnu istoriju i svoju kulturu predloženo je da postanu „opšteevropljani“ koji bi se potčinili odlukama i cirkularima briselske birokratije. U različitim državama Evropske Unije to nailazi na proteste, različite po obliku, ali iste po suštini – od akcija antiglobalista u Zapadnoj Evropi do demonstracija za zaštitu nacionalne i religiozne samosvesti u svima poznatoj Grčkoj. I ne treba uopšte da se sumnja da će se slični protesti sve više širiti.
Devedesetih godina 20. veka Evropljani su stvarno izgledali mnogo čvršće povezani. Ali to se dešavalo sve dok EU nije zamahala rešavanjem globalnih zadataka – da se u „jedinstvenu Evropu“ integrišu zemlje koje ne samo da nikad nisu živele pod istim krovom već su i istorijski pripadale neprijateljskim lagerima. Isforsirani prijem u Evropsku Uniju država Centralne i Istočne Evrope nije EU donelo nova finansijska i trgovinska tržišta, već renesansu palanačkih uvreda i malograđanskog raspoloženja. I sadašnji zahtevi britanskih konzervativaca o izlasku Velike Britanije iz EU ne predstavljaju „blistavu izolaciju“ u duhu 19. veka, već trezveno shvatanje činjenice da sa ovakvom Evropom najstarija evropska demokratija ne može da ide istim putem. Američki žurnal „Neešnel rivju“ je to ovako objasnio:
„Ostrvo Velika Britanija predstavlja i istovremeno ne predstavlja deo Evrope, vrlo pažljivo se pomerajući od nje kada situacija počne da se zaoštrava, užasavajući se mogućnosti da postoji mogućnost da, kad zapaljivost dostigne tačku topljenja i kad se prelije preko ivica, London bude opet uvučen. Britanski predsednik vlade Dejvid Kameron veoma dobro zna stari scenario i on kategorično i javno insistira da Velika Britanija, kao i do sada, predstavlja deo Evropske Unije koja puca po svim šavovima, ali istovremeno privatno dozvoljava da to više nije tako.“
RASLOJAVANJE EU Uostalom, i zajednička dijagnoza, koju američki novinari podmeću Evropi, ne uliva optimizam. „Šizofrenija – eto to je ono što bi trebalo da se očekuje od desetina kultura i istorijskih zajednica, koje su utisnute u okvir relativno malog kontinenta, prepunog mase jarkih i veoma ponosnih ljudi“. [2]
Postoji još jedna tendencija, opasna za jedinstvo EU koja je u 2011. godini očigledno ojačala. To je stratifikacija te organizacije, njeno raslojavanje u više nivoa. Ti nivoi nisu samo slabo povezani između sebe već predstavljaju i direktne konkurente u borbi za finansijske, sirovinske i ostale resurse. Kao najvažniji takvi centri, mogu se izdvojiti francusko-nemački savez na čelu sa već pomenutim Merkozijem; Skandinavija, kojoj se tesno približavaju pribaltičke države; Sredozemne zemlje; kao i Centralna i Istočna Evropa.
Osim toga, uz EU nastavljaju da se lepe različite spoljne strukture, koje je čine još rastresitijom i težom za upravljanje. Jedan od takvih blokova aktivno nastavlja da formira Poljska preko Istočnog partnerstva. Pritom, samo vođstvo EU uliva sve manje nade svojim istočnim partnerima u vezi sa budućim članstvom u EU zamenjujući političke obaveze obećanjima za finansijsku pomoć. U završnom dokumentu septembarskog foruma Istočnog partnerstva se kaže da je „EU izdvojila značajna finansijska sredstva od 1,9 milijardi evra za period 2010-2013. godine za dalje približavanje Istočnom partnerstvu, i to preko bilateralnih i regionalnih programa“. Međutim, Brisel ne preuzima na sebe nikakve stvarne političke obaveze prema Ukrajini i ostalim republikama bivšeg SSSR. [3] Kako u EU otvoreno priznaju, preko tog programa „EU i NATO drže istočne zemlje u zavetrini“ ne dozvoljavajući im da isplove na otvoreno more – u stvari prema ruskim obalama. [4] I, kako tačno kaže u vezi sa tim nemački istraživač K. Miler, radi se u suštini o „evropeizaciji“ istočnoevropskih društava dubokim prodiranjem u njihov državni suverenitet – usvajanjem programa „transfera evropskog institucionalnog sistema u istočnoevropske zemlje“. [5]
Drugi, balkanski blok postao je arena geopolitičkog uzdizanja Nemačke. Što se tiče Južne Evrope, ona predstavlja jedan od najvažnijih poligona Sredozemnog saveza pod patronatom Francuske i predsednika Nikole Sarkozija lično. Na tom prostoru postajemo svedoci sve većeg političkog suparništva Berlina i Pariza, koje se pojavljuje konkretno u Libiji kao i u vezi sa prijemom Srbije u EU. To suparništvo može već u 2012. godini da postane najveći problem za čitavu Evropu. Kako ironično konstatuje nemački nedeljnik „Špigel“, vreme je da Berlin sebi postavi teško pitanje: kako to on želi da „osvaja nova tržišta u Rusiji i Aziji, ali da pritom ne zaboravlja na tradicionalne saveznike“ – SAD i najveće zapadnoevropske zemlje. [6] Interesantno je da „Špigl“ tu situaciju naziva „cepanjem ličnosti“. A to je jedan od simptoma već pominjane šizofrenije…
_________
Napomene:
[1] La Repubblica, 22. 12. 2011.
[2] The National Review, 29.12.2011
[3] http://www.consilium.europa.eu/uedocs/cms_data/docs/pressdata/en/ec/124843.pdf
[4] http://www.euractiv.com/east-mediterranean/eu-nato-keep-eastern-countries-bay/article-177760
[5] Müller K. „Countries in Transition“: Entwicklungsfade der osteuropäischen Transformation // Osteuropa. 2001. H.10. S.1163
[6] Der Spiegel, 29. 08. 2011.
( 10 ocena )
