Menu
RSS

МАНИПУЛАЦИЈА И НЕМОГУЋИ ЦИЉЕВИ

beogradprotest201706ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

Зашто људи као Саша Јанковић никад неће бити легално изабрани на функцију председника Србије


У Србији су прошли још једни председнички избори, чини се међу најизвеснијим до сада. Очекивало се и знало да ће Александар Вучић однети највећи број гласова, али се скуп странака које себе називају „грађанском опозицијом” ипак надао другом кругу у којем су видели своју шансу по систему сви против једног. Како би тај „систем” у стварности функционисао, односно да ли би реално било очекивати да гласачи Бошка Обрадовића и Александра Поповића, на пример, дају свој глас Саши Јанковићу (?!), никад нећемо сазнати. Другог круга неће бити. Александар Вучић однео је чисту и убедљиву победу у првом.

ПО ПЕТООКТОБАРСКОМ МОДЕЛУ
Неке странке из фрустриране (углавном грађанске) опозиције, незадовољне победом кандидата СНС, одмах су се огласиле протестујући због наводне изборне крађе, кампање која није била „фер” и Вучићевог апсолутизма, да би опозиционо незадовољство „спонтано” прерасло у протесте углавном младих људи испред Скупштине Србије. Незадовољни протестанти, за које још увек није сасвим јасно против чега су се „побунили”, да ли против „изборне крађе”, „Вучићеве диктатуре”, или само зато што није победио њихов кандидат (Саша Јанковић или можда Бели), свој бес су показали цепајући „зид плача“ – пано са сликама жртава из сукоба на Косову и Метохији. Цепање фотографија не може да се објасни никако другачије него као смишљена провокација „грађанских структура”, за које се и тако одавно зна да су им Косово и Метохија само терет, а косовске (српске) жртве, као и све остале жртве српског народа кроз историју, тотално небитне, посебно у поређењу са магловитом идејом стварања „модерне”, евроатлантске грађанске Србије какву покушавају (неуспешно) да створе већ скоро две деценије.

Упадљиво је и то да ниједна политичка странка досад није преузела одговорност за протесте из чега произлази да се ради о спонтаном окупљању незадовољних младих људи који не желе да њихова младост и њихов живот „пропадају” под Вучићевом диктатуром. Да овакви „спонтани” протести досад нису виђени безброј пута у Србији, региону и много шире, и да незадовољни омладинци нису уништавали оно што ниједан грађанин Србије са минимумом осећаја емпатије и људског поштења не би смео (нити желео) ни да помисли да оштети, поцепа и уништи, могли бисмо и да прихватимо идеју оваквог исказивања незадовољства. Међутим – јесу. Од „спонтаног” 5. октобра у Србији, преко више међусобно повезаних, арапских пролећа, Украјине, Федерације БиХ, Македоније и, наравно, протеста против избора Доналда Трампа за председника САД. Ако неко у Србији можда и није знао ко су организатори и спин доктори иза организованог бунта „незадовољних” грађана пре петнаестак година, сада би тај „неко” можда могао да постоји једино у окружењу још увек потпуно „незагађеном” утицајем медија.

beogradprotest201715„Спонтани” протести младих људи представљају увод у такозване обојене револуције, чувени добро опробани, вишеструко успешни револуционарни метод, првобитно (и сваки пут после тога) закуван у ономе што колоквијално називамо „Сорошева кухиња” иако се заправо ради о лабораторији великог броја (економских) представника крупног капитала и (политичких) представника либералне демократије, који заједничким снагама широм света на готово идентичан начин сада већ деценијама руше непослушне политичке лидере уз помоћ добро информисаних и добро плаћених локалних сарадника и масе (искрено) фрустрираних, незадовољних и бесних грађана који у ирационалном очају можда заиста и верују да ће им „бити боље”. Колико су „либерали и капиталисти” још увек сигурни у испробаност својих метода, довољно говори и чињеница да се најчешће и не труде да сакрију свој потпис иза „организованог хаоса”, који проводе, било да се ради о, сада већ чувеном, знаку стиснуте песнице из времена Отпора, који је поново васкрсао у обојеним дешавањима у Украјини, или о фамозној жутој патки, симболу младих и „незадовољних” београдских либерала која је пре неког времена испливала и у Русији.

