Menu
RSS

ПРОТЕСТИ ИЛИ ТРАКТАТ О ЉУДСКОСТИ

beogradprotesti201722НЕБОЈША ПЕТКОВИЋ

Невоља протеста и највећа манипулативна компонента је инсистирање на њиховој аполитичности


Пре неки дан пријатељ ме упитао колика је процентуална заступљеност про и контра протестаната на мојој Фејсбук временској линији. Нагласио је да у његовом случају масовно предњачи једна струја. Са извесном жељом да се мењам за његов виртуелни свет, рекох да је фифти-фифти. Нисам сигуран да је то био тачан однос, али нисам желео ни да бројим.

Проблем је представљало нешто друго. Као и код сваке статистике, бројчано стање није једини параметар у мерењу стварности (ово иначе постаје све актуелније). Уопштено говорећи, стварност је варљива категорија. Чешће зависи од личне перцепције него ог вредносних појмова попут истине. На крају крајева, питање „шта је истина?“ поставио је и један колонијални управник пре око две хиљаде година и у историју ушао баш због тога.

Но да се вратим на ствар. Оно што разликује мој специфични узорак супротстављених јесте једна битна карактеристика. Док су противници протеста листом политички ангажовани, а у ту категорију убрајам и оне дубоко заинтересоване те политички писмене и активне не нужно на професионалном нивоу, ови други махом су по том питању лаици (није опште правило, али о томе мало касније). Погађате, а то и није толико тешко, других има више. Они и јесу већина сваког друштва. То је мом погледу на протесте дало једну нову перспективу.

Једини протести који могу донети жељене резултате, ма који ти резултати заправо били, јесу они који мобилишу широке масе. Последично, такви протести обраћају се понајвише категорији аполитичних, површних и незаинтересованих за било какво дубље промишљање политичких тема. Ни ови које данас проживљавамо нису изузетак.

КУЛТ МЛАДОСТИ
Актуелни протести усмерени су на општа места како у својим захтевима, тако и идентитету који желе да истакну. Они носе стереотипне наслове тзв. грађанског наратива, дакле крећу се у политички најкоректнијем дворишту без обзира на све унутрашње садржаје који између тога провејавају. Уствари и ти унутрашњи садржаји, чак и када су противречни, у умереним количинама чине неопходне састојке оног главног пројектованог тока.

Једно од општих места и формула која се и у прошлости показала као захвална и давала неспорне резултате јесте тзв. култ младости. Ово је стално до инфантилности истицана тачка која се природно раширила и постала папагајски вапај поборника протеста. Ствар прилично јасна, ма колико била банална. Младост је вредност сама по себи (у дотичном наративу), са њом се не спори, јер је она будућност, те стога најкомпетентнија за суд о садашњости. У нормалним околностима (у некој кафанској расправи, на пример) не би требало трошити много времена да се оваква будалаштина оспори, али предност парола је у томе што се оне извикују и шире брже од могућности да се на њих одговори, а на крају крајева, нису ни створене да би се са њима полемисало. Да би се та компетенција младости са велим „М“ додатно учврстила, потребан је и интелект, који се у скоројевићким срединама попут наше доказује формалним образовањем. У датом случају макар ступањем на стазу тог образовања. У процесу стварања мита, вредносну категоруију млади, допуњује још тежи – студенти.

beogradprotesti201721Дакле, сада имамо две категорије стопљене у једну са несумњивом политичком тежином и неприкосновеном способношћу арбитраже између добра и зла. Је ли заиста тако? Неки скептици би могли да приговоре како младост са свим својим позитивним одликама носи и једну која никако не може да одговара дотичној проблематици – нема искуство. Такође, испољава набој страсти, која са наивношћу и недостатком општих и конкретних знања, отвара широка врата манипулативности погрешним изборима и неретко деструктивности. Понеко, још дрскије, упитао би по чему је маса младог света на улицама са транспарентима, пиштаљкама, бубњевима и заједничким ускликом „Вучићу педеру!“ класификована као студентска? Да ли се тамо појављују нека позната или алтернативна студентска удружења, представници факултета Београдског универзитета или је на листи захтева неки који се тиче стриктно студентских питања? Али злурадима се не одговара. Зна се да су студенти синоним за праведне протесте и да су увек у праву. Сем можда када им се не допада нека тамо британска резолуција о геноциду у Сребреници. Али ко се још тога сећа.

