Menu
RSS

ИДЕОЛОГИЈА ПРОТЕСТА

beogradprotest19ЈЕЛЕНА ВУКОИЧИЋ

Ови и овакви протести не могу да доведу до промене система, већ само до слепе улице или, у најгорем случају, до анархије и хаоса


Протести већином младих људи – средњошколаца и студената – већ данима трају широм Србије и, чини се, све више показују оно на шта су добронамерни посматрачи указивали од првог дана: да су протести можда хаотични, али да свакако нису спонтани. Неколицина (сада већ бивших) демонстраната широј јавности познатих по свом патриотском деловању јавно су се оградили од протеста, након сукоба са (либерално-демократском) већином. Један од повода био је ваљда и покушај да се протести „посрбе” певањем Марша на Дрину, што већина младих људи који се „боре против система” очигледно није ни умела (не знају текст) нити желела. Од протеста су се такође оградиле и све релевантне студентске организације, што све заједно показује да овде (у организационом смислу) није реч о „спонтаној уједињеној омладини”, незадовољној системом и „диктатуром”, која само жели бољу и лепшу Србију и не обраћа пажњу на евентуалне међусобне политичке и идеолошке разлике.

Након ових неколико дана више је него евидентно да ово српски протести нису – што, наравно, не значи да већина ових младих људи не воли своју земљу (одређен број је сасвим сигурно манипулисан и заведен) – већ да организатори и налогодавци, по обичају, немају намеру ни да покушају да „преваре” грађане Србије употребом националних симбола (са изузетком понеке српске заставе, која би ваљда требало да убеди незадовољне а патриотски опредељене грађане да и они изађу на протесте). Уз присуство Жена у црном и осталих невладиних организација сличне оријентације, бивших Отпораша и других јавних личности познатих по свом неограниченом аутошовинизму (у случају кад се ради о Србима, јер се на протестим појављују и поједини припадници других народа и народности), идеолошка позадина протеста је јасна, и то даље не треба елаборирати. Да закључимо: са Србијом и посебно српством ово везе нема, нема везе ни са већином студената, али има везе (бар тако кажу демонстранти) са променом система.

МАКСИМАЛИСТИЧКИ ЗАХТЕВИ И ИДЕАЛИСТИЧКИ ЦИЉЕВИ
Након изношења захтева за разним сменама – у Републичкој изборној комисији, РТС, Скупштини Србије и још неким телима и институцијама – демонстранти су, као што се и очекивало, у „протесту против диктатуре“ отишли корак даље и објавили да хоће оставке Александра Вучића и свих других чланова владе и државних институција, као и комплетну промену (како то неки воле да кажу – ”ресетовање”) система. Овакав захтев је апсолутни (политички) максимум који било ко од било кога може да тражи. То је захтев за свеобухватним, коренитим променама од врха до дна, захтев који се више не тиче само државе Србије већ дубоко задире у међународни поредак, однос српске државе са међународним (финансијским и политичким) институцијама, једном речју, целокупан политички, правни, друштвени и економски систем. Веома амбициозно.

beogradprotest18Тражи се распуштање Скупштине и расписивање избора на свим нивоима које не може да организује садашња власт (јер јој се, наравно, не верује), већ треба да их распише и организује „неко други”. Тај „неко други” би, ваљда након (хипотетичких) избора, требало и да крене у потпуно размонтиравање система и да донесе највеће промене у савременој историји српске државе – промене које ће довести до стварања правденог друштва једнаких шанси за све; до раскидања односа са Међународним монетарним фондом и Светском банком; до стварања, економски и политички, јаке Србије, која ће постати тако моћна и просперитетна да више нико неће ни пожелети да је напусти и оде у, рецимо, Немачку (што се такође могло видети на транспарентима). Све у свему, максималистичке захтеве прати идеалистичка слика света (односно Србије) каква би требало да буде након фамозног „ресетовања” система.

ЛЕПЕ ЖЕЉЕ И НЕПОСТОЈЕЋИ ПЛАНОВИ
Познато је да млади људи имају неисцрпну енергију и идеалистичко виђење света (по принципу – све је могуће, све је оствариво), па тиме и не чуди да многи од њих могу и да поверују у то да ће баш они на улицама Београда и других српских градова издејствовати свеобухватну промену система и тако ући у српску историју као први којима је то пошло за руком.

Искрено, не можемо да се не сложимо да таква визија лепо звучи. Да ли је систем неправедан? Јесте. Да ли ико од нас мисли да су нам Светска банка и ММФ пријатељи? Не мисли. Да ли нам је драго што неки инвеститори долазе у нашу земљу зато што су наши људи, истовремено, квалитетан кадар и јефтина радна снага? Наравно да не. Да ли бисмо волели да Србија постане земља из које ниједан млад човек неће пожелети да оде зато што у њој има идеалне услове за живот? Да. Није спорна чињеница да је систем неправедан и да бисмо сви волели да се то промени. Споран је начин на који учесници протеста мисле да остваре тако амбициозан план, односно спорно је то што они немају никакву идеју не само како да стигну до свог циља него ни како да крену ка њему.

