Vesti 
Mi moramo napraviti “novi red stvari”, da budemo u što većem raskoraku sa svetom da bi nam Evropska Unija takvima što pre poslala taj upitnikNaravno, u svakoj normalnoj zemlji glavna vest poslednjih dana bila bi objava potpredsednika Vlade da je zemlja izašla iz Velike krize. Ali mi, po istom potpredsedniku, prvo nismo ni ulazili u krizu, zatim nam je kriza bila veliki podstrek, pa smo onda jedno vreme “statistički izašli iz krize”, a da to građani nisu mogli da osete, pa smo, evo, sad izašli, a da to nikakvi instrumenti ne mogu da registruju… Sve smo to prošli, tako da u ovaj poslednji “uspeh” niko više nije imao snage da poveruje. Toliko je nama kriza do kolena da to što bi za svet bila vest godine, to je kod nas obična konstatacija. Srbija više nema snage da uspesima veruje. Toliko je ova Vlada na čelu s ovim potpredsednikom obasipa dobrim vestima da je Srbija stigla u fazu nirvane.
Jer, podsetimo, ova sjajna vest nije ni približno sve čime nas je ovaj vanserijski političar, samo u poslednje vreme, darivao: u našim TV-vestima isti potpredsednik svakog dana pred TV-kamerama zapošljava toliko ljudi da sam ja počeo da računam kad će, za koliko nedelja, Srbija morati da uvozi radnu snagu. I nije samo da zapošljava, nego milina je pogledati kako čovek pazi na strukturu – zapošljava i radnike i inženjere, i pisare i pravnike, i carinike i putare. Za svakog Srbina ponešto. Kao nagradna igra u kojoj svaka srećka dobija. Ali, ne lezi vraže, onda je u bajku uleteo neotesani predsednik jednog sindikata koji je prijavio da se u poslednje dve godine broj nezaposlenih povećao za 200 hiljada. Potpredsednik je prezrivo prešao preko tih insinuacija. Šta da kaže? Zašto se činjenice ubacuju u bajku kao argument? Kako narod koji ima takve mračnjake i defetiste može da sanja i u dubokom srećnom snu napreduje ka Evropi? Srbija uspesima ne veruje, pa to ti je!
NEPRORODNI USPESI Elem, pošto mi ne umemo da cenimo “prave vrednosti”, 'ajde da pričamo o sportu. Do decembra će se, ako Bog da, već naći neki način da se ova Srbija obračuna i sa svojim teniserima. Zemlja u kojoj se ljudi zapošljavaju samo za TV-vesti, u kojoj se naglas planira stotine hiljada stanova, a onda izgradi (ili dovrši) par hiljada, zemlja u kojoj se gradnja koridora otvara svaki put kad nekom ministru ili predsediku zatreba da se pojavi u javnosti, zemlja u kojoj se pristanak na gubitak teritorije objašnjava kao istorijska pobeda, e u takvoj zemlji uspesi zaista mogu da budu samo neprirodna stvar. Nekako, ne ide brate. Ta gorljivost s kojom se Nole i društvo posvećuju borbi za svoju reprezentaciju, svoj narod i svoju himnu jednostavno je nepodnošljiva. Na šta to uopšte može da asocira prosečnog Srbina, a u odnosu na njegove izuzetne vođe? Da postoje i stvarne pobede. Da ima nešto moćnije od imaginacije i uspešnije od medijskog marketinga. Da ima neko ko i više izgara za “našu stvar” od za to Ustavom i svom silom novozakona ovlašćenih narodnih predstavnika? To da drugi teniser sveta juri kao bez glave iz Njujorka, pa s aerodroma trči na teren, ne skrećući ni da se umije, a da bi se borio za “svoj narod”, to je nešto sasvim anahrono. Kakve to rezultate daje u igri asocijacija? I jasno, tome će se iz mnogo razloga morati stati na put! Pitanje je samo da li će se imati strpljenja da ih se pusti da se za Francuze spreme na dosadašnji način.
Da, sad čujem (logično!?) pitanje: kako neko ovako nešto može da govori? Osim ako nije zlonameran?
