Menu
RSS

2025.

novobrdo04ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

ЕУ ће 2025. можда и бити вредна неке српске жртве принетe 2024, али не и жртве принете одмах

1.
Нека се за столом Жан-Клода Јункера – ако је могуће, радном – увек нађе чашица добре српске шљивовице, и да никад не буде суво грло аутора изјаве о „перспективи приступања“ Србије Европској унији 2025. године. Зашто је та вест толико важна и толико добра да је њен аутор заслужио претходну здравицу?

Зато што знам неке у Вашингтону а и неке у Београду које је Јункер опако разочарао јер су очекивали да ће Брисел пред геополитичким разлозима (читај: страхом од продора Русије и Кине на Балкан) обећати Србији да ће у ЕУ ући по скраћеном поступку можда већ до 2020. године. Овако, биће занимљиво видети како ће Србија, зарад чланства у 2025, већ ове јесени жртвовати Косово и Метохију и односе са Русијом, отварајући преговарачко поглаваље 31, које се тиче међународне и одбрамбене политике. Ако Јункер очекује да ће Србија до краја године, рецимо, подићи руку за Космет у Генералној скупштини УН или се придружити европским санкцијама против Русије, а да ће – мајке ми – већ 2025. постати пуноправна чланица ЕУ, онда је сигурно Илону Маску већ платио најновији модел „тесле“, који ће му бити испоручен 2025. године, тачно на његов 71. рођендан.

Али, да је обећање о чланству у ЕУ Србији дато на три године, за 2020, била би то сасвим друга прича. Чланство би, по свој прилици, било обећано овој власти, која би на њему глатко добила још барем једне изборе. Обећано за 2025 – обећано је Србији, а не влади – што је разлика која није без значаја за будуће понашање и државе и владе. Да је рок краћи, Србија би имала мање аргумената за опирање и по питању Русије и по питању Косова и Метохије не зато што је чланство вредније од ово двоје, већ зато што ће на кратак рок бити теже пружити отпор него на средњи. Овако, све је то лепо, али ваља нам преживети до 2025. Осам година можда не траје дуго кад си Немачка, али, кад си Србија и кад су године гладне, уме да се отегне. А то ће рећи да на две године немаш времена да организујеш било какав резервни план; на осам мораш да га имаш да би уопште преживео. Или, да парафразирам једног од нових гуруа у нашим крајевима Хојта Брајана Јиа, мораш бити велика будала да у данашњем стању света сва јаја ставиш у једну корпу, и још осам пута већа будала да их у тој корпи држиш осам година. Речју, опадајућа привлачност ЕУ у Србији могла је да буде заустављена обећањем о чланству за три године, али овим од осам размагнетисавање ЕУ се наставља. Самим тим, и њена способност да хипнотишуће делује на Србију се не повећава, већ се смањује.

2.
На шта ће свет личити за осам година, то данас не зна нико; извесно је да ће превише на том путу бити оних кривина на којима путници испадају из кола. Нико не зна ни на шта ће личити Европа, која данас делује релативно мирно и далеко од руско-америчког епицентра сукоба, али која тиме није изгубила статус плена који ће однети победник. Речју, као што није искључено да ће 2025. најуноснији посао у Европи бити скупљање и одлагање шута – као већ двапут за последњих сто година – не бих одбацио ни да ЕУ, као део моћног копна Евроазије, буде сасвим пристојно место за чланство. Проблем је међутим, што ће ЕУ 2025. можда и бити вредна неке српске жртве принете 2024, али не и жртве принете одмах.

Треба се само присетити како је свет изгледао пре три године и како су се само излупетали озбиљни тинк-тенкисти у време кад се светски сукоб захуктавао 2014/15. године. Са колико су само самопоуздања тврдили да Русија неће издржати западне санкције и како ће морати да попусти и у Сирији и у Украјини. Са колико сигурности је предвиђан савез Америке и Кине – антируски, наравно – без кога, наводно, кинеска економија неће моћи да задржи раст. А те тезе, које данас нико нормалан не би поновио, биле су преовлађујуће пре само трећину времена које је Србији још остало до уласка у ЕУ. Тек да се види колико је то много времена за свет који је одавно прекорачио сваку дозвољену брзину.

novobrdo01Прављење пројекције за наредних осам година у стању велике светске напетости свакако није упутно, али основни трендови су очигледни. Прво, јасно је колико и непоменуто како је рат Трампа и „дубоке државе“ за само неколико месеци драстично смањио присуство САД у свету. Једнако је јасно, друго, да је дружење Путина и Сија Ђинпинга од партнерства изнуђеног агресивним понашањем Америке прерасло у најмоћнији глобални стратешки савез икад и да тај савез не подразумева само братство по „искандеру“ већ и по јуану. Тај савез, треће, мобилише око себе цео низ регионалних сила, чак и доскоро супротстављених, попут Ирана, Турске и Пакистана. Четврто, али не последње, све гласније критике из Берлина упућене „непредвидивости“ Америке полако ослобађају доскоро стидљива геополитичка предвиђања о „евроазијској Немачкој“.

