Menu
RSS

2015.

svetiratnici01ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Шта ће бити кад у јавној свести, уместо досадашњих мантри, преовлада да смо све покушали са Западом и ЕУ и да није вредело


1.
„Морали смо да пошаљемо војску“, описао је задовољни Мајкл Кирби амерички улог за срећан Балкан, „али заиста смо желели да створимо ситуацију какву данас све више и више видимо“. Како овај постмодерни Понтије Пилат жртву види у слању оних који су на безбедној висини над Србијом стискали џојстик, а не у патњи оних којима су на земљи разарани породице, животи и егзистенције, тако нема ни логичког раскорака у томе што се успех те 15-годишње операције у Србији мери резултатом америчких пилота и њихових каснијих дипломатских епигона, а не квалитетом живота Срба. И зато, кад Кирби егзалтирао поручи Србима „ја бих волео да видим ваш успех“, треба му веровати, с тим што он „наш“ успех не мери реализацијом наших већ сопствених циљева, не презајући да помене како због тога и сами треба да осећамо задовољство бар колико и он.

2.
Потреба Русије да утицај прошири од својих граница и Украјинска криза фокусирали су балканске циљеве Империје – још једне у којој сунце никада не залази, од Хонолулуа до Кијева – као никад у претходних четврт века. Наравно, важно им је Косово, важно им је да Србија не залута у економски модел који би могао да обнови њену моћ, важно им је да ниједан Србин свој и успех своје породице не везује за успех Србије, већ, напротив, циљ је успех упркос Србији и против ње.

Важно им је да Србију лише њеног основног својства – да не буде онај (руски) вирус слободе на Балкану, који би могао да се шири опустелим градовима и несрећним земљама положеним на леђа, без имало сопствене енергије да се подигну. Заоштравање Украјинске кризе, којој се не види крај, и сваки амерички тенк довезен у Прибалтик сужава српску формулу „и Русија и ЕУ“, која, колико год виртуелна у свом основном значењу, јесте акутна формула српског мира у кући.

3.
Петог октобра, шта год о њему мислили, Србија је купила неодређено време мира. Не, није га ни освојила, ни зарадила, ни платила, јер није разрешила конфликт, без обзира да ли извор тог конфликта гледали са западне стране – постојање Србије као релативно јаког просторног фактора између Босфора и Беча – или са наше – као решавање националног питања народа Централног Балкана по цену заувек отвореног и нерешеног српског питања. Зато се за владе после Петог октобра пре може рећи да су из неизвесне будућности посуђивале мир, исто онако као што су, у бесцење продавши породично сребро, за преживљавање посуђивали иметак нерођених нараштаја.

svetiratnici02Зато је свака следећа петооктобарска влада и мир и егзисенцију одржавала теже од претходне; зато је свака после Коштуничине била више прозападна од претходне, тек колико да се зна одакле су угрожени српски мир и егзистенција.

4.
У 2015. годину, још више него у две претходне, Србија улази са зебњом да троши последње залихе и мира и новца посуђених из будућности. Наравно, свака од влада од Ђинђићеве наовамо имала је медени месец са Империјом, довољно дуг да закратко помисли како би баш она могла бити та која ће освојити разумевање или милост Империје, или бар како ће дебело платити сопственим телом и душом да земља буде остављена на миру да се осови на ноге. Није се догодило.

Зато није могуће да Вучић данас верује како ће оним што зове реформама на било који начин ојачати Србију или јој продужити живот, као што Тадић није могао веровати да ће измештањем косовског питања из Уједињених нација у Брисел учинити Србију снажнијом. Обојица су само из будућности посуђивали мир, како то бива у тој врсти трансакција, сваки пут све мање, сваки пут по све вишој цени.

5.
Претходне владе, у којима је – што због мање рђавих светских прилика, што због мање нашег укупног националног искуства, што због наших тада још непотрошених ресурса – имале су више простора за добру веру у то да одлагање расплета може да нас заувек удаљи од тог тренутка суочавања, у коме бива оно што бити не може. Време ове владе, у њеном трајању или као њен легат, оставиће нам сазнање да смо понешто могли да одложимо, али да ништа што нам следује нећемо избећи.

svetiratnici03Мудри Милорад Екмечић, можда последњи од наших стараца са способношћу велике историјске синтезе, прориче да Срби „нису стигли још ни до половице свог пењања уз Голготу“. Наравно, једва да ће га данас чути ико од оних који то већ не слуте. Али чудни су и кривудави путеви великих идеја, тек оне увек заврше таман тамо где треба.

6.
Речју, неко ће у Србији рећи да га сви чују: „Све смо покушали, и ништа није вредело“. Не можемо знати кад ће то бити, али онако како данас из будућности посуђујемо мир – на сате и минуте – не верујем да ћемо чекати дуго. Не знамо ни ко ће то бити, ни какав ће бити, тек знамо де ће бити, као што смо у периодном систему елемената, на основу постојећих и познатих, могли све да знамо о елементима које још нисмо пронашли у природи.

7.
Када у јавној свести, уместо досадашњих мантри, преовлада да смо све покушали са Западом и ЕУ и да није вредело, када спознамо да не можемо избећи оно од чега смо 15 година бежали, нећемо моћи да останемо исти као данас.

Али какви ћемо бити? Јачи? Плашљивији? Борбенији? Мудрији? То данас не можемо знати. Тога је свестан и Мајкл Кирби, који нам осветљава пут великодушно нудећи да сопствену срећу потражимо у његовој. Можемо му бити захвални за то, а можемо бити и бесни што је, као и толики пре њега, затворио врата нашим умницима и отворио врата нашим јунацима.

Ето, тако ја видим 2015. Срећно!

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.