Menu
RSS

ПЛЕС СА ЂАВОЛОМ

Basquiat02ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Аксиом српске неутралности гласи: она није могућа без сагласности Амера и Руса, и ако српска војска не буде довољно снажна. Крај


1.
Ратификовани споразум Србије са НАТО је по Србију лош, истинабог ни изблиза лош као IPAP. А лош није по томе што ће НАТО војници уживати дипломатски имунитет у Србији, за шта су се махом закачили његови противници – дочим смо натовце досад приводили сваки дан, па је за све њих на робији одлежао онај несрећни Милановић. Лош је, унајкраћем, по томе што смањује логистичку и обавештајну самосталност српске војске, наравно, са свим последицама које из тога проистичу.

Медијска хистерија којом је споразум дочекан, међутим, једнако је лоша. Не само по томе што слушамо глупости како нам НАТО војници сад неће избивати из кућа, већ по томе што се гради на ставу да Србија може на леђима да изнесе конфронтацију са НАТО, ако већ не оружану, а оно макар у равни недвосмислене политичке дистанце.

Да ли је то могуће, и колика може да буде цена тога? Да ли ту цену данашња Србија има чим да плати? Да ли је можно у мандату ове владе пресећи континуитет приближавања Србије НАТО, који траје од 2003. године, кад је аплицирала за Партнерство за мир? Нисам сигуран. Да ли то коначно значи да Србији преостаје једино да се опусти, настави са континуитетом приближавања и коначно уђе у НАТО? Наравно да не.

2.
Судећи према тајмингу ратификације споразума у парламенту, очигледно је да је Вучић с њим желео да дочека Џона Мекејна, за кога су му чак и неки жути посланици сугерисали да би морао да га испраши као мастермајнда Исламске државе. Логично, Вучићу је потребно макар извесно отопљавање хладних односа са Америма, и тај споразум пао је као жртвени колач у то име. Можда је то за неке јак разлог да Вучић буде оптужен за издају; само мали проблем је у томе да оно што је од Амера требало њему треба и Србији. Наравно, не ради се о томе како ће Амери, пошто смо платили високи цех, сад постати наши пријатељи. Реч је о томе да нам тај фронт није потребан у моменту кад се свет усковитлао до мере да су сви у стисци са временом, да су једнако лаки на обарачу и да један погрешан корак може скупо да нас кошта.

Basquiat05Мекејн је, рекао бих, био задовољан добијеним. „Кад је реч о војној неутралности (Србије) и евентуалном чланству у НАТО, то су питања о којима одлучују Србија и српски народ“, рекао је Мекејн. То је важна изјава. Није после тог наступа првог међу америчким јастребовима Србија мање на „линији ватре“, али рецимо да су америчке цеви после ње макар мало промениле угао – више су окренуте у ваздух него у нас. Ко није приметио, после те Мекејнове изјаве, у којој помиње војну неутралност Србије, Вучић се откачио, па отад неутралност помиње бар једном дневно.

3.
Зашто је то важно? Зато што српска неутралност није могућа ако се с њом не сагласе Амери, ако се не сагласе Руси, и ако српска војска не буде довољно снажна у регионалном оквиру да ту неутралност одржи. Значи ли то да је Србија добила америчку подршку за неутралност? Не значи, али да је ствар убачена у бубањ – јесте.

Дакле – а веома је важно поновити због актуелне хистерије због споразума – Србија не бира између НАТО/САД и Русије, већ између НАТО/САД и неутралности. Из Москве не постоји понуда да Србија буде интегрисана и заштићена у неком политичком или војном оквиру руског света; постоји само подршка српским интересима, јачању суверенитета и војне снаге. Иако то што имамо од Русије није мало – напротив, толико је много да једино јачању Русије и Путина у последњој деценији можемо да захвалимо што већ нисмо сасвим раскомадани – то није довољно да задовољи амбиције дела српске патриотске јавности, у које спада и пуна конфронтирајућа дистанца према НАТО.