Ostajući na sportskim terenima, podsetićemo čitaoca na ključne događaje koji ne ostavljaju mogućnost za drugačiji zaključak. Odnosno, moglo bi se smatrati pravim čudom da stvari krenu drugačije. A čuda je u ovoj zemlji toliko, da bi i još jedno bilo previše.
Ima li iko u ovoj zemlji, uključujući i predsednika Tomislava Toleta Karadžića i ministarku za sport i omladinu Snežanu Samardžić Marković, da veruje da je dobri Pižon adekvatna zamena za Radomira Antića? Svoditi čitav jedan takav projekat, kao što je održavanje fudbalske reprezentacije (koja je išla i u Urugvaj 1930), na razliku od dve desetine hiljada evra u jednoj plati čoveka koji vodi tim, demagogija je najniže vrste. Toliko niska, da je nisu progutali ni navijači na stadionu neposredno posle dva ne baš dobra rezultata “orlova”. Ući u neka poređenja nije se usudio ni sam odlučni predsednik FSJ, taj čovek koji se po sopstvenom priznanju “razume u pare”.
Međutim, to gotovo da nije izazvalo nikav javni otpor kad je Tole naočigled svih zasukao rukave i krenuo da “likvidira” (uspešnog) selektora. To što je neko reprezentaciju Srbije sa 37. mesta na tabeli FIFA doveo do 15. mesta nije vredelo u tom trenutku ni pišljiva boba. Naprotiv, videlo se golim okom da bi Tole i njegova infrastruktura imali više razumevanja za čoveka koji bi sa 37. uspeo da blago pada do 49. mesta, recimo, ali gospodski. Koga zanima rezultat ako se to delanje ne uklapa u neke zakulisne finansijsko-sitnosopstvenička-politikantska muljanja? Važniji je njima Tole od hiljade Radomira! Imaju oni važnijih poslova i viših ciljeva od banalnih uspeha reprezentacije.
ZA KOGA GLASA DUDA Ili, uzmimo možda i bolji primer naših košarkaša i muljanja oko košarkaške reprezentacije i plate selektora Dude Ivkovića. Naravno, da je Srbiji važnije da, recimo, uloži kakvih budžetskih i inih para u kampanju Ujedinjenih regiona Srbije, jer reprezentacija nas zabavlja 15 dana godišnje, a Mlađan i njegovi kadrovi nas neće ostaviti na miru ni jednog dana u godini. I reprezentacija nas ujedinjuje u uspehu, a Ujedinjeni regioni “decentralizuju” u programu osmišljenog rastakanja i projektovanog raspadanja Srbije. Svako će tu primetiti razliku. A Duda je i (zašto to ne reći otvoreno) podmukao čovek, koji uporno propagira da za nas “Srbija nema alternativu”, a na Evropu – i članice i nečlanice Unije – gleda kao na suparnike, s kojima se vodi borba neprestana. Pa ti vidi, za koga bi taj mogao da glasa kad se zavuče iza one zavese gde stoji glasačka kutija.
I ne samo to. I učio nas je, i to baš uporno, da se reprezentacija ne podiže ni iz čijih predpristupnih fondova niti na stranim investicijama. Naprotiv, Duda se, kao svaki zatucani starkelja, drži prastare odavno prevaziđene narodne: ”U se i u svoje kljuse!” On nas uči da bez kompleksa izvozimo srpsko znanje, srpsku veštinu, srpske „vrhunske eksperte“, a da onda plus – kad dođe svetsko ili evropsko prvenstvo - sve to izvezeno vrati pod srpsku zastavu da uzme ekstraprofit. Ako ćemo pravo, ima tu malo i kolonijalno-imperijalnih manira, na šta naši evropski prijatelji svakako ne mogu gledati sa simpatijama. Zna se naše mesto u ovom svetu u kome se svaki “realan čovek” pomirio s činjenicom da mi ne treba da se izborimo ni za šta, nego da budemo srećni s onim što nam se da. E, sad država, kojoj čovek u brk pokazuje kako to što ona radi ne vodi uspehu, treba da mu da platu. Poslaće mu se čestitka preko medija, otići će Predsednik da se vidi sa svojim prijateljem Erdoganom dok on, Duda, dole mlatara rukama pored aut-linije, ali za platu će malo da pričeka. Uostalom, ne budimo deca, nafatirao se on, neće taj ostati ni gladan ni žedan ako malo (pa i malo više) pričeka.
