Menu
RSS

НОВА ЗНАЧЕЊА ДРЖАВЉАНСТВА

patriotrusijaМИЛЕ МИЛОШЕВИЋ

Или излазак из стихије светског друштва


Колико најава да за избеглице у Немачкој неће важити обавеза минималне цене рада говори о интересу корпорација и циљаном изазивању стихије у немачком друштву? Колико говори о основним вредносним апсурдима, у које често упадају либерална друштва са новотаријама? Они се свакодневно од медија па до праксе друштвено нормализују иако је реч о општем расту апсурда, што изгледа да људи са све мање отпора то прихватају иако је реч о свакодневној плими раста стихије. О каквој се онда сигурности (и предвидивости), праву и законитости ради, а о каквој онда слободи? Каква ту људска права могу преживети у односу на остале многобројне друштвене односе од међународне политике до знања. Притом, реч је о узор држави ЕУ на коју се односи све оно што просечан Србин замишља кад нетачно говори о ЕУ – мислећи тад на Немачку – а у недостатку разумевања властитог поретка и способности да се извуку закључци на питања зашто Србија искључиво пропада. То пропадање не односи се само на медије, већ и на стручну јавност, не тако малу судећи према броју факултета и института. Односи се и на укупну националну елиту и сву ону већину која олако тврди да је ЕУ избор кој смисао гради на путу интеграција и прихватању стандарда.

Настало идеолошко мишљење удаљило нас је и од искуственог мишљења и сагледавања практичног знања [1], што је водило арбитрарном [2] прекиду са сваком традицијом. Једна од последица је да је са том променом постало могуће мислити информативно (идеолошки универзално) и тиме глобализовати светски систем [3] у светско друштво [4] (изван праксе и локалности). Да је могуће замислити (уобразити) на светској скали једно ново глобално транснационално мозаично друштво из индустрије масовне културе [5] и информативних кодификација (нормализација [6]). Али, као још један идеолошки конструкт, а не израз природног човека, либерализам је пао у апсурде. Развило се стихијско друштво [7]. Нарастао је потенцијал геополитичких напетости по више вектора, а почели су и ограничени (хибридни) геостратешки конфликти. Сумарно, сигурност је угрожена на цивилизацијском реду вредности, релативизовањем и уништавањем цивилизованости, па мигранти на мору свакодневно у не малом броју гину у привиду немоћи да се им помогне, док они тамо где стигну где и не треба да буду, јер су само људски разлози у питању, све чешће изазивају неред. Не би требало имати никакве дилеме да је задња забележена команда Фронтексу да их, ако избеглице масовно крену, зауставе свом расположивом силом. Не би требало ни сумњати да ће информације западних медија то приказати по потреби као провокацију терориста или прерушених турских војника, јер је агенда којом Запад руководи довела до избеглиштва са тотално цивилизацијски девастираних простора из агенде западне олигархије.

patriotamerikaУкупни контекст прилика се коначно артикулисао у три непомирљиве политичке раселине на Западу у стихијским друштвима. Где, уз све отворенији сукоб актера, први помаци јесу још увек тек почетна одмеравања снага по питању:


А)
1. ДРЖАВЕ VS. КОРПОРАЦИЈЕ
TTIP још није прошао у западноевропским земљама, међутим, гура се на мала „канадска врата“, као што се у кулуарима моћи и њиховим медијима није одустало, и поред противљења већине (сећам се да је Шпигл само у једном дану три пута писао нов текст током првих великих демонстрација – од добро познатог, скупило се мало људи – а било је милион). Да су корпорације већ изједначене са државама, види се из примера тужбе шведске енергетске компаније против града Хамбурга због спровођења изборног обећања у екологији, те је тражено да компанија буде обештећена са 1,4 милијарде евра [8], потврђујући већ остварену корпоративну ексклузивност у односу на јавни интерес и државу као њеног заступника. (Могућа су још два сценарија, знатно ближа стварности, да је компанија дужна сама да се усаглашава из својих извора, па и да буде кажњена што сама не развија она еколошки најмање штетна решења, јер није активна у празном простору, него у јавном, који је уступљен, а не поклоњен. Сваки приватни интерес увек мора бити саображен са највишим јавним интересом у јавном простору).