За просечног, па чак и интелектуално високо рангираног грађанина, који политику сагледава у митским формулама, а једна од њих је свакако младост, иста је еквиваленат за наду и то нико не сме да доведе у питање. Наравно, уколико се све ове громогласне пароле о будућности, нади и студентском истинољубљу испоставе као флоскуле без суштинске садржине, на сцену ће ступити последњи аргумент – патетика. „Како вас није срамота да идете против своје деце!“ Тронутим гласом, сузних очију (тако их замишљам чак и док им читам статусе) они узвикују: „То су наша деца!“.

ЦРНО-БЕЛИ СВЕТ
Друго опште место са којим манипулише један овакав протест је ултимативно постављен црно-бели политички свет. У датим околностима неке улоге су благо промењене и дотеране, али видећемо да то нема суштинског значаја да би пореметило овај поједностављен, а делотворан коцепт. Разлика се односи на позицију белог, јер оно није у сфери политике (сви политичари су исти, једнаки, иако ће у каснијим фазама неки ипак постати једнакији). У том делу грађења друштвено прихватљиве побуне прича се идеално надовезује на предходну. Како међу политичарима више нема оних достојних да понесу епитет белих (био један, али је његова улога за сада окончана), ту ће титулу преузети – младост, нада и, наравно, студенти. Са дуге стране, ролу зла игра власт. У конкретном случају, могуће и инкарнацију оног зла о коме говори Књига Откровења Светог Јована Богослова.

Неопходно је до те мере представити мету протеста проклетом да било каква форма која би могла да је замени, а за коју је, са аспекта рација, и у овом почетном тренутку битно да знамо шта заправо представља, може бити прихватљива. Реченица – „само да овај оде, па ћемо после да видимо шта ћемо“ – нешто је што изговара или помишља немали број учесника и подржавалаца протеста, чак и када отворено признаје да не види јасну алтернативу. Оно што овде помало збуњује јесте акутан заборав. Ми смо се већ једном суочили са том причом и из ње извукли дебљи крај.

petioktobar13Зашто је овај, са политичке тачке гледишта, банални принцип нашао тако дубоко ухлебљење код нас упркос неверовано лошем искуству са обарањем Слободана Милошевића под истом заставом? Ако на моменат апстрахујемо оне који ни данас не виде ништа лоше у 5. октобру, иако ће признати грешке мангупа у сопственим редовима, па и оне који су сувише млади, да би се тога сећали и то искуство применили на сопствену перцепцију, остаје незанемарљива група за коју оправдања нема.

Јако убеђење, стечено на три основа – реалности (потези власти који се не могу квалификовати другачије сем као катастрофални), ирационалности (учитавања идеалистичких платформи у сферу политике, која њима уопште не оперише) и индоктринације (оркестрираност „алтернативних“ медија у симфонији о инкарнираном злу), допринели су ставу да је сваки облик бунта против таквих не само дозвољен већ и обавезан.

КАД ПРОБЛЕМ ПОСТАНУ ПАТРИОТЕ
На првом месту премиса о кривици личности, било да за то постоје реални или ирационални разлози, без сагледавања система у којем та личност и сви други политички актери делају, те владајућег (глобалног) наратива у конкретном систему (који се, за разлику од основног окружења, може мењати), погрешна је и у својој крајњој тачки довешће до закључка из предходног пасуса. Проблем настаје онда кад се услови за такво деловање стекну, а фактор, неопходан да формира логистику, окружење и усмерење, сасвим пренебрегне. Већину води страст као главни покретач, неретко веома хваљена особина у реду оних митских, али острашћене у организационом смислу увек води неко други.

Да се за тренутак манемо улоге луткара који покреће армију острашћених и општим местима манипулисаних, јер се ту још увек крећемо стазом претпоставки, и задржимо на појму страсти.

На почетку сам направио извесну ограду да протест занима искључиво политички неписмене људе. То, наравно, није тако. Ипак, моја прича намерно заобилази либералистичко крило, односно другосрбијански фронт протестаната. На првом месту зато што они једини имају утемељење у овоме, а на другом зато што нисам толико препотентан да бих њима доказивао да су у заблуди. На крају, њихов број и квалитет је толико занемарљив да у случају да само они протестују, то никога не би занимало. Проблем представљају тзв. патриоте.