3.
Ниједан од кључних проблема и трендова данашњице не рефлектује се на домаћој сцени као тема око које постоји напетост између власти и опозиције. Колико је овде сукоб изван сваког светског догађања, најбоље говори следећи пример. Наиме, један од кључних лидера опозиције у четвртак је запретио представницима владе кривичним гоњењем због „издаје“ на Космету. Све би то било разумљиво да исти тај лидер током Вучићевог боравка у САД није темпирао текст у Вашингтон посту, у коме овога пред америчким естаблишментом оптужује за криминал, владавину чврстом руком и медијску тиранију. Дакле, једино конзистентно у ова два поступка јесте намера да се нанесе штета Вучићу, све остало је у оштрој контрадикцији.

Зашто најважнија питања Србије нису питања око којих се ломе копља између власти и опозиције, релативно је лако објашњиво. Ради се о томе да су и власт и опозиција формирани у крилу оног западног политичког света који је у повлачењу. Парадоксално је да ниједна озбиљна опозициона група није, бар опортунизма ради, заузела антиглобалистичке позиције као правац критике власти. Још парадоксалније је да власт – која у својој основи јесте глобалистичка, проводећи неолибералну економију – показује више сензибилитета за нове покрете него опозиција.

4.
Колико код их прећуткивала или маскирала, власт је свесна поменутих трендова, утолико пре што је прилике непрестано суочавају с њима. Али то што Србија трендове региструје, не би јој много помогло да је Јункер рекао да нас ЕУ очекује за две или три године. За то време, и пепео угашене звезде либералног капитализма био би довољан да спржи малу земљу на периферији Империје. Али осам година, то је већ нешто. На осам година нешто се да се планирати, утолико пре што је Србима, оваквим какви јесмо, много већи проблем шта ће с нама бити за годину или две, него за осам.

Шта хоћу да кажем? Срећне земље препознају се по томе што живе у духу континуитета између сопствене прошлости и будућности. Тад првом могу да се поносе, а другу да планирају, чак и онда кад им прошлост није превише славна а будућност превише светла. У свету у ком су живели последњих 25 година – а тај свет описује се геополитичком одредницом атлантистичког поретка – прошлост и будућност Србије нису могле да буду континуитету.

NovoBrdo vel 253x455px F3F3F3И тад, уместо да се мрачна будућност настоји довести у континуитет са великом прошлости – то није никаква митологија; Срби су мали народ са менталитетом великог због своје велике историје, која високо надилази њихову величину као народа – притисак је ишао да се таква прошлост саобрази мрачној будућности. Самомржња и претерана самокритика према сопственој историји и менталитету, што итекако постоји у српском корпусу, јесу производ психолошког процеса. То је бес на претке који су своје шансе искористили, док их савремени нараштај углавном није ни имао. Изврнута рукавица овог психолошког механизма јесте бес на савременике, који нису ни до колена прецима. Како год, унутрашњи процес међу Србима јесте интензиван и не увек разумљив дијалог између прошлости и будућности.

5.
О томе је, дакле, реч: пројектујући је на следеће две године, наша будућност неће бити светлија, настављајући да даје таман тон и нашој прошлости, односно нашим интерпретацијама ње. На осам година – под условом да не дође до драматичног историјског заокрета, који се засад ни по чему не назире – наша будућност је изгледнија и самим тим саобразнија нашој прошлости. Наравно, под условом да је се не одричемо у моментима кад наш нараштај не може да је изнесе на својим леђима. И баш зато је неко у Бриселу, дајући нам рок од осам година за чланство, а не две или три, намерно или нехотично учинио да нам из тог града дође нешто добро.

Све то значи да на пројекцији од две године наша стратегија за однос према Русији, или за Космет или Републику Српску не може бити изнесена; на осам она је изводљива и извесна. Управо та парадоксална разлика да су наше шансе на краћи рок слабије од оних на средњи биће мотив и мера величине притисака који ће ускоро да уследе. Ноћ која ће пасти на нас биће толико мрачна да ће се слабијим међу нама учинити да јој нема краја. Али крај је видљив на готово сваког светској тачци и види га свако ко препознаје кључне моменте светског процеса. Он се само не види овде, где амбасадори, западне агентуре и највећи део политичке класе – коју не интересује политички процес, већ игра моћи – још увек успешно прикривају да снага Запада, која их покреће, не само да озбиљно шкрипи и запиње него им често шаље и противречне налоге за поступање на овдашњој позорници.

6.
Ово је тренутак да Србија покаже спремност за преговоре и способност да им сама да ритам и интонацију, али не и да им се потпуно преда, очекујући од њих решење било ког проблема. Поред питања умешности, овде ће се високо вредновати и питање сасвим обичне издржљивости. Али неће проћи тако много времена, кад ће се Космет од огромног терета – који на кратак рок заиста личи на проблем који гуши нашу будућност – указати као битан политички ресурс, као тачка за препознавање Србије у свету слободних нација. То, наравно, не значи да би д тада требало да се излажемо батинама, али значи да их нећемо зауставити давањем трајних и ненадокнадивих уступака.

novobrdo02Уосталом, не верујем да су се у нашој новијој историји две речи појављивале са више манипулативног капацитета као „прошлост“ и „будућност“. Циљ тих манипулација био је једноставан: требало је да спрече да се та два појма међу Србима доведу у животодавни повесни континуитет. Коме се у наредним недељама учини да су те манипулације веће него икад, ваљало би да зна како је то само због тога што се Србима после дуго времена отворила прилика да своју прошлост и будућност доведу у стање хармоније. Само због тога и ни због чег другог.

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.