Vesti 
Hoće li fudbal opet postati „sirotinjska uteha“, igra preko koje će „mali“ moći skrenuti pažnju na sebe?
Moć fudbala je njegova jednostavnost. Jednostavnost izvedena do savršenstva. Da bi nešto postalo „vlasništvo“ mnogih naroda u dužem periodu mora biti – jednostavno. To je ono u čemu je svako „filozofiranje“ namet. Kolektivni um je „to“ shvatio, razume logiku, oseća čemu mu to služi i – uživa. Oseća to kao svoje. To ga opušta. Član kolektiva, svaki na svom nivou, voljan je da učestvuje u toj Igri: oni koji znaju takmiče se, okolo su milioni onih koji bi takođe da „uđu u Igru“, milijarde gledaju i unose se u to kao „nešto lično“, svako, kad se lopta dokotrlja do njega, spreman je da je šutne, oni koji „ipak, ne prate“ izgovaraju to kao neko ko ipak ima neki odnos prema tako važnoj stvari.
Fudbal je „naša igra“ od britanskih ostrva, do favela na obodu Sao Paola, od Krita do Islanda, od Nila do Misisipija, od Alpa do Anda… Maradona je transreligijski Bog, Pele njegov ljuti protivnik, a planetarni Panteon popunjavaju Puškaš, Jašin, Garinča, Best, Krojf, Gerd Miler, Kantona… I stotine drugih, kakav je ko ostavio dojam, jer mesto u „ekipi snova“ je imaginarno i jako je koliko obožavalaca može da se seti nečijih majstorija. Stablo se onda grana na nacionalne junake do lokalnih i seoskih majstora. „Znaš li ti kakvo je njegov otac bio levo krilo“, pitaće te srednjovečan meraklija u „našoj varoši“ preko piva, dok nešto pričate o nekome, a da čitava priča početno nema nikave veze s fudbalom.
Demokratičnost je ugrađena u fudbalsku igru. Potrebna je kolika tolika zaravan, po mogućstvu travnata, na kojoj dve grupe momaka pokušavaju da stignu do – gola (od engl. Goal što u prevodu znači “meta, cilj“). Lopta ne sme da izađe iz – terena. Igra se nogom i ostalim delovima tela, ali nikako rukom. To je jedino dopušteno poslednjoj odbrani mete – golmanu.
Sve ove reči koje izgovaramo kao „sto posto naše“ adoptirane su iz engleskog, jer je fudbal ovakav kakvog ga danas imamo, utemeljen u 19. veku na Ostrvu. Posle je to Engleze koštalo stalne frustracije da „u igri koju su izmislili“ postanu prvaci sveta. Uspelo im je to samo jednom i to na Vembliju, usred Londona, i pod nikad dovoljno raščišćenim okolnostima – pređe li ona lopta liniju ili ne. Zvanično, prema „slobodnom sudijskom uverenju“, Englezi bejahu prvaci sveta.
Učesnici u Igri se obavezuju na ferplej: igra se „muški“, ali ne sme biti cilj da se protivnik onesposobi za igru! Naprotiv: jedino su neprimerene grubosti mogle da ujedine publiku „svih boja“ u osudi. Igra jeste „muška“, ali, ipak, više se ceni veština. Takav pristup unesen je u 19. veku u Igru kao „aristokratski“, kao neka vrsta prezira stare klase prema kapitalističkom skorojevićkom „otimanju“ – bez pravila i skrupula. U početku se igralo na engleskim univerzitetima, a onda je to zahvatilo sve slojeve društva i ceo svet.
