Menu
RSS

НЕЋЕМО ЋУТАТИ О КОСОВУ

irinejbacki01ЕПИСКОП ИРИНЕЈ

Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог

Зорана Михајловић, потпредседница Владе Србије, a уз то и министарка саобраћаја, грађевинарства и инфраструктуре, оптужила је Његову светост патријарха српског Иринеја, као и читаву СПЦ, да наводно „врше притисак” на председника Србије Александра Вучића пред почетак унутрашњег дијалога о КиМ. Тиме је урадила управо оно за шта неосновано оптужује српског патријарха – извршила је јавни притисак на поглавара наше Цркве и на све нас у Цркви како се случајно небисмо усудили да мислимо својом главом, а поготову како се небисмо дрзнули да о КиМ и његовој органској, нераскидивој вези са свим осталим крајевима наше отаџбине мислимо онако како је о томе СПЦ мислила у току читаве своје историје, што аутоматски значи и српски народ у његовом историјском трајању, све, ево, до епохе самоуверене госпође Михајловић, која одлучно „издваја своје мишљење” и сматра га супериорним у односу на став Цркве, односно српског народа.

ТУТОРИ
Ако ико треба да зна шта на ову тему верује, мисли и осећа СПЦ, што ће рећи већина српског народа која се декларише као њени верници, онда је то ваљда патријарх српски, а сигурно није надобудна госпођа министарка (при чему реч „министарка” не значи супруга министра као у класичној српској комедији, већ јавну функцију изражену у духу новоговора „родне равноправности”, тако прирасле њеноме срцу).

Уосталом, шта је то рђаво изјавио патријарх? Да ли икоји свештеник, а некмоли првосвештеник своје Цркве, треба унапред да сумњичи за неискреност и подмукле „задње намере” било кога, а поготову већином гласова изабраног првог човека државе или треба да пође од претпоставке да наш конкретни ближњи, па ма он био и председник наше државе, изјављује оно у шта верује, што мисли и осећа? Какав је то „притисак” када се јавно изрази уверење да председник заступа ставове оних који су му поклонили поверење на изборима, а не ставове „доброжелатеља” (читај: тутора и ментора) из сенке? И какав је то став и однос према самоме председнику Вучићу? Зар се може полазити од претпоставке да његов позив на свенародни дијалог о отвореној рани угроженог и окупираног КиМ и о могућностима исцељења те ране унапред значи жељу да он свима наметне некакву своју дијагнозу и терапију, а да га мишљење сопственог народа у суштини не занима? Ко има право да Вучићу унапред импутира политички и морални макијавелизам?

СПЕКУЛАЦИЈА
Патријарх није шеф државе нити је политичка личност у дневнополитичком смислу, али је он као поглавар наше Цркве, ма колико то госпођи министарки звучало „антисекуларно”, самим тим и духовни отац наше нације, па зато има не само право, које му речена госпођа не признаје, него и свету неприкосновену обавезу да говори управо тако како говори. Он има право и дужност да да очински савет сваком православном вернику, па и Вучићу, који и не крије да му је до тог савета стало, те у дијалогу очекује на првом месту одзив и ставове СПЦ, а потом САНУ и свих одговорних институција и појединаца.

zoranamihajlovic02Следствено, реаговање потпредседнице Владе на изјаву Његове светости Вечерњим новостима, осим што збуњује нелогичношћу, изазива и недоумице око смисла и могућности дијалога, макар онаквог како га је у више наврата описао председник. Госпођа Михајловић заправо демантује и свесно обесмишљава позив господина Вучића на заиста нужни дијалог о будућности Срба и свих грађана Србије у нашој јужној покрајини.

Председник је позвао све грађане Србије на дијалог о КиМ. „Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо више шта да тражимо...” СПЦ и њен патријарх, наравно, не ћуте; о Косову и Метохији никада нису ћутали нити ће ћутати. Можда Црква и патријарх нису, по терминологији и замисли Зоране Михајловић, „добар партнер”. Као да се ради о некаквом плесу, спорту, картама или пословном подухвату, контроверзној спекулацији, а не о Цркви Божјој.

КРИПТОТИТОИСТИ
Желимо да приметимо такође да дијалог никако не сме да буде наметљиви „монолог власти”. Тиме би се, наиме, унапред обесмислила сама идеја разговора: свела би се на послушно климање главом. Тиме би и наша власт са нивоа слободно изабраних представника народа и оданих службеника српске државе била срозана на ниво обичног партитократског и једноумног режима.

За многе екстремно секуларне државне функционере (у ствари криптотитоисте) Црква је само „невладина организација”, која, по њиховом мишљењу, нема никаквих права, па ни право које ужива било који појединачни грађанин ове земље (о невладиним организацијама да и не говоримо: њима се толерише и допушта толико тога, без икаквог упоришта у броју њихових чланова и у њиховој реалној снази). Ако као полазиште за расправу прихватимо и то да смо ми православни Срби обична „невладина организација”, онда и у тој варијанти имамо право на своје мишљење, без ичијег надменог туторства и за демократску земљу апсолутно недопустивог непоштовања.

ЕВРОПЕЈСТВО
Време у коме су припадници Цркве морали да се скривају и тајно састају, без права гласа и увек под паском режима, заувек је, надамо се, прошло. О томе би они који се евентуално слажу са иступом потпредседнице Владе могли да се обавесте не само у одредбама нашег Устава већ и у законима о црквама и верским заједницама који важе у земљама ЕУ, за коју се она иначе тако ватрено залаже. На своје велико изненађење, уверили би се да је такво понашање, наслеђено од некадашњих екстремно идеологизованих противника Цркве у владајућим структурама некадашње СФРЈ, у европским земљама недопустиво и неприхватљиво. Толико о „европејству” неких наших људи!

vucicirinejНадамо се да се овакви ексцеси више неће понављати нити кварити иначе коректне односе СПЦ и српске државе – посебно сада, у условима појачаних притисака Запада по питању КиМ.

Новости

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.