И овде се може тврдити да предходно акцентована општа места играју значајну улогу у мотивисаности тзв. националнио опредељених протестаната, са претежним нагласком на грехе ове власти према оном што сматрамо националним интересом. У том смислу полемика колико је доброг, а колико лошег ова власт урадила, те под којим околностима и, на крају, да ли се та слика мењала током пет година њихове владавине, све заједно са глобалним променама, одвела би нас далеко од суштине овог текста. Оно што је карактеристика протестаната националиста јесте исто тако сагледавање националног, па самим тим и политичког, кроз призму страсти.

beogradprotest20171Тзв. патриотски гласач, а сада протестант, по правилу је наклоњен епским елементима и идеализму, који беспоговорно учитава у сопствену замисао о политици. Сама идеја „шта би требало учинити“ за њега аутоматски постаје решење проблема, а воља или њен недостатак једини фактор који разграничава успех од неуспеха. То су увек људи који би задњицом затворили врата према свим западним институционалним и ванинституционалним формама, направили унију са Русијом чак и када тако нешто не постоји као политичка понуда, одмах прекинули економску политику коју диктира ММФ и преузели неки од модела који не подразумева неолиберални концепт. Они превиђају ниво глобализације света, мешајући идеолошки аспект овог феномена са практичним, од којих је други датост, замишљају сопствену државу као острво, истина нападнуто, али које се личним трудом може лако ослободити и изоловати. Не интересује их софистикованост тихе окупације и геополитичког положаја које та држава заузима и свих последица које из тога проистичу. Упрошћена слика проблема на крају увек доводи до усвајања драстичних поступака као „јединих правих решења“. У томе, наравно, помажу пароле, које попут самолепљивих папирића најбоље пријањају за ону наведену стихију душе – страст.

КРАТАК СЛУЧАЈ ТТ
Парадигматичан пример ове стране медаље актуелних протеста је извесни у виртуелном свету интернета и алтернативних медија познати ТТ. Наш јунак је велики противник режима Александра Вучића, кога сматра издајничким. Упрошћена слика вредности и проблема те политике уопште изродила је перцепцију актуелне власти као најгоре од свих могућих, те је ТТ већ дуго заговорник идеје да би удружени протести свих против једног били најбоље решење проблема. Коначно, жеља му се остварује и он предњачи, како својим присуством, тако и агитацијом преко друштвених мрежа. На критике да је тамо окружен многим индивидуама и покретима сумњивог карактера са сасвим супротног идеолошког пола одговара негацијама и тврдоглавим инсистирањем како је све што он види чистокрвни патриотизам. У форми старих журнала ТТ преноси атмосферу која га окружује – ту су српске заставе, ту родољубиве песме и пароле (незаобилазно „Вучићу педеру“, ваљда као потврда да геј лоби још увек није доминантан фактор те манифестације), ту је заклињање у пут патриотизма са кога нико од сабораца ТТ неће да скрене. Све до неког трећег-четвртог дана протеста. Тада ТТ добија шут карту. Уједињени млади студенти, ношени идејом наде и буђења, те моралне обавезе да се супротставе диктатури која негира здраво грађанско друштво, њихову будућност и право на пристојност... (могло би се овоме додати још десетине испразних флоскула), у врло вештом и практичном поступку, заједничким узвицима (баш као на „народним“ суђењима после Другог светског рата) терају ТТ са протеста, констатујући да им није потребан.

tesatesanovicЕпилог овог догађаја још је тужнији и доказ је да глупост није способна да осуди саму себе, већ само да еволуира у покварењаштво. ТТ аутоматски осуђује протесте, тврдећи како су их преузели разни опскурни левичари (исти они које није примећивао док је тамо био добродошао). Како ова тврдња ипак не отклања терет глупости са ТТ и његовог промашеног схватања ствари, накнадно додаје „проверену“ информацију како је протесте против себе организовао сам Вучић. У политичкој формули несрећног ТТ, АВ мора остати основна негативна (врхунско зло) како се иста не би урушила, а он нашао запитан да ли је грешка можда у њему.

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ КОРИСНИ ИДИОТ
Елем, да се са случаја појединца вратимо на општи. Проблем ових протеста не представља број или проценат патриотских, левичарских или неутралних учесника. Проблем ових протеста као и многих сличних, је што је заједнички именитељ свих на њему једна оштра, али истинита синтагма – корисни идиоти. Зашто то кажем и тиме несумњиво вређам све оне који у конкретном случају мисле другачије? Не зато што сматрам да нема разлога бити против ове власти. Не зато што мислим да је све идеално, а да нам младост којој се даје ореол безгрешности квари срећу. Не ни зато што верујем како је будућност светла и незадовољство обичног човека нема места у тој једначини успеха. На крају крајева, сваки протест, ма колико да иза себе има вешт инжењеринг, почива на реалном и конкретном незадовољству. Корисни идиоти нису они који осећају потребу да протестују, већ они који не виде да тим и таквим протестом, док истичу своје уопштене пароле и сањају дела обојена идеализмом, у најбољем случају доводе само до смене политичке елите, а у најгорем слабе моћ сопствене државе у турбулентним временима попут данашњег. Како?