Za sve popularniju igru se sve lepilo: lokalni timovi su predstvaljali neke gradove i pokrajine, ali i manjine, klase, organizacije. Između dva rata igrali su „Građanski“ i „Radnički“. Posle Drugog svetskog rata, u hladnom ratu kao protivnici zapadnih gradskih predstavnika s Istoka su stizali simboli novog doba „Dinamo“, „Crvena zvezda“, „Napredak“, „Torpedo“…
Kad se taj period završio, na Istoku je kreno talas antikomunističkog preimenovanja država, gradova, skupština, novina, fabrika, dece, stadiona… Ali s preimenovanjem fudbalskih klubova to nije išlo tako pravolinijski. Najteži poraz je doživeo naš komšija Franjo Tuđman, koji je svom omiljenom klubu dao ime države na koju su Hrvati čekali vekovima, ali je na kraju morao da „Dinamu“ vrati ono baš sovjetsko ime iz 1945.
U fudbalskoj igri ima neke mitske dubine koja opčinjava mase. Verovatno zbog savršenstva te jednostavnosti: svi sve znaju, ali su i svesni da samo izabrani to mogu da izvedu. Tako blizu, a tako daleko. U fudbalskom talentu ima neke „genijalnosti“, slične umetničkim „osobenostima“. Da bi bili košarkaški genije, ipak, morate da budete visoki dva metra, da bi dominirao u ragbiju preduslov je da momak mora biti jak kao bik… Najveći fudbaler svih vremena Dijego Maradona je 1,65 i obično je svaki preostali 21 igrač na terenu bio jači od njega. Ali Maradona je imao talenat kojim je nadmašio sve. Neki misle da je Pele bio veći, drugi žale što je Best bio nedisciplinovan i sklon porocima, ili što je takav genije kao što je Bekenbauer igrao pozadi a u fudbalu je ubacivanje lopte u mrežu, ipak, vrhunac…
Ali ima tu još nešto. Fudbal je, ipak, kolektivna igra. Postoje, naravno, genijalci koji mogu da dribluju do iznemoglosti, da loptu udaraju glavom ili nogom, a da ne padne na zemlju, satima… Ali, ako to ne može da postane deo kolektivnog napora, onda je to bezvredno, veština za divljenje, majstor može da nastupi u poluvremenu ozbiljne utakmice kao zabavljač… Jer uvek ima dovoljno protivničkih igrača koji će na kraju da osujete napore „usamljenog pojedinca“ i uvek će on svojom „autističnom genijalnošću“ toliko ruinirati kolektivni duh ekipe i nervirati i demoralisati saigrače da je njegov doprinos više štete nego koristi. A fudbal je u konačnici – racionalan. „Računaju se pobede“, što bi rekli oni koji uglavnom gube, ali ne gube nadu.
Fudbal, zbog te složenosti koja se složila u savršenu jednostavnost, i jeste „najpopularniji sport na svetu“, „najvažnija sporedna stvar na svetu“.
I plus, fudbalska veština – koliko god bila univerzalna i zasnivala se, kao grčka tragedija, na nekim suštinskim elementima ljudske prirode i društvenih zakonitosti – nosi i neke prepoznatljive lokalne, regionalne, nacionalne osobenosti. Englezi igraju oštro i jednostavno, Nemci tvrdo i bez emotivno uslovljenih grešaka, Brazilci raskošno i improvizatorski, Rusi solidno ali bez najvećih učinaka… Skoro svaki balavac koji skuplja sličice fudbalskih majstora celog sveta umeće da kaže pokoju i o Japancima, Srbima, Urugvajcima, Gancima, Australijancima… Ta moć identifikacije, ako baš hoćete stereotipnog razaznavanja svetova, „običnim ljudima“ je neka vrsta putokaza u komplikovanom i prevelikom svetu u kome je sve teže naći neki smisao. Momci u nacionalnim dresovima, a koji utakmice počinju uz himnu svoje zemlje, čine milijardama ljudi najjednostavniju orijentaciju mogućom. Koja druga delatnost to može? Politika, ekonomija, religija, umetnost podrazumevaju mnogo veći angažman i znanje, a na kraju je i pitanje koliko je ta orijentacija pouzdanija.