Ili, uzmimo na primer, vaterpolo reprezentaciju koja je, ako se sećamo, morala da uzme kredit da bi putovala na Evropsko prvenstvo u Zagreb. Sportski reporteri su izgovarali tu neumitnu činjenicu kao nepristojan vic. Zna se da je to nemoguće. Bilo je ovde na ovoj teritoriji raznih režima u poslednjih pola veka, ali do takvog devastiranja tako važnog simbola države niko nije stigao. I naš mozak tu poruku, neverovatnu, mora da prihvati. Ipak je moguće. I tek će biti moguće! Ako znamo da je jedan od glavnih sponzora reprezentacije naš Telekom, sasvim je logično pitanje da li će Dojče telekom, kao targetirani kupac za sređenu cenu, biti zainteresovan da nemačkim parama podržava srpsku reprezentaciju. Ali zašto ridati nad nekom reprezentacijom kad će taj posao mnogima doneti dobro. Ova Vlada će od ove jesenje rasprodaje tame negde u rano proleće, kad stigne uplata, da podeli platu-dve pred planirane izbore, a posle ćemo da vidimo i mi i reprezentacija. Posle nam ostaje da prodajemo krv i organe. Ali moraju se znati prioriteti. Ipak je Srbiji najvažnije da ova koalicija sebi kupi još jedan mandat. Jer, ako Srbija izgubi “njih”, ode u mrak devedesetih, i to bez Dačića i Obradovića.
NOVI SISTEM Pa sad ako birate između mraka i toga da vaterpolisti ili teniseri dobiju nekakvu potporu, onda je sve jasno. Ova država je odavno shvatila da je državna reprezentacija cirkus u koji će oni da svrate (ako treba i u Južnu Afriku) kad se igra kakvo veliko finalno takmičenje da bi ih narod video. Ostalo uvek škripi. I škripaće sve više dok se ne polomi. I ne treba sumnjati što ova zemlja češće i više “izlazi iz krize” (a tu smo lideri ne u regionu, nego i mnogo šire), našim reprezentacijama će biti sve teže. Što država više rasprodaje naša retka uspešna preduzeća, pripreme državnih timova će biti sve kraće. Sve će se teže naći za plate trenera. A igrači će, kako se toga Tole koji se “razume u pare” već setio, da plaćaju da igraju u državnoj reprezentaciji. Neće im se tražiti mnogo. Tek da podignu taj Dom fudbala u Pazovi, da car ima gde da stoluje. A i njima će dopustiti da uđu, ako budu dobri.
Zato vam se kaže, iako o tome u opštem slavlju niko ne razmišlja, da je put tenisera jasan. Kako bi sistem koji se tako neodgovorno igra sa našim društveno najutemeljenijim sportovima (fudbalom, košarkom i vaterpolom) imao blagorodniji odnos prema “solistima” kakvi su nomadi sa reketom i koji, izgledno, zbog svog nedodirljivog statusa mogu biti mnogo nepodložniji kontroli? Mogu pokazivati mnogo manje poštovanja prema predsednicima, ministrima, državnim sekretarima.
Ljudi koji ne razumeju “novi sistem vrednosti” će reći kako to ne bi bilo dobro, kako su naši sportisti naši najbolji ambasadori, i sve tako neke fraze, ali ova država će odlučno odbiti to praznoslovlje. Mi moramo napraviti “novi red stvari”, da budemo u što većem raskoraku sa svetom da bi nam Evropska unija takvima što pre poslala taj upitnik. Ništa nama nije toliko važno koliko to da mi ne budemo mi, nego da budemo kao oni iz porodice “civilizovanih naroda”, ali i to da se zna: ne takvi kao Šveđani, Holanđani, Švajcarci i drugi, gde raste “esktremna desnica”, koja se panično bori protiv ugroženosti svog identiteta, nego da budemo neko ko će svima njima dokazati i pokazati da identitet, suverenitet, teritorija, istorija, reprezentacija, patriotizam i te ine starudije uopšte nisu važne. Ama, uopšte. Čisti relikti prošlosti. To ćemo mi pokazati svetu. Pa makar nas ne bilo više!
Fond Slobodan Jovanović
( 50 ocena )
