Menu
RSS

ПОЧЕТАК СВЕТСКОГ ГРАЂАНСКОГ РАТА

notmypresident02ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

Трампова победа враћа свет у доба идеолошких ратова, али не би требало бринути – не враћамо се у крвави 20. век


1.
Можда је време за питање хоће ли победа Доналда Трампа окончати терор геополитике у свету. Знакови су јасни: већ готово две недеље нико не помиње како се судбина света решава у Сирији, у Украјини, у геополитичком избору Ердоганове Турске или у Јужном кинеском мору. Није реч само о томе да је сензационални Трампов продор потиснуо вести са ових врућих глобалних тачака; он их је заиста учинио, ако већ не мање важним, а оно конфликтима чија се решења неће догодити на терену, већ на неком другом месту.

Вредно је подсетити се времена идеологија – бурне друге половине 20. века, окончане 90-тих година сломом комунизма. Већ после 60-тих утихле су бурне идеолошке расправе између левих и десних интелектуалаца, поборника реалног социјализма и либералног капитализма. Јер идеолошка граница у то време била је истовремено и геополитичка, делећи глобус на „западни слободни свет“ и „источни лагер“. Кад је гвоздена завеса пала, а источни лагер здушно прихватио идеологију победника, када је дакле нестало идеолошке границе, геополитичка граница није нестала; само се померила стотинама километара на исток.

2.
Подозрење које је западни свет гајио према Русији и државама и народима који су јој били верски, духовно и историјски блиски – међу њима и према Србима – није се само наставило већ се интензивирало. Јаки у вери да свет покрећу искључиво идеје и њихова тумачења, идеолози су су се чак усудили да пад идеолошких граница прогласе „крајем историје“. За то време, геополитичари, попут Хантингтона, нису се дали преварити: из угла њиховог посматрања права историја је тек почињала.

Отуд је било лако извлачити закључке да идеолошка совјетофобија није прерасла у геополитичку русофобију, него је само 70-так година била један од њених облика, утолико пре што је подозрење Запада према Русији било много старије од Октобарске револуције. Све доскоро стари идеолошки сукоби деловали су тек као изговор за геополитичке и културолошке атавизме, чинило се, много старије и много утемељеније од идеолошких.

notmypresident01Старе идеолошке границе, док су постојале, биле су стабилне; геополитичке су се померале, али су увек постојале и, чинило се, одређивале политичко понашање актера више од свега другог.

3.
Ако је геополитика одређивала све, а идеологија била само повремени изговор, како је онда било могуће да Дејвид Камерон летос толико промаши безуспешно ширећи страх од Путинове Русије у покушају да традиционално русофобне Енглезе наговори да остану у Европској унији? (Узгред, Енглези су на том референдуму за присталице Брегзита били исто што и бели Американци за Доналда Трампа – кључ успеха.) Двестагодишња културолошка и геополитичка константа на референдуму није функционисала, нешто је било јаче од ње. Камеронова неуспешна формула није радила ни у Америци: денунцирајући у кампањи Доналда Трампа као руског агента, Хилари Клинтон је у много мање русофобној Америци прошла исто као Камерон.

Идеологија глобализма, за коју је све до 2008. године изгледало да јој ништа не стоји на путу, после Брегзита и Трампове победе у узмицању је пред идеологијом конзервативизма. И, као што је, геополитика 90-тих поразила идеологију, тако се две и по деценије касније идеолошки рат у Великој Британији и САД показао снажнијом чињеницом од геополитике. Речју, нису Клинтонка и Камерон били неуспешни зато су се бели Американци и Енглези напрасно заљубили у Русе, већ зато што су, гласајући за Брегзит и Трампа, гласали за свог (идеолошког) Путина. Тако је идеолошко изјашњавање у две земље које чине срце западног света било јаче од геополитичког. Шта то значи?

4.
За почетак то да ћемо веома брзо доћи у ситуацију да тачке глобалног геополитичког сукоба, попут Украјине и Сирије, све више тумачимо као тачке идеолошког сукоба – старог глобалистичког света и наступајућег конзервативног. То не значи да ће Трамп и Путин лако наћи решење тог проблема – њих ће геополитика и даље раздвајати, али идеологија ће бити тачка њихове сагласности, можда и пресудно важна за постизање решења.

Наравно, постоје и драстичнији примери последњих тријумфа идеологије над геополитиком. Ко је, геополитички гледано, требало више да се обрадује Трамповој победи од европских политичких елита, које су већ трећу годину на линији ватре између две највеће војне силе света и које су у новом америчком председнику морале да пронађу шансу за постизање стабилности. Уместо тога, оне су по Трампу просуле свој бес због пораза идеолошких глобалиста у Америци, упозоравајући га, попут Ангеле Меркел, да не сме да иступи из заједничког корпуса идеолошких вредности.

5.
До 90-тих година идеолошке и геополитичке границе света стајале су на истом месту, и та чињеница била је важан темељ његове стабилности. Ако још и знамо где су данас геополитичке границе западног света, иако мање јасне него пре десет година, где су његове идеолошке границе? Тамо где престаје Средња Америка и почињу њене Источна и Западна обала? На Волстриту? На Менхетну, негде између резиденција Доналда Трампа и Џорџа Сороса?

notmypresident03Шта год био одговор на ово питање, идеолошка граница оног што називамо америчким делом западног света данас је у самој Америци, подељеној на две половине, хиљадама километара далеко од граница америчког геополитичког утицаја. И та граница неће бити стабилизована ни у Алепу ни у Мосулу. Исто је и у Великој Британији. И у Немачкој. И у Француској. Речју, можда ће Трампова победа угасити или бар примирити ужарене тачке светског сукоба. Али његова изборна победа – или отпор њој, као хоћете – биће почетак светског грађанског рата. Тај рат имаће идеолошки карактер, и водиће се у свакој земљи понаособ. Уосталом, зар на исти начин нису супротстављени Трамп и моћни клан Клинтонових, као Лепенова и Оланд, као Меркелова и Петријева, као Вилдерс и Руте...

6.
Идеолошки ратови, чак ни грађански, не завршавају се увек у крви, бар не онолико често колико геополитички. Отуд, повратак идеолошког сукоба није и повратак у 20. век. Разлог томе је једноставан: ниједно од друштава која су попришта идеолошког сукоба није у толикој мери подељено колико линија поделе иде између грађана и елита. Отуд, гледано из угла конзервативних контраелита, ти грађански ратови биће заправо ратови за глобалну смену елита; из угла глобалних елита гледано, биће то ратови за опстанак старог света, који, без обзира на тежак неуспех неолиберализма, није у толикој мери крахирао економски колико идеолошки и морално.

Отуд, биће то рат на који се може гледати са зебњом од нових криза које ће донети, али, не мање, и са оптимизмом, будући да би могао да породи свет нових уравнотеженијих односа. Предност глобалних елита у том рату јесте у њиховој дубокој повезаности на светском нивоу, која ће им омогућити да бар неко време бирају тачке у свету које ће напасти (отуд пребацивање фронта против Трампа у Европу). Њихов недостатак, међутом, јесте њихова аисторичност, која се огледа у чињеници да су идеолошки рат биле у стању да воде само у ситуацији једногласја, кад су успевале да мање или више насилно угуше гласове контраелите. Кад би се, међутим, ти гласови пробијали у јавни простор, редовно су губиле.

Истовремено, глобалне елите потиснуте су дубоко на своју територију, па тако Сорос, приморан да организује своје потенцијале против Трампа у самој Америци, више неће моћи да задржи своје присуство на свим оним тачкама света на које је навикао.

7.
Наравно, поприште тог светског грађанског рата биће и Балкан и Србија. За почетак, то ће се видети и по огромној количини „трампова“ који ће се појавити на српским председничким изборима. Већ по томе ће се видети колико тај рат на нашем терену неће бити аутентично идеолошки, још мање геополитчки, него прагматични одблесак гобалних дешавања. Наравно, локалне агентуре глобалистичких елита још су далеко од тога да буду поражене, и то налаже опрез.

notmypresident04Али, ако гледамо политичке процесе, догађа се прва велика промена на светској сцени после дуго времена на коју Србија са много разлога може да гледа са оптимизмом. Тај оптимизам утолико је већи што су ти процеси толико одмакли и толико захватили друштво да ниједан појединачни политичар или политичка група неће моћи да нађе снаге да их поремети и окрене српски брод у погрешном правцу. Уосталом, видећете, на изборима ће се међу собом тући само „трампови“ и ниједна „хилари“ међу њима. Мало ли је.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.