У практичном смислу не постоји могућност коректене промене власти путем протеста који иза себе немају јасну политичку алтернативу. Наравно, чак и у том случају бисмо могли полемисати да ли је алтернатива достојна (поуке 5. октобра), али теоријски то је једини коректан принцип. Невоља ових протеста, а самим тим и највећа манипулативна компонента је инсистирање на њиховој аполитичности, тј. независности од било које званичне политичке алтернативе. Свођење на „народни“ гнев, на паролу познату у англоамеричком вокабулару као „Power to the people“ или моћ народу, подхрањује инфантилну, а страстима иницирану вољу, која у финишу увек доводи до профитирања баш невидљиве стране. Тамо где не постоји јасна организација, а мора је бити да би се координирало овако нешто велико (протести се синхронизовано одвијају по свим већим градовима Србије, са прецизним маршутама, исписаним паролама и унисоним визуелним идентитетом), сасвим је оправдано веровати да је она у домену закулисног и интересима државе ненаклоњеног. Тамо где конкретни политички опоненти власти наводно нису циљ протестната, већ само бунт против ауторитарности, пре или касније, због крајње практичних разлога, управо ће ти опоненти постати званична алтернатива. Неразумевање ових ствари дуг је политичке неписмености, острашћености и на крају тврдоглавости да се ни по коју цену непризна сопствено незнање.

beogradprotest201704За крај овог предугачког текста који нема велике претензије, јер његов аутор зна да покушаји појединаца остају само њихове моралне потпоре и да не мењају свет, поставио бих питања свим протестантским групама, наравно, не очекујући директне одговоре.

СРЕЋНЕ ВАМ ЖЕНЕ У ЦРНОМ
За оне који су неутрални од свих идеолошких праваца и верују у моћ младости и народне воље, као компонената које мењају ствари, питање је зашто су пренебрегли изборни процес као једину инстанцу у којој се оскудни а митологизовани глас народа чује када је политика у питању? Како могу да верују да ће спонтаност и неорганизованост у коју се заклињу створити услове за ред и функционалност која је подразумевана у вођењу државе? Такође, да ли заиста верују како ће њихово незадовољство изражено макар и милионским изласком на улице потрти дуговеки систем функционисања у политици – систем који почива на односу моћи, на компромисима, на балансу могућег и жељеног, које пречесто излази из оквира етичког. Или, a propos оног „рационалног“ гнева око „нефер“ изборног процеса – која то власт од Милошевића на овамо у времену демократског система, а постдиктаторског Брозовог, није злоупотребљавала полуге моћи и тиме стицала предност у односу на своје опозиционе опоненте? Можда само једна – она Војислава Коштунице – али је зато и прошла тако како је прошла. Коштуница је остао упамћен као политичар чија је политичка инфериорност, коју је због легализма сам изабрао, била предмет највећег подсмеха. Да ли протестанти, убеђени у моћ народа, заиста верују да ће следећа власт у актуелној понуди, а на основу досадашњег искуства, бити другачија?

За оне који су наклоњени либералистичкој догматици и који су листом свог кандидата препознали у Саши Јанковићу, а који верују како се ради о аутономној фигури што исијава светлост пристојности и тиме потире све друго што би нормалан човек желео да сазна о њему, најпростије – како је могуће да је ваших 16 одстоо јаче од 55 одсто? На основу које моралистичке математике би то требало да прихвати сав народ који данас протестује?

zajovicprotestИ на крају за тзв. патриоте, који су ми по опредељењу најближи, најискреније питање. Да зажмуримо на Жене у црном, Динка Грухоњића, Недима Сејдиновића, Иницијативу младих за људска права, Паткаре и Кесића, анархо-синдикално-либерално-не-знам-ни-ја-какве организације... – све те аутошовинистичке јуришнике и љубитеље догме самопорицања, који су сваки дан на протестима, и кажемо како је вас више, како сте доминантни - зар заиста мислите да ћете на својој платформи успети да одржите протесте када је јасно да и вас и ових другосрбијанаца, колико год се лактали, у друштву има најмање? Ваши кандидати освојили су између један и четири одсто гласова, а то је разлог за дубоко преиспитивање. И њихово и ваше. И чак да је тачна теорија по којој вам никада није дат простор да се изразите, па то чините сада на улици, зар мислите да ће, када „диктатура“ једном падне, на власт доћи ваша опција? Немогуће је да у то верујете. А да ли то значи да ћете заједно са свим овим поменутим и многим другима формирати заједничку власт предвођену, по логици ствари, кандидатом који је на изборима био другопласирани? Ако је тако, каквим вас то људима чини?

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.