Ipak, savremeni fudbal je „načet“. Ima problema, traži rešenja, uhvaćen je u „mreže“ iza koji je veeeeliki novac. Veliki novac uvek nosi i nevolje. Prvo su nacionalne lige razorene do temelja i sva pozornost milijardi ljubitelja fudbala je usmerena na dve-tri evropske lige i upola manje kupova. Tako se fudbal od igre pretvara u cirkus vanserijski plaćenih izvođača. Postaje veština s kojom se sve manje dečaka može istinski identifikovati. Na dva-tri mesta su skupljeni gladijatori sa svih meridijana. Lokalni timovi, do onih najmanji, prema tim „velikim uzorima“ deluju kao inferiorne zombi-skupine. A, kad spletom okolnosti i dođu u priliku da se ogledaju s „velikim“, njihov napor je već unapred uzaludan. Igra u kojoj David nema nikave šanse protv Golijata ili dvoboj u kome Marko Kraljević nema nadu da se mogu napipati „slabe tačke“ Musi Kesedžiji gubi na najvažnijem što igra nosi – pokopava se iluzija da mali, ipak, može pobediti.
Ta inercija je i vodeće „nacionalne selekcije“ učinila cirkuski mešovitim. Da bi Zapad održao svoje mesto u vrhu, te selekcije su u savremenom dobu iznalazile načine da se „pojačaju“ momcima došljacima. (Lep primer za to je Ozil u reprezentaciji Nemačke na ovom svetskom prvenstvu.) Sasvim je logično tu pojavu zaštiti „pravima čoveka“ i antirasističkim i antidiskiriminatornim pravilima koji svoje osnove imaju u Povelji UN i univerzalnim deklaracijama, pravu pojedinca da svoju radnu snagu prodaje po najpovoljnijim uslovima, ali to ne može promeniti činjenicu da neevropske reprezentacije, a evropske siromašnije nacije, popunjavaju svoje redove iz domicilnog stanovništva.
Ovo će tek uticati na fudbalske organizacije i fudbalsku igru. Hladni rat je imao svoj fudbalski sistem, a Velika kriza će ovaj postojeći redefinisati. Kako? Teško je pretpostaviti. Kad fudbalski klubovi prestanu biti „profitni centri“ najvišeg ranga, a i njih sustižu dugovi i budžetski deficiti, nešto od sadašnje fudbalske hijerarhije će se ili urušiti ili transformisati u oblike koji nam sada nisu jasni. Ako pogledate van tih liga „osnovnog fokusa“ (Španija, Engleska, Italija) videćete dugove, bankrote, krizu nekad „velikih klubova“. Videćete raspad. Svratite u Ljutice Bogdana u Beogradu ili do Humske, možda do Maksimira u Zagrebu ili na Poljud u Splitu, a da se ne priča o klubovima srednjih dostignuća, ali ne zanemarljivih. A to su samo kockice opšteg fudbalskog mozaika.
Hoće li fudbal opet postati „sirotinjska uteha“, igra preko koje će „mali“ moći skrenuti pažnju na sebe? Hoće li posle Južne Amerike u arenu ući i Azija i(li) Afrika sa izvesnim šansama da se njihovi timovi „popnu na pobedničko postolje“? Hoće li fudbalske legende, umesto s milionima dolara na računima, opet ostajati „među svojim obožavaocima“ da uz kafu i šah prepričavaju šta se stvarno desilo na onom finalu u Parizu? Sam Bog zna! Tako se kaže za ono o čemu sad ne možemo s izvesnošću misliti.
Društva danas jesu na izvesnoj prekretnici koja sledi u komplikovanim i dramatičnim raspletima Velikih kriza. Fudbal se u takvim vremenima, kao autentičan i društveno ukorenjen produkt, jeste prilagođavao, menjao, nanovo ukorenjivao. Jednostavan i savršen uvek je bio od koristi: svim ideologijama i svim društvenim organizacijama. U teškim vremenima ljudima treba nešto što mogu da razumeju. Nešto što mogu da osete kao svoje. Neki kamen za pod glavu. To je izvesno. Sve ostalo je snalaženje i prilagođavanja.
Fond Slobodan Jovanović, Beograd
( 10 ocena )