beogradprotest17Спорно је то што се још увек не зна (не жели да се каже) ко стоји иза ових протеста. Тај „неко” ваљда би требало да мења систем, да мења историју, а ми још увек не знамо ни ко је он. То је јако спорно. Да се не лажемо, јасно је да ми живимо у (јако неправедном) систему либералне демократије са неолибералним економским моделом који подразумева експлоататорски однос крупног капитала према људским ресурсима и крајње понижавајући третман читаве државе од стране оних актера међународне заједнице са којима Србија и даље жели да јача и интензивира политичку и економску сарадњу (Европска унија). Такође је јасно да већина грађана Србије (још увек) подржава такво опредељење и тај пут, што се, изнова и изнова, показује на изборима. Због неког разлога, Срби још увек желе у ЕУ, чије их политичке и економске институције непрекидно понижавају као народ и експлоатишу као јефтину радну снагу (у Србији, наравно, има и страних инвеститора из других делова света, али европски су најбројнији и самим тим могу се узети као параметар односа крупног капитала према држави и појединцу). Тај неправедан систем, кажу студенти, сада би неко требало да промени. Ко – на то већ немају одговор.

„НОВЕ СНАГЕ” ЗА КОРЕНИТЕ ПРОМЕНЕ
За било какво чак и делимично мењање, а посебно „ресетовање” политичког система неопходни су – политичари. Без политичких снага које могу да изнесу ма какве промене нема ни промена. Колико год обичан човек имао лоше мишљење о политичким партијама и политици генерално, другачији систем вршења власти нико у свету још није изумио, што значи да би и у нашем случају нека политичка снага морала да буде носилац амбициозног програма демонтирања старог и стварања новог система. Која? Рецимо, хипотетички, да Влада поднесе оставку и да се распишу ванредни парламентарни избори. Мало је вероватно да би њихови резултати били много другачији од председничких. Поново хипотетички, рецимо да неким путем на власт дођу ове (губитничке) политичке снаге које подржавају протесте. Да ли су они ти који би могли да створе систем који ови млади људи желе? Како би изгледала коалиција Саше Јанковића (који је, узгред, до пре пар месеци био један, и то један од најбоље плаћених људи у актуаленом „систему”), Саше Радуловића (такође бившег припадника садашње политичке гарнитуре), Чедомира Јовановића (који је желео, а није успео да уђе у актуелну владу), Веље Илића (још један бивши), Бошка Обрадовића...? Поменута господа, осим што очигледно немају (ни приближну) већину у бирачком телу, немају ни сличности у својим идеолошким стајалиштима и политичким програмима. Једни би да признају независност Косова и Метохије и уђу у НАТО.

beogradprotest16Други представљају (или наводно представљају) десне политичке опције екстремно супротстављене евроатлантским интеграцијама. Већина је дуги низ година присутна на српској политичкој сцени (са изузетком Саше Јанковића, који и није политичар и који се, осим јасним ставом да је Косово „независно” и да је у Сребреници почињен „геноцид”, ничим посебно иновативним није истакао у председничкој кампањи). Тешко је отети се утиску да на неки начин поменута екипа неодољиво подсећа на нови ДОС, а та чињеница довољно говори сама по себи. С обзиром на то да неких других и другачијих политичких снага које подржавају протесте и захтеве студената нема, наведени су, дакле, људи који би требало да изнесу промене и „ресетују” систем. Они би требало да испуне све захтеве демонстраната и да од ове земље направе много праведније и боље место за живот? Невезано за политичке разлике, ако заиста постоји неко ко верује да је тако нешто могуће тај би у случају остваривања овог хипотетичког сценарија био јако разочаран, отприлике исто онако како су били разочарани многи који су искрено и здушно подржали „спонтану револуцију” 5. октобра 2000. године.

КАКО „РЕСЕТОВАТИ” СИСТЕМ?
Када се већ тражи промена система, поставља се једно логичко питање. Да ли је (и, ако јесте, како) свеобухватна промена система уопште могућа? Србија већ деценијама егзистира у једном систему који је мењао своје појавне облике, али је био и остао неправедан. Илузорна идеја друштва једнаких опседа појединце и заједнице већ вековима, али досад нико није успео да је спроведе у дело. То, наравно, не значи да не треба тежити праведнијем друштву и да не треба инсистирати на променама набоље. Питање је само како? Да би се ствари мењале (набоље), потребни су способни некомпромитовани људи, визија, идеје, конкретни планови и програми. Другим речима, потребно је све оно што се на овим протестима не види. Сви видимо да демонстранти много тога траже, али досад нисмо успели да видимо шта то они нама нуде нити како планирају да остваре своје циљеве. Јасно је да мрзе Вучића, али нико не зна кога подржавају, чак ни они сами (барем већина њих) не знају ни ко их је организовао и ко их води.

beogradprotest15Они политичари који стоје уз захтеве младих очигледно не могу да буду носиоци великих промена. Већина њих је, уосталом, својим досадашњим радом то показала и доказала. Нема људи, нема идеја, нема визије, нема плана, нема програма. Нема, заправо, ничега осим велике енергије младих људи, коју нико не спори, али која се очигледно каналише у погрешном смеру. Због свега тога ови и овакви протести не могу да доведу до промене система, већ само до слепе улице или (у најгорем случају) до анархије и хаоса. Ни у једном ни у другом случају млади људи који су на улицама неће добити ништа од онога чему се (већина искрених) нада. Са друге стране, ова држава и највећи број њених грађана, у случају анархије, могли би много тога да изгубе. А систем? Па, он ће и тако, на један или други начин, бар засад, остати исти.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.