Menu
RSS

О ПРОМЕНИ ПРЕСТОНИЦЕ

titoslet01ЂОРЂЕ М. СРБУЛОВИЋ

Размишљајући о другачијој Србији, чини се да је дошло време да неки други град постане српска престоница

Предстојеће изборе део грађана Србије ишчекује питајући се да ли ће оваква Србија опстати. Део се то пита са надом да ће баш они, преузевши власт по сваку цену и на сваки начин, започети изградњу, по њима, праве Србије, а део прижљкујући да ће се ући у дефинитиван крај Југославије коначним разлагањем Србије. Поред многих других, и то су разлози да Србија своју престоницу измести из Београда.

Београд је од стицања независности Србије 1878. године па до данас био 56 година њена престоница/главни град. Ако томе додамо и четири окупационе године, онда је то 60 година. Од 1918. до 2006. године, када се одвојила бивша југословенска република Црна Гора и бар званично престао да постоји сваки облик Југославије, Београд је 88 година био престоница/главни град већег броја разних јужнословенских државних заједница. Дакле, много дуже је био југословенска него српска престоница, што је у сваком смислу кључно за ово што предлажемо. Такође, од одласка бивше југословенске републике Црне Горе 2006. године па до данас „независна Србија“ је својим Уставом из 2006. године суштински наставила да постоји као република „друге” Југославије: авнојевске границе, лењинско-стаљинске аутономије, Брозов републиканизам, Београд као наслеђени главни град...

Сада важећи Устав је као неки „римејк“ Устава из 1974. године. Управо он је један од генератора кризе и немогућности да се срушено и у парампарчад разбијено српско друштво и држава бар почну да сабирају на темељима српске, а не југословенске државности. Штавише, постојећи Устав потенцира даље разлагање Србије на исти начин на који је то радио и југословенски Устав из 1974. године. Аутор ових редова спада у заговорнике промене важећег Устава из националних и државних разлога: желимо успостављање државности Србије на темељима, суштини и у границама у којима је била 30 новембра 1918. године. Али потреба за новим српским Уставом посебна је тема којом ћемо се други пут позабавити.

„БЕОГРАД ЈЕ СВЕТ“, АЛИ НИЈЕ СРБИЈА
Током 88 година постојања разних Југославија, прво Словенци и Хрвати, а после Другог светског рата и сви остали (збратимљени народи и народности) представници република и покрајина напунили су Београд не само својим кадровима, а онда и породицама и потомцима, рођацима... већ и словеначким, хрватским, муслиманским, албанским... интересима, идентитетом и менталитеом, проглашавајући их југословенским и простим прегласавањем наметали су их Србима као такве. Они нису постали Србијанци – кад већ нису били Срби, већ су са собом донели свој завичај, језик, навике, обичаје... Све то је постало „београдско“ или југословенско и као такво имало последице по целу Србију.

Београд је јуче био југословенски, данас „Београд је свет“, и све се то сручује на Србију, гушећи и српски интерес и идентитет и менталитет. Дошавши у Београд, нису се држали старе изреке „ако си у Риму – понашај се као Римљанин”, него су „Рим” настојали да прилагоде себи, неповратно га мењајући и удаљавајући од Србије.

Српски интерес, интерес Србије, идентитет, објективно није могао, а не може ни данас, да дође до изражаја и српски народ је и даље талац Југославије преко доминантних београдских елита, институција и установа које су и сада утемељене на југословенским основама. То је један од већих проблема са којим се суочавамо у свакодневном животу јер, ако нам елита лоцирана у Београду сервира у 90 одсто случајева латиничне медије и хрватски језик, југословенску културу (било као регионалну или европску), цела Србија се и даље југославизује, и даље кроатизује, монтенегризује..., а однедавно и „европеизује” кроз национално законодавство, институције и установе: од „јавних сервиса“, преко САНУ, Универзитета у Београду, Црвене звезде и Партизана, Музеја историје (Титове) Југославије, деловања „угледних и истакнутих појединаца“, итд..., а све је то смештено у Београду који је суштински и даље главни град непостојеће Југославије.

titoslet04Као што Њујорк није САД, Истанбул није Турска, Шангај није Кина, тако ни Београд није Србија. Париз је и свет и Француска, али Београд је и свет и Југославија. Путину је лично ближи родни Санкт Петербург, али се још увек држи Црвеног Трга због неких других разлога.

Ми немамо ништа против да Београд остане оно што јесте, али смо и за то да и Србија добије српски главни град. Зато је више него неопходно да се главни град српске државе измести у Крушевац (Лазарев град), Смедерево (центар Деспотовине) или Крагујевац (прву престоницу модерне Србије). На сличан начин Црна Гора измешта државне институције из Подгорице на Цетиње, правећи дисконтинуитет са југословенском Подгорицом или Титоградом (и српством које ју је увело у Југославију, што је опет друга тема).

КРУШЕВАЦ, КРАГУЈЕВАЦ, СМЕДЕРЕВО
Постоји и предлог да Нови Сад буде главни град Србије, али сматрамо да он није добар, јер Нови Сад „болује“ од истих болести као Београд, само је мањи, па се и „болест“ чини безначајнијом. Не може се страх од сепаратизма Војводине „лечити“ пуким пресељењем главног града Србије у Нови Сад. Са друге стране, сматрамо да Србију треба „србијанизовати“, а не ругати се „србијанизацији“ кроз непрестано понављање између осталог и бесмислених тв серија о бабама, чешљању и слично.

Као српски националисти и унитаристи, ми имамо за циљ васкрсење државе и народа, а не нуђење решења која ће се показати горим од постојећих. Наш циљ је да омогућимо српском православном народу да своју државу почне да доживљава као Отаџбину која се воли, за коју се живи и за коју се умире са осмехом на уснама и речима: С вером у Бога...

И сам Београд би се оваквим решењем заштитио и сачувао такав какав јесте. Београд је „прављен“ за велику и сложену државу, која је у једном раздобљу бројала 24 милиона становника. Београд више припада свету него Србијим и то нико добронамеран не би смео да му замери. Али ни он не сме да „замери“ Србији што жели да буде оно што јесте. Београд је надрастао Србију. Зато је Београду, пре него Косову и Војводини, неопходна уставом гарантована аутономија (Војводини и Косову и Метохији је треба одузети, али и то је тема којом ћемо се позабавити други пут), посебан статус, јасно дефинисана територија, право и обавезе грађана, финансијска самосталност, и још много тога. Живот у Београду морао би да буде вишеструко скупљи него у било ком другом граду Србије. Да ли Граду Београду припадају Овче, Младеновци или Батајнице, такође је једно од питања које се може поставити. Све ово требало би да буде предмет озбиљног промишљања, а коначан облик да добије у новом Уставу. Управо искуства САД и Њујорка у њима могу да користе и нама.

Много је аргумената, али и ово сматрамо довољним за почетак васкрсења традиционалне, а не више југословенске Србије али и Београда као европске и светске метрополе у Србији.

titoslet03А сви ми, са Крушевцем (Крагујевцем, Смедеревом) као престоницом, на пример, могли бисмо да у миру пратимо изборе за Скупштину Београда, претходно погледавши квоте на кладионицама како стоје поједини кандидати за градоначелника Београда. И да уложимо: Италијан или Јеврејин?

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.