4.
Како су на ратификацију споразума са НАТО реаговали Руси? Ћутањем ако изузмемо писање ноторног прозападног Комерсанта (тачније Генадија Сисоева, који, још откако је био дописник из Београда, има две и по деценије стажа у мућењу српско-руских односа) и питање о томе с њим родбински повезане дописнице Бете из Москве Марији Захаровој. Захарова је, суочена с питањем, одговорила да од Србије очекује да „задржи политику неутралности“ (а не да очекује њен улазак у ОДКБ).

Basquiat01Томислав Николић је у петак потписао скупштинску ратификацију споразума, и нису му отказали посету Москви и сусрет са Путином. Вучић се видео са Чепурином и разговарао о споразуму, после чега је руски амбасадор говорио о посети Медведева Београду како не би ни Вулин, а не, на пример, о њеном одлагању. Далеко од тога да су срећни због ратификације, али Руси разумеју оно што део патриотске јавности не разуме. Да ли би исто тако разумели улазак Србије у НАТО? Наравно да не би.

5.
У процедуру српског парламента ушао је закон, који се бави заштитом интелектуалне својине у оквиру војно-техничког споразума између Београда и Москве. Тај закон, којим ће се Срби обавезати да софистиковани системи које добију од Руса, неће завршити у рукама НАТО мајстора говори да су припреме за наоружавање српске војске почеле. Али како је то могуће ако смо све ближе НАТО – а јесмо – питање није иронично? Како је могуће да смо ближи НАТО него икад пре, а да нам је војна сарадња са Русијом исто тако боља него икад пре, да са Русима озбиљно разговарамо о стварима о којима никад раније нисмо могли?

Неко би то назвао – мада мислим да је још рано шире говорити о томе – неком врстом „активне неутралности“, према којој једна држава своју неутралност не реализује једнаком дистанцом према две политички супротстављене силе, већ интензивном сарадњом са обе. Наравно, реч је о више него деликатној игри, која може да испоручи резултат, али која пре тога пролази кроз толико критичних завоја да на сваком може да се распадне. Тачно, али зар је Србији остало друго сем баш таквих деликатних игара? Већ две и по деценије све српске међународне игре су у главу, ниједна у чоколадице.

6.
Наравно, концепт „активне неутралности“ у нашем случају подразумевао би сад и позитиван одговор Београда на руски захтев да њихови људи добију дипломатски имунитет у нишкој бази. После споразума са НАТО Вучићу ће бити нешто лакше да то брани пред Америма, којима због тога неће бити свеједно, барем исто онолико колико данас није свеједно Русима. Коначно, то јесте пут да се постигне трећи неопходан услов српске војне неутралности – опремање Србије руским оружјем.

Речју, смисао споразума са НАТО још се није очитовао у пуном светлу. Нема никакве сумње да су Амери веома задовољни њим, као што многи од њих верују како имају начина да поремете српске планове и, захваљујући до сада постигнутој контроли над Србијом, натерају нас на следећи корак – стварни улазак у НАТО. Плес са ђаволом? Јесте, али Траволта и анђели никад нам нису ни били изгледни.

Ту је, међутим, важан и најјачи аргумент за српску неутралност: наиме, не само да ни 10 одсто Срба жели у НАТО већ би многи од оних 90 одсто који неће били спремни да свој став брани жешће од свих других ставова. Јасно, јер много разлога је због којих би улазак у НАТО био тачка са које нема повратка – Србија би се нашла у свету који стабилност региона безнадежно види у њеном даљем слабљењу и комадању.

Basquiat06И шта сад? Ништа, већ у року од два-три месеца – закључно са Медведевљевим доласком у Београд – знаћемо да ли се Вучић борио за НАТО или за неутралност. До тада, лично не бих хистерисао, али бих му радо седео на глави подсећајући га на последице и једног и другог.

7.
Можда је оно што се може назвати почетком српског расплета и почело негде између Вучићеве најаве избора и ратификације споразума са НАТО. И, као што је део српске пете колоне био згрожен његовим састанком са Мекејном, видим да је део њих по друштвеним мрежама нашао начин да буде још згроженији споразумом са НАТО. Деликатна, дакле, конфузија – ето нама рајског насеља за глупаке, који се само код нас препознају искључиво по томе што су увек у праву.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.