2. РАСПОДЕЛА: ДРУШТВО VS. ОЛИГАРХИЈА – ПРОБЛЕМ ЈАВНОГ ПРОСТОРА
Грци су потпуно поражени, као и остале „PIIGS“ земље. Tренутно све зависи од Француске. Iнвеститори су већ остварили супремацију над државама, а грађанима прети пад у треће кметство отвореном социјализацијом – подржављењем приватних банкарских губитака, и то политичким одлукама од 2008 (код нас се размишља о секундарном тржишту дугова, док су банке проводиле позајмице по зеленашким каматама због наводно високог ризика, те су себе већ наплатилe и вероватно преплатилe). Kад је владао на Западу економски ефекат лифта, није било усаглашавња разлике стопа прихода у друштву, него је остао исти однос, како је Улрих Бек констатовао, да би са преласком из ризико-друштво у стихијско друштво експоненцијално растао до данас у корист врха друштвене пирамиде, уз пратњу глобалног раста опште корупцијом и потпуне неодговорности олигархије која поприма облике антицивилизацијског карактера. Најдрастичнији израз тог стања су дивљачка бомбардовања и уништавање целих друштава кроз револуционарне смене режима. Уместо унутрашњег саморазвоја друштава, односи су између личног интереса (олигархијског структуирања) и могућег друштвено стабилног договора са страним интересом. Ту не може бити стабилности и унутрашње равнотеже система, већ само локалног стварања и -очувања олигархијске структуре светског друштва. Та структура остаје да влада као хибрид који је изгубио национални узор слободу, а не народ, парламент и институције државе јер су изгубили јавни простор.

3. ГЕОПОЛИТИЧКИ: ДОМАЋИ VS. МИГРАНТИ
Постаје очигледно да се неће толерисати масовна стихија у приливу миграната као свршено стање (отуд да ће Фронтекс запуцати), него само колико буде потребе за њима, и то у режиму кметовског рада – минимални стан и храна за већином прљаве послове који се не могу роботизовати, служење и остали понижавајући рад који тражи себи својствен друштвени поредак, и зато су потребни стихијско друштво и константан прилив странаца.

patriotfrancuskaПредисторија садашњег расплета почиње фазом новог јачања економије глобализације и отвореног уласка компанија у управљање државама. О томе већ постоје егзактни прикази, где се од ситуације да држава има свог човека у најважнијим банкама и компанијама окреће да копаније имају своје људе у државним телима. За само десетак година они не само да утичу на спољњу политику него шире утицај и на унутрашњу, посебно према фондовима. Општепознат је пример како је упропаштен здравствени фонд Немачке преко уплива приватника. Да не говоримо о фундаментално негативном утицају јавно-приватног партнерства на јавне, заједничке друштвене просторе, као што то показује Вилачекова студија [9]). Није требало дуго чекати природне последице оваковог тока.

Б)
1. ЕКОНОМСКА ГЛОБАЛИЗАЦИЈА (ОПШТЕ МЕСТО)
Улазак компанија у државу (метаморфоза државности, јавно-приватна партнерства и сл.);

Економизација односа – неолиберализам (процес у току);

Правно изједначавање држава и компанија; економизације политике (кампања, медија);

Финансијска корпоративизација друштава (започет процес);

Уплив компанија у светску власт – са тенденцијом корпоративне светске владе над оним што се називса сведеност друштава на тржиште.

Зашто би онда требало да чуди појава олигарха који су лично богати као целе државе? Да у расподели његов интерес не претеже над интересом целокупног друштва, а да се за то не може наћи ни научни а још мање политички и законски одговор, ма колико да производи директне и пратеће смрти, мрцварења и штете. То, коначно, разара цивилизацију. Посебно када је политички систем проблематично програмиран и детерминисан тзв. минималном изборном демократијом [10]. Тако је изборно понашање гласача политичком културом уходано у оквире јасно дефинисаних прагова на три строго дефинисане дужи, које нема могућност да директно контролише и мења одлуке и токове, па се инертно у истој парадигми замишља „директна демократија“.

В)
1. Симболички (свођење на онај поредак који ће најбоље решавати индивидуализовани однос између коначне потрошње и зараде. Значи није могуће у животу друштва другачије разумевање личне сатисфакција, а тек не самоиндентификација са политичким системом);

patriotanemac2. Психолошки (свођење на индивидуализовану потрошњу, интерес);

3. Интересно (лична зарада).

Политичким језиком речено, деценијама су опционо нуђена тек два поретка у нијансама веће и мање интервенције државе, на крају се све више приближавајући социјалдемократском и неолибералном, међу којима је понестајало разлике, као и међу политичарима носиоцима тога. Јер политика се у општој економизацији друштава и појединца дегенерисала у криминалну прилику за лично богађење [11], заштићена ауром политички коректног говора. Притом, постало је врло тешко одржати апетите за профитом олигархије и трошкове апарата, док су уједно расли апетити свих актера, уводећи свет из ризико-друштва у феномен стихијског друштва. Коначно, дошло се до геополитичких потреса који су попримили антицивилизацијски облик. То се догађа сталним кокетирањем и тенденцијом трајног уништења сигурности, ако већ не и суманутим светским ратом, јер њихова формула је одавно изгубила особину да би решење требало да важи за све, а не само за неке (отуда треће зоне беде у западним метрополама, о којима је писао С. Сасен, па и безбрижни планови осимромашења опште популације читавих држава, попут Грчке). Све заједно се, као реакција, данас сусреће са „популизмом“ у изборном понашању, јер постојећи политички систем не може да одговори на коначне основне изазове сигурности. Док се заправо са геополитичким сликама ужаса и доласком миграната и терора одбацује постојећи суштински пропали поредак, али и све више разумевање и прихватање западног културног обрасца либерализма, који производи све више апсурда. Тако пуца економски, политички и културно један по један прстен англосаксонског светског друштва и „енглеског дана“. А популизам је само израз празног места обмана предходног система. Напросто, више ни у западној политичкој митологији није реч о друштвима једнаких људи, јер ни шансе нису једнаке ни за домаће, као што је друштвена проходност затворена [12]. Демократски политички систем, уз све похвале демократских процедура, независних тела, агенција, медија, нво, суштински (без могућности изненађења) већ је кроз економизацију угашен, а друштва су скоро у потпуности корпоративизована у условима сведености људи на чворове у ИФ-мрежи, чији је мозаичност глобална – светско друштвена – а разлике, као и живот, јесу локалне, зависне од оног истог као и увек – домаћинства и породице – приватног али и суштински јавног простора заједнице људи, који увелико нестаје пред приватизацијом и корпоративизацијом у природи опште економизације, која доказано (Т. Пикети) сад само одговара олигархији и ником више.

Тако данас већ знамо да хегемонијални поредак светског друштва, који би пратио економски светски систем, није могућ. Уосталом ништа није ни природно ни физикално у процесу економизације људских односа, него је реч о једнодимензионалности похлепе (ма колико се протестантизам трудио да пронађе љубав Божију за Каинов братоубилачки рад, а Вебер то као научно објектизовао). Светска влада није могућа. Крај историје се коначно не догађа јер либерализам пада у апсурде. И све су то тезе које више није ни потребно доказивати, које су саме себе детронизовале, уводећи свет у стихијско друштво, оптерећујући укупно човечанство антицивилизацијским поништавањем сигурности. Пре свега заборавља се да је живот увек пре свега локалан и да је цивилизованост само чињеница ако је локално-јавна (нема владавине права а да прво није реч о цивилизованости, као кад приштински суд, који је под Еулексом, казни са 50 евра српску бабу што ју је Шиптар истукао у њеном дворишту). Она није ни глобална, ни приватна. Не може се остваривати ни приватном, ни глобалном вољом. Прва је приватизује, друга је не разуме – њену традицију.

Те су националне државе остале оптималан облик организовања. Отуда само месијански схваћено прикључење ЕУ пристаје на промену свести зато што само нема никакву свест. Још мање се одржавају и успостављају нови случајеви узора српске слободе у друштву које га активно регулише (као што је то био читав низ протестантизам – Хегел [13] за Кошорку, који је уздигао девастирану пољопривредну Пруску у снагу под Бизмарком, која је створила Немачку. За то време, код нас се и даље интелетуално јалови забављају правећи немогућу филозофску подлогу свом имагинарном читању клошмерлеовске паланке, а онда је претачу на српске паланке, које, тек што су настале, већ замиру и нестају широм Србије. Док је слобода човека као и сигурност искључена осим у фразама из свакодневнице у Србији – јер се не развијају нови примери за узор слободе. Зато је слобода замењена новим трансформисаним медијско-политичким наративом који подмеће помодарије што ће наводно Србе да нормализују у медијализованом фантазму светског друштва. То се једино гротескно може превести поново у непосредни локални живот (ријалити на улицама Србије, у школи, у суду, слично као и у свим светским метрополама накарадног светског друштва.

Има смисла у догађајима као што су Брегзит и победа Трампа ако су то нови доприноси држављанству као препознатој чињеници живота људи у сложеним друштвеним системима и односима у њиховим порецима, и поново стављања егзистенције човека испред осталих. Уосталом, подсетимо се поново запажања Томаса Х Маршала: „Након последњег највећег рата, 1949, држављанство је допринело од 18 века еманципацији индивидуе, као и ослобађању од угњетености, неједнакости, сиромаштва и одлучујуће је утицало на социјалну правду. Уосталом, након рата је владало опште епохално расположење стварања државе благостања, развоја, као и социјалне сигурности – чије је тежиште су била индивидуална права, смањење неједнакости, раст стандарда и социјалне партиципације“ [14]. Додао бих да су људи освешћени ужасом рата поново тежили личној егзистенцији и ближњих, проналазећи поново морал, љубав и лепоту.

Г)
ДРЖАВЉАНСТВО: НОВА ЗНАЧЕЊА
1. Релаксација суверенитета;

1.1.У односу међу државама;

1.2. Привођење мери набујалих наднационалних организација, укључујући и судство;

2. Оснажење одговорности и права држава – изнова разумевање природе државе;

3. Држављанство;

4. Мозаик просторних фактора (цивилизација и демографија);

5. Култура егзистенције.

patriotkinaДа ли се данас може рачунати да је избегнут велики рат, и да је први пут прошло без њега иако уз стотине континуираних ратова и сукоба који су се, као у Сирији, приближили великом. Свакако да се још увек не може знати, али многи гласачи у Британији и Америци и њихове елите су зрело, нужно и одговорно реаговале (па ни пуч у Турској није успео).

1/2.
Да ли ће то довести до нове еманципације држављанства (као после Другог светског рата) и релаксације међународних односа међу државама? Требало би да буде очекивано, ако државе треба да поврате своје улоге, да дође пре свега до оснаживања права и одговорности држава, те тиме релаксације односа међу државама и ојачавања њиховог ауторитета. Трамп уосталом доводи у питање колективне економске уговоре и најављује да је усмерен на билатерално преговарање, задржавајућии негативан став о НАТО. У сваком случају, у перспективи би требало размишљати да свака земља одовара за своје становништво, а за то мора бити сама способна, а да не буде пропала држава [15]. То је посебно важно за Европу, која ће 2051. учествовати са свега седам одсто [16] у светској популацији уз значајан раст популације неких других. Да ли би онда, ако се не оствари глобално концепт јаких држава и доброг држављанства, у Европи требало да се живи у мањим градовима или под и нарастајућим самовољним паноптикумом олигархијске светске владе, коју занима само и искључиво очување моћи и максимализовани профит из стихијског друштва.

У овим разматрањима требало би имати у виду да је ово платформа међународног поретка коју је Русија понудила свету а Путин први пут у Минхену наступио са њених позиција, када га у својој опијености Запад није хтео ни да чује. Ова решења нуде одговоре и уређење које, према суштини, није могла да понуди светска влада, што је данас очигледно кад је руско решење постало важно и за Британију и Америку (отуд и толике несмањене повике на Путина). Јер овај предлог има кључну особину да мисли на све.

3.
Сваком је јасно да је повратку суверености постојања човека једини је пут у формалном повратку држављанства (а самим тим држава, што заговарају Руси, што су изабрали на референдуму Британци, па и амерички бирачи одлучивши се за Трампа). Само што и држављанство мора да поврати свој предмет од самовољног бављења људским правима међународних судова и наднационалног, корпоративизованог невладиног сектора и његових франшиза као општег феномена покушаја да се присилно формализује ексклузива питања људских права светском друштву. Непосредним повратком држављанству јавно се демистификује управљање универзализовања људских права у светском друштву, посебно што је све више служило за наметање интереса англосаксонске олигархије, где Срби, као и многи други, не постоје као људи.

Док се дивљања нацистоида не виде, јер се тако може у светском друштву [17]. Уместо макар покушаја објективности ове уобразиље, ту пропаганду дуго спроводе многи универзитети, фондови, медији, агенције, наднационалне организације, НВО корпорације, сателити, забава, мода – културне индустрије расположења.

Само место човека у држављанству, као и природе националне државе, садржајем и смислом безупитно превазилази корпоративизам и наметнуту економизацију и њихов врли нови информативни свет [18]. Зато је било важно у целом том пројекту ЕУ одрицање од хришћанске традиције [19] и утапање у механизме нормализација и паганизма сцијентистичке митоманије светског друштва.

srbijaТРИ АСПЕКТА ДРЖАВЉАНСТВА
1. Држављанство наспрам корпоративизације светског друштва;

2. Држављанство наспрам глобалистичке универзализације људских права; и

3. Држављанство и јавни простор држава наспрам глобалистичке корпорације светске владе.

__________________
Упутнице и напомене:

[1] Како знање разумемо: Нусбаум, Марта, Крхкост доброте, СГС. Добар приказ обичног и практичног знања код старих Грка

[2] Кошорка, Албрехт, Хегел и ми (Hegel und Wir).

[3] Да ли је уопште могуће мислити затворену државу, још изван светског система и његове суперорганизације у строго контролисаним зонама.

[4] Светско друштво, како га види западни универзитети.

[5] Према студији о срећи Светске банке и Ингелхарта, наспрам Адорнове критике индустрије масовне културе (расположења уместо културе). Код ове студије је занимљиво да се у истраживању показало да се по себи срећним осећају и народи Јужне Америке, који нити су богати нити су под утицајем блажене информативне фаме о „нематеријалној култури“, него су традиционалисти.

[6] Књига Нормалност те докторат о етици и нормалности.

[7] Уместо краја историје или сукоба цивилизација, дешава се пропадање цивилизације у стихији.

[8] ICSD случај број ARB/09/6 из 2011: тужбом Немачке од стране дотичне компаније – завршено за јавност непознатим износом поравњања.

[9] Разлика између криминала и корупције је искључиво у конвенцији и произвољности у тумачењу уговора.

[10] Студија о друштвеној непроходности (национална друштва треба да су отворена, а државе дефиниционе).

[11] Хегел је, као што Брдар отприке каже у Између бездана и неба, консеквентно до краја довео немачки филозофски програм, који може потпуно сумануто звучати – као што је то у пречесто баналном англосаксонском мишљењу њиховим филозофским школама, ако се не познаје на шта се односи“.

[12] Кегли, Виткоф, Тренд и трансформацје –бројање колико ће расти број чланица УН и број неуспешних држава, јер наводно по себи формативно нису способне да организују живот у савременом свету.

[13] Трасформативна моћ демографије (ако неко мисли о златној милијарди, треба му баш апокалиптични помор).

[14] За Американца су то њихови локални бајкери, који воле да се ките наци-симболима и одликовањима. Тако се лако у светском друштву упада у трагикомичне неспоразуме, а заправо и разумљиво неразумевање јер се папралеле не могу тако лако успостављати – у многим питањима баш никако (није довољна информисаност).

[15] Јоас, Како настају вредности

[16] Рацингер и Пери – неуспешна борба за хришћанску традицију Европе у ЕУ документима (те 2. концил).

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.