ВУЧИЋЕВА ДОМИНАЦИЈА И НЕМОЋ ОПОЗИЦИЈЕ
Вратимо се сада на причу о Александру Вучићу, изборима и опозицији. Фрустрације опозиције, и грађанске и десничарске, потпуно су разумљиве. Вучић је за протеклих неколико година успео у нечему у чему углавном нису успевали досадашњи српски политички лидери. Ефективно је разбио опозицију у свим сегментима, покупио велики број гласача различитих политичких опција и своју причу наметнуо великом броју грађана Србије, који су уморни од радикалних (десних и левих) политичких опција и жељни нормалног живота, шта год то подразумевало. Политика балансирања између европског пута, за који се залаже СНС, и пријатељских односа са Русијом; инсистирања на добрим односима у региону, са једне, и подршци Републици Српској и одбијању да се de jure призна независност Косова и Метохије, са друге стране, очигледно је политика коју бар у овом тренутку подржава већина грађана у Србији. Вучића су подржали представници ЕУ, Владимир Путин и Милорад Додик. Ова политичка умешност евидентно доноси резултате. Докле ће то балансирање у случају Србије бити могуће и оствариво, није захвално прогнозирати с обзиром на рапидне промене кроз које пролази и тек ће пролазити ЕУ. Тренд раста деснице, који све више захвата Европу, вероватно неће моћи да заобиђе ни Србију и партије десне оријентације требало би да се замисле над тим шта раде погрешно, да направе стратегију и искористе међународне околности које им иду наруку. Европска будућност припада десници и Србија ће у неком тренутку сасвим сигурно скренути у том правцу.

БУДУЋНОСТ „ГРАЂАНСКЕ” ОПОЗИЦИЈЕ У СРБИЈИ
У овом тренутку, међутим, Вучић и његова политика очигледно доминирају, а бес грађанске левице, манифестован кроз „спонтане” протесте младих, очигледно користе структуре посвећене изазивању насиља и хаоса. Реално гледано, „жута” опозиција ни сада ни у будућности нема шансе да регуларно и легитимно добије већину на било каквим изборима у Србији, невезано за то шта ће се у будућности дешавати са Александром Вучићем и Српском напредном странком. Зашто? Зато што је 16 одсто Саше Јанковића, неки проценат испод или изнад тога максимум који ће „жути”, „либерали”, „грађани”, или како год се другачије звали, икад добити у Србији. „Убедљива победа” коју је ДОС однео петог октобра 2001. године била је прозвод великог незадовољства, велике (тада још широј јавности непознате) манипулације, једног специфичног историјског тренутка и конфузије око тога ко и шта заправо стоји иза тако различитих политичких опција тадашњег ДОС, које, истини за вољу, готово да нису имале ништа заједничко једне са другима.

Седамнаест година касније ово што сад представља политику ДС и њеног кандидата Саше Јанковића може да „повуче” максимално онолико колико је на овим изборима и добио. Велика већина грађана Србије не жели да Србија уђе у НАТО, да се дешавања у Сребреници званично прогласе геноцидом и тако узме директно учешће у дисолуцији Републике Српске, да уведе санкције Русији и призна независност Косова и Метохије. Другим речима, већина Срба не жели да учествује у коначном сахрањивању своје и тако понижене и ослабљене државе, зарад интереса Сороша и његовог круга милијардера, чије финансијске интересе послушно и беспоговорно извршавају либералне демократе широм света.

petioktobar01Због тога људи као Саша Јанковић никада неће бити легално изабрани на функцију председника Србије. Због тога „грађанска” опозиција „правду” мора да тражи сакривена иза изманипулисане омладине, која свој бунт против „диктатуре” показује цепајући фотографије невиних српских цивила побијених од стране шиптарских терориста. Због тога би „демократе и либерали” требало коначно да схвате да њихова прича не пије воду у Србији, да им Сорошеви милиони никад неће донети већину у овој земљи јер грађани Србије, изманипулисани и изварани толико пута до сада, ипак нису запали у толики очај да поверују у то да ће им једино „бити боље” кад сами донесу одлуку да почине колективно самоубиство и сахране своју државу која, каква год да је, јесте и биће једина коју ми, Срби, имамо.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.