Menu
RSS

НОВА ГЛОБАЛНА ДЕСНИЦА! КО? КАКО? ЗАШТО? ДОКЛЕ?

removekebabДРАГАН ШЉИВИЋ *

Најпознатији alt-right мем постао је Пепе жабац, који врши скаредне радње над социјал-либералним вредностима уз узвик: „Добар осећај, човече!“


Недавни избори у САД избацили су у први план до скора мало познате феномене као што су алтернативна десница, мем-ратови, „фундаментализам слободе говора“. Јачање америчке деснице уско је повезано са одређеним интернет форумима, на којима и Срби имају (анти)херојску улогу.

Деценијама су студенти друштвених наука широм света живели у убеђењу да бирачи у доба економских тешкоћа гласају за левицу. Таква ситуација трајала је изгледа до 2016. године. У почетку су покрети против естаблишмента („Систем те лаже“), као на пример „Окупирај Волстрит“, имали наглашено левичарски карактер. Но та ренесанса социјализма није потрајала. Док су протести левих антиглобалиста губили на замаху, десница је са обе стране Атлантика стварала политички капитал. У жижу јавности током недавне председничке кампање Доналда Трампа дошао је и један контроверзни десничарски покрет чији су протагонисти данас део самог језгра америчке администрације. Толико је било неочекивано да ће ликови који се баве дискусијама на опскурним десничарским интернет форумима доћи у прилику да утичу на политику Беле куће да су многи аналитичари и новинари и даље затечени њиховом појавом. Често су их називали „алтернативном десницом“, а да нико заправо није био скроз сигуран на кога и на шта се тај појам односи.

Оно што се десило у САД само је врхунац процеса који већ неко време траје на Западу. Глобализација и интеграције имале су подршку докле год је већина бирача сматрала да им је због тога у материјалном смислу боље. Проблем „идеологија животног стандарда“ јесте да, када наиђу прве озбиљније тешкоће, може доћи до ломова чији је исход тешко предвидети. Уместо глобалне класне солидарности, што би левичари очекивали, од Урала до Атлантика изборе добијају они који „хоће нашу земљу назад“. Већина Енглеза је гласала за Брегзит, а већина Пољака за нацију, традицију и католичке вредности. У оквиру Националног фронта Марин ле Пен данас се налази најбрже растућа омладинска политичка организација у Француској. Алтернатива за Немачку (AfD) од претходне године изборни резултат од 10 одсто доживљава као неуспех. У Аустрији је Слободарска партија, изгледа највише захваљујући гласовима из иностранства, остала кратких рукава на председничким изборима. У САД Берни Сандерс није био довољно атрактиван да освоји номинацију за кандидата „левице“, али је зато Доналд Трамп одувао све противкандидате као најдеснији од свих понуђених опција.

Амерички избори могу да имају ефекта и на домаће констелације, па не би било лоше да се потрудимо да их разумемо. Не ради се ту о менталитету Горњег Поља из „Три карте за Холивуд“. Није он својствен само Србима, који се веселе Трамповој победи, или Бошњацима, који навијају за Хилари Клинтон. Широм Европе било је оних који, иако никада неће имати право гласа у САД, јесу за себе говорили да су „за Бернија“ или „за Хилари“.

ОД МАРГИНЕ ДО УДАРНЕ ПЕСНИЦЕ У КУЛТУРНОМ РАТУ
Током прошле године „протестантска Европа“ као да је предњачила у изливима очекивања да ће у време кризе победити либерална и лева варијанта у САД, са чијим вредностима се идентификује добар део њене елите. У ову матрицу није се уклапала могућност да гласовима разочаране радничке класе победи милијардер који се скоро сваког дана вози у позлаћеном лифту. Трампова победа до саме изборне ноћи словила је за добру шалу из Симпсонових. Да то може да буде озбиљан исход, предвиђали су само алтернативци и јеретици као што су либерал Макс Кајзер са Russia Today (RT) и чувени режисер и социјалиста Мајкл Мур. Међу десничарима то су чиниле звезде Новинске агенције Брајтбарт (Breitbart News Network – BNN), која је од самог почетка уз Трампа.

