Menu
RSS

НОЋНА СТРАЖА

nocnastraza03ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

„Две Србије“ у исти строј гура то што обе лоцирају главни проблем Србије као унутрашњи (Вучић), а не геополитички (сукоб великих сила)


1.
Иако се то неће допасти парохијанима, скорија судбина Србије више је закачена за московски састанак Рекса Тилерсона и Сергеја Лаврова него за актуелне београдске демонстрације. Упркос томе што су „протести против диктатуре“ постали полигон који се настоји утемељити као родно место „поново пронађених (политичке) невиности и врлине“ тешко компромитоване либералне Србије.

Тврдња о састанку у Москви стоји, без обзира на то што, изван Лавровљевих историјских лекција Тилерсону, Србија тамо није била ни поменута. Чак и без обзира на то што протест либералне омладине и све оно што га окружује и на генерацијској вертикали и на политичкој хоризонтали не престаје да мучи тешке бриге над будућношћу земље.

2.
Да се најважније ствари догађају далеко од нас, показује и то што је природа судбине Србије данас далеко од природе актуелног политичког говора о њој. Речју, земља проживљава важне тренутке, а у јавном простору се углавном причају глупости. Осим тога, убрзано се сужава број фактора и догађаја који утичу на нас, што ће рећи да они магистрални, попут састанка у Москви, утичу готово апсолутно и да се ствар приближава финалу. Елем, ако Руси и Американци наставе да се туку, и једни и други ће глобалну катастрофу, која произлази из њиховог директног контакта на бојном пољу, настојати да избегну серијом посредничких ратова. Из тога се неће извући ни Балкан.

Важно је знати да тип рата до кога може доћи за Србију подразумева невољу, која лако почиње и тешко се завршава. Још важније је знати да у таквим ратовима, чак и кад међу малим државама и народима има победника, нема оних који бележе добитак и који из рата излазе моћнији него што су у њега ушли. Најважније је, међутим, знати да и међу нама постоји довољно узаврелих мозгова који о томе неће мислити, ношени вером да је у природи сваког рата да буде реванш за претходни.

3.
Срећна – иако још недовољно срећна – околност у оволикој гомили претње садржана је у чињеници да је московски састанак показао да ни Руси ни Американци не горе од жеље за сукобом. Такође, срећна околност је и то што Владимир Путин није дигао руке од Доналда Трампа чак ни у моменту кад је после америчког ракетирања Сирије од њега руке дигла маса ватрених „трамписта“ и у САД, и у свету, и код нас.

Дакле, Трамп је сувише притешњен медијском и обавештајном моћи америчке „дубоке државе“. Снажно је притиснут сумњом да је на чело САД дошао као „руски човек“, и он у америчкој јавности неће имети легитимитет да поправи односе са Русима све док са себе не скине ту хипотеку. Није било бољег начина да је скине од заоштравања антируске реторике, понекад чак до ивице усијања. Да неће остати само на празним речима, показао је нападом Томахавцима на сиријски аеродром Шајрат.

nocnastraza01Путин је имао разумевања за Трампов потез: могао је да му пообара и омете баш сваки од 59 испаљених Томахавка, врло рањиве ракете за руске системе. Али није. Са своје стране, и Трамп је морао знати да му Руси неће дирати ракете иначе не би ризиковао тешку бламажу, своју и америчке војске, која би била у равни са талачком кризом у ирану из времена Џимија Картера. Зато је потрошио огромне ресурсе – тврди се да испаљене ракете вреде око 70 милиона долара – да би побио неколико сиријских војника и преорао писту аеродрома, са које су Асадови авиони узлетали већ после неколико дана.

Може да изгледа парадоксално, али без америчког ракетирања Шајрата састанак Лавров – Тилерсон није био могућ, бар не у постигнутом капацитету, у коме је направљен корак ка међусобном отопљавању и деблокирању решења у Сирији. Речју, било је неопходно да Њујорк тајмс прогута кнедлу и похвали „Трампово срце“ због напада на Сирију, па да разговори са Русијом о светском миру заиста почну.

4.
Џон Мекејн у Београду зато није имао тежак посао, а није га, ни у моралном ни у политичком смислу, имао ни његов саговорник Александар Вучић. Зашто? Иако многи који анализирају српске прилике, на таласу инерције прошлих времена, састанке америчких и српских званичника гледају као спорт увртања руку, то више не изгледа тако. Јер, у случају ширег сукоба, Мекејну у Београду треба поуздан савезник или бар неко ко неће бити руски специјалац у америчкој позадини. То се не постиже увртањем руке.

И са српске стране резон је толико јасан да не оставља простор за конфликт. Буде ли детанта великих, на Балкану ће јачати руски утицај, бар у православним земљама, које још није прекрио НАТО. (Отуд је ратификација пријема Црне Горе у НАТО тешка антируска провокација, иза које стоји америчка партија рата, и озбиљан дестабилизујући догађај, који отежава позицију Србије, док изгледе Црне Горе чини тешко решивим.) Буде ли отвореног сукоба великих, Србија ће, како ствари стоје, морати да брине о себи тако што неће окренути леђа Русији, која јој гарантује одбрамбене капацитете (елем, како год, Русија остаје у српски калкулацијама), али неће бити ни део антиамеричког фронта.

Рекло би се да је Мекејн управо зато био у Београду. Да зна за понашање Србије ако победи партија рата. Ако бих се усудио да погађам, рекао бих да је чуо је оно што је желео: ако буде сукоба, Србија ће покушати да сачува мир у својим границама, док ван њих неће противречити Америма. (Отуд може бити јасан однос Србије према Македонији, али не и према Косову, које у односу на срске границе САД и Србија не виде исто.)

Наравно, ако победи партија мира, ако Амери одустану од избацивања Русије са Балкана по сваку цену, испашће да Мекејн уопште није био у Београду. Уосталом, испашће – који Мекејн?

5.
Наравно, штошта у тој калкулацији зависи и од Србије. Приоритет приоритета Вучићеве политике јесте спасавање мира и стабилности по сваку цену не само у околностима да САД и Русија постигну мир него и ако буду преко посредника ратовале. За то време, пола Вучићевих противника – пре свега оних који ових дана манипулишу улицом – жели да обори српску преговарачку цену пред догађаје који следе, међу којима је долазак Мекејна само делић широке слике. Друга половина Вучићевих противника – углавном још без јасног става о оправданости протеста – напада га због тог обарања цене, чак и због тога што је уопште примио Мекејна, будући да неко кога прима Путин не сме да се виђа са Мекејном.

Тако, наравно, продуктивно сарађују „две Србије“ – грађанска и патриотска – и то у часу кад и не говоре међусобно. И то је у реду, будући да заслужују једна другу, само није у реду то што су и једна и друга, лоцирајући главни проблем Србије као унутрашњи (Вучић), а не геополитички (сукоб великих сила), решене да земљу поведу шумом, док је међународне прилике терају да иде друмом.

Виталност снага које потапају Србију ванредна је. Откривајући у јавности имена лидера студентског протеста, већ је потпуно јасно да биолошки и политики стасава и четврта генерација тих снага – после прадедова револуције, дедова титоизма и очева глобализма, ево и крвно повезане деце постисторије. За исто време, четврти пут у дисконтинуитету стасава прва генерација патриотског корпуса, који у овој инкарнацији, таман колико сања и призива Србију из „славне прошлости“, толико презире ову која не личи на „велике дане“, којих, осим у предању, углавном нигде нема.

nocnastraza02Те снаге – и једни и други – исто као и Мекејн, добиће – као и сваки пут до сада – важност и пуну улогу само ако ствари са састанка у Москви крену по злу. Ако не крену, испашће да, као ни Мекејна, није било ни демонстраната, ни њихових политички компромитованих очева и мајки, који би да се врате на сцену преко несписаних листова биографија своје деце, Испашће да није било ни дедова ни прадедова. Све док ствари први следећи пут не крену по злу.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.