Novi Standard

Bez smelosti u duhu, bez oslonca u pamćenju, ne hajemo što nas brišu sa mape života. Kukavičluk je naša lozinka za večnost

Aleksa Nenadović, otac prote Matije Nenadovića, u svoje vreme odazvao se na obećanja i pozive austrijskih agenata da pokrene Srbe na ratovanje protiv Turske. Što bi danas rekli: da brani interese Austrije, u šta je, uz svoj život, sa svim svojim snagama, ulagao sve čime je raspolagalo njegovo biće. A, kada se taj rat završio nepovoljno po Srbe, izneverenih očekivanja, obmanut, izmanipulisan, prevaren, slagan, on je krenuo među Srbe sa jednom jedinom porukom. U svom obraćanju okupljenima to se svodilo na reči: „Dok je sveta i veka Švabi ne treba verovati!“

Za njega, za tadanja saznanja i uverenja, za tadanju srpsku sliku sveta, Švaba je bio Evropa i Evropljanin. I šta se od tada izmenilo, u Evropi i među nama Srbima? Što se mene tiče, ako zanemarimo granice i novostvorene države, ako zanemarimo uopšten spoljašni lik života pripisan progresu, Evropa se nije promenila ni za jotu. I ne treba da čitamo stihove Đure Jakšića da bismo to shvatili (u pesmama „Jevropski mir“, „Jevropi“...), a još manje da po istinoljubivim knjigama prelistavamo događaje koji su pratili potonja vremena, od vremena Alekse Nenadovića. Evropa je ostala stamena i nepokolebljiva u odnosu prema Srbima. Ali zato smo se mi Srbi promenili.

Evo živog primera. Kada je iz Beča pokrenuta kriminalna i zločinačka okupacija Bosne i Hercegovine 1908. godine, što se iz meni zagonetnih razloga zove aneksiona kriza, u Beogradu je do podne, u Sabornom hramu nekoliko hiljada Srba pred oltarom položilo zakletvu da će svojim životima braniti tu srpsku zemlju. U tadanjem Beogradu sa manje od trideset hiljada stanovnika! A da ne pominjem kako su se, recimo, svi Dubrovčani, kao ugledniji i viđeniji stub svesti srpske, podigli protiv tog kriminalnog čina.

Za tok trajanja jednog naroda to je tričavih stotinjak godina do dana današnjeg.

A šta imamo danas!?

Predsednik vlade Ivica Dačić dolazi iz Brisela, što je jedan od hodnika Šenbruna, sav srećan posle sastanka sa Velikobritankom blago izobličenog lica Ketrin Ešton i Hašimom Tačijem, sa čijih ruku se još uvek puši srpska krv. I, kada čovek pogleda premijera Dačića onako nasmejanog, samozadovoljno smeštenog u svoj volumen, rekao bi da je nesputano uživao u tom trouglu. I sa samo njemu znanim šarmom, samo njemu dostupnom ljupkošću, samo njemu poznatom bezazlenošću uzeo je da nas uverava da je upravo obavio jedan junački čin – pa on je razgovarao sa besprizornim ubicom Srba Hašimom Tačijem, a, što je najvažnije, on je gospođi Ešton mnogo toga obećao, u tri para očiju. I posle toga ne možemo se oteti opštem utisku: uz birana jela i kritska i provansalska vina ugovarao je istopolni maskenbal na Pikadiliju, ili na Marijahilfeštrase, ili na Omoniji, ili je odigrao partiju klikera na rupe zarad ustanovljavanja prava deteta, što je poslednji modni šik evropskog morala – a on utvrđivaše međudržavnu granicu usred zemlje Srbije! Bez sve šale, granicu, da Srbije ne bude što danas jeste bar po Badinteru, čedu zapadne pravne nauke i papirnom izvršiocu onog duha koji je odlučio da Srbe steše do potpunog odricanja od sebe, po otadžbini i u duhu.

KADAR EVROPSKE ZAJEDNICE I kako je avion sa gospodinom Dačićem sleteo na aerodrom u Beogradu, umesto da tužilaštvo po hitnom postupku za njegovo ustanovljavanje državne granice posred Srbije, da nalog za njegovo hapšenje i zatvaranje, zbog veleizdaje, ono je zajedno sa nama spokojno i mirno gledalo kako se gospodin premijer, kao u uličnoj predstavi komedije del arte, sa svih televizija i sa stranica štampe nama ruga u lice! Tako što nas poziva da slavimo i veličamo taj njegov samoubilačko državni potez! Ili bar da je pola Beograda izašlo na ulice, sa Draškovićevim šerpama i pištaljkama, svojim jedinim oružjem, da izrazi svoje nemirenje sa ovim činom veleizdaje!

Ako se setimo kako je u galeriji probranih samoubica države Srbije, valjda prvi po toj nakaznoj časti, Goran Svilanović, eks ministar spoljnih poslova, posle čitavog niza poteza rasturanja državnog suvereniteta, po tom obavljenom poslu od Evrope bio nagrađen dobro plaćenim činovničkim mestom, možemo pretpostaviti da je i gospodinu Dačiću ponuđeno nešto slično. Nagađam, iz te pretpostavke nije izostavljen ni uvaženi eks ministar prosvete a besomučni uništitelj obrazovanja i vaspitanja Gaša Knežević ili ona zgodna i pristala i ne znam čega eks ministarka. U toj korpi vrbovanja takvih persona ja pamtim i lično znam eks sudiju vrhovnog suda Srbije Svetislava Milovanovića, inače rotarijanca. A poslednje svedočenje imamo u eks predsedniku Srbije nesretnom Borisu Tadiću, sa njegovim šrafovskim i najnovijim nameštenjem u činovničkom poretku Evropske zajednice, budući da je u priličnoj meri radio na mnogovrsnom samoubijanju zemlje i naroda države Srbije. Drugim rečima rečeno: kadar Evropske zajednice iz Srbije se popunjava onim personama koje su se dokazale kao odane, predane i slepo poslušne nalozima koji potiču od one volje koja stasava pred šenbrunskim ogledalima. A što je najvažnije, svi ovi pomenuti dokazali su se kao izvanredno dobri rušitelji i neprijatelji života u Srbiji.

Za nas Srbe ovo nije nepoznato, nije novo, što bi rekli ovi moderni i savremeni: dežavi!

Dimitrije Bogdanović u svojoj knjizi „Knjiga o Kosovu“ iz 1986. godine jasno i razgovetno pokazuje kako je dvor Habzburga posejao među Srbe socijalističku ideju, ideju koja je Dimitriju Tucoviću dala za pravo da javno lupeta, kao Maksim po diviziji, kako Srbi u Prvom balkanskom ratu oslobađajući Kosovo vode jedan osvajački rat. Čoveku da pamet stane. Ali, kada su Habzburzi u pitanju, onda je to sasvim uobičajeno, ili to je sasvim očekivano kada o tome na isti način kazuje Nikola Samardžić, nenavidni sin iz duboke senke svog oca. Uzgred budi rečeno: ta knjiga koštala je profesora Bogdanovića života. Sva moguća osuda tadanje vlasti i njenog vrha u liku Ivana Stambolića ostrvila se na profesora – koji je posle manje od godinu dana preminuo od kancera (voleo bih da znam kakva je uloga u tome bila Gorice Mojović).

PASKALJEVĆEV MISAONI KANTAR A neku godinu pre tog stambolićevskog ostrvljivanja na istinu o Kosovu i Metohiji, Šiptari su na tradicionalno turski način, izražen u nabijanju na kolac, unakazili Srbina Martinovića. O tome nije smelo ni da se zucne – ne zbog bratstva i jedinstva, te tekovine francuske buržoaske revolucije, već zbog opšteg utiska o miru u Srbiji, da Evropljani ne pomisle kako se islam vratio na velika vrata u Evropu. O tome je, kao svoje svedočenje, slikar Mića Popović naslikao sliku ogromnog formata. Na slici se vidi srpski milicioner kako sa pendrekom u rukama, iza leđa, čuva Šiptare koji Martinovića razapinju na krst. Naravno da vladalac Stambolić to nije dopustio da se iznese u javnost, ali je u jednoj privatnoj galeriji slika ipak bila izložena. Zlo seme Habzburga je i ovde uveliko davalo svoje plodove.

A o habzburškom likovanju nad svojom, rimokatoličkom varijantom Jugoslavije i utemeljivanjem hrvatske nacije u njoj, ili zavođenju latinice među Srbe, ili o konkordatu, o državi Vojvodini čiji su zakoni napisani još pre dvadesetak godina i prevdeni na srpski, ili o Srbima kao remetilačkom faktoru, o buretu baruta od Balkana... reči ne treba ni trošiti. Bar ovde.

Dakle, Srbi ne veruju sebi, nego Američkoj sluškinji Evropi, čak i kada im ta ista Evropa učtivo amputira najvitalniji organ, Kosovo i Metohiju, organ koji kazuje i izražava njihovo poreklo, njihov lik, njihovu snagu, njihovo trajanje i njihovu moć da se nastavljaju. I to je ta ključna tekovina Habzburga. To je to zlo seme koje danas daleko veće plodove daje među Srbima no ikad ranije, da onda nije ni čudo da se Goran Paskaljević, zarad svog evropskog ugleda i prestiža, samoljubivo i samoživo odvaži da napravi film po ukusu izmaštanog i vladajućeg zapadnog mnenja o Srbima kao zlikovcima, pa to u intervjuima upakuje u celomudreno umovanje o istraživanju zla u sopstvenom narodu! I da ne bude čudo da se taj film odredi kao kandidat srpski za veliku anglosaksonsku filmsku nagradu. U toj udvoričkoj papazjaniji od misli i volje kako to da ga nije zainteresovalo ma koje od stravičnih ubistava koje se dešavaju unutar porodica, gde se daleko jasnije mogu sagledati tokovi zla u čoveku. Ali ne, njegov misaoni kantar je ono što Evropljani kažu da je istina.

A, s druge strane, da se zapitamo: šta bi još trebalo da se desi, osim integrisanog graničnog prelaza, pa da naši narodni vođi shvate koliko samoubilaštva ima u težnji da se Srbija priključi Evropskoj zajednici? Šta je to što oni vide i znaju a sav ostali razuman i trezven svet ne vidi i ne zna? U čemu se krije tajna tog narkotiziranog ponavljanja o mnogovrsnom sjedinjavanju sa Evropskom zajednicom? Kakvu nam to budućnost nosi to spajanje, ako je ona sada nagoveštena tihim i zadovoljnim mirenjem sa brisanjem Kosova i Metohije sa svih srpskih mapa, i u duši i na otadžbinskom tlu? Zar sav put do datuma za pregovaranje o tome kako će se pristupiti toj političko-ekonomskoj aždaji od neprijateljskih država nije bio popločan stalnim odricanjem od sopstvenog suvereniteta? Pa zar to i onom ko se ne može podičiti viškom pameti ne zaudara do neba na crkotinu? I kome je to više stalo da se Srbija utrpa u Evropsku zajednicu, onoj šačici duša koje drma habzburško zlo seme ili onoj uštogljenoj evropskoj kliki koja je Srbiju raspinjala pod sankcijama a sa posebnim sladostrašćem je bombardovala 1999? Da li smo zaista zaboravili Habzburške razloge carinskog rata!? I ko tu uopšte pita narod?

Pamtim, u vreme rata za slobodnu Republiku Srpsku Krajinu čobani su na Velebitu spevali pesmu u kojoj su trapavim desetercem kazivali da se Kosovo brani u Kninu, i oružjem i diplomatijom kao i ostalim načinima. Njima nije bila potrebna nikakva državnička mudrost, a još manje došaptavanje kakvih evropskih tobožnjih prijatelja da bi videli da su narod i država, zemlja i istorija, budućnost i prošlost, rod i poreklo... neodrživi i nezamislivi bez teritorijalne celovitosti.

Danas od tog kliktanja sa Velebita, dok su Kosovo i Metohija pod NATO čizmom, sa Šiptarima čija volja je svoju apoteozu imala u prodaji srpskih organa, o strašne li simbolike, preostaje nam gorko saznanje o šačici Srba koji se grče da preko interneta i malih uličnih skupova izraze svoje odupiranje gnusnom činu veleizdaje i ove sadanje vlasti. Tom saznanju možemo pridodati naše nemilo povlađivanje svojim slabostima, svojim poganim strastima koje nas samo unižavaju i čine nedostojnim i predaka i potomaka. Bez smelosti u duhu, bez oslonca u narodnom pamćenju, okrenuti zapadnim vrednostima, pa po tome atomizirani do međusobnog prezira i nepoštovanja, u najcrnjem vidu samoživosti, i ne hajemo što nas sila zlog semena Habzburga polako briše sa mape života. Kukavičluk je postao naša lozinka za večnost.