stivenbenonСтивен Бенон, извршни директор BNN, био је један од архитеката Трампове председничке кампање. Данас је Трампов „главни стратег“, што због његових идеолошких ставова изазива одређене контроверзе. Највећа се односи на улогу такозване „алтернативне деснице“ (alt-right) у политици америчког председника. Трампов стратег је своју медијску кућу одавно прогласио за платформу овог покрета који себе доживљава како алтернативу постојећим структурама моћи (естаблишмент) у америчком културном рату. Кључна стратешка мета алтернативних десничара је социјал-либерална левица (које некад називају Либтардс, као спој речи либерал и ретард). На тактичком нивоу, њен основни циљ је да дискредитује онај део америчке деснице (читај: републиканаца) који са америчком левицом дели одређене вредности. За републиканце који су склонији сарадњи с демократама (него беспоштедном обрачуну са њиховим позицијама) резервисан је термин „cuckservatives“. Појам је настао као увреда у којој је садржана претпоставка да они који нису довољно бескомпромисни десничари, нису ни довољно мушкарци. Алтернативни десничари себе по правилу доживљавају као изворне конзервативце, бескомпромисне борце, америчке патриоте, и што је за нашу причу далеко важније – „фундаменталисте слободног говора“.

Шта алтернативна десница тачно представља предмет је спорења, чак и међу онима које спољашњи посматрачи виде као припаднике alt-right покрета. Изгледа да је и даље у току нека врста идеолошке борбе за дефинисање нове трамповске деснице, која би подсећала на идеолошки занос Реганових година. Економиста Џефри Такер сматра да алтернативну десницу у односу на либертаријанце разликује њена посвећеност питањима колективног идентитета. Он тврди да су алтернативни десничари често склони да свет виде као борбу различитих група за освајање ресурса и простора. Залажу се за национални интерес у економији и противе се имиграцији. Нација мора да остане снажна и доминантна, не само у демографском смислу, него и у економском и војном.Овај опис као да се највећим делом односи на Ричарда Спенсера, коме се приписује да је лансирао термин alt-right 2008. године. Спенсер је потом обезбедио да овај појам уђе у жаргон екстремне десничарске субкултуре. За себе тврди да је „бели националиста“. Следбеници његовог Националног Института за практичну политику (National Policy Institute – NPI) више пута су показали да је у њиховом контексту alt-right исто што и отворени расизам и неонацизам. То би вероватно и остало тако да Трампов стратег није одлучио да искористи термин „алтернативна десница“, као и енергију различитих десних субкултура за један ризичан идеолошки подухват.

Бенон је, уз помоћ својих сарадника, покушао да прошири значење термина и да му уз помоћ својих сарадника да другачије значење. Циљ је био да се многобројни политички кружоци повежу у неку врсту покрета, који би се први пут од 90-тих година борио као равноправна сила са социјал-либералима у америчком културном рату. Кључно је било да се задржи национализам као окосница овог програма, али да се његово значење очисти од неких непожељних елемената. Бенон за себе говори да је „економски националиста“.

Термин алтернативна десница јесте, с једне стране, привлачан, јер сажима у две речи њено место у политичком спектру, али, са друге стране, носи неке негативне конотације. Главни разлог због ког појединци које спољашни посматрачи виде као део алтернтивне деснице за себе никада неће рећи да су део alt-right јесу оптужбе за антисемитизам и расизам. Бенонов идеолошки пројекат се због тога усмерио на два фронта. С једне стране, морао је да убеди америчку јавност да бити „платформа алтернативне деснице“ не значи бити антисемита и расиста. Сертификате о томе да он сам није расиста и антисемита добијао је од Афроамериканаца у редовима републиканаца и особа јеврејског порекла, чији је послодавац. Са друге стране, брајтбартовци су се на све начине трудили да покажуда лепљење етикета „расиста“ и „антисемита“ представља стратегију манипулације којој прибегава уплашена америчка социјал-либерална левица. Тиме што лепи етикете, левица бежи од аргументоване и на чињеницама засноване расправе. Даље су тврдили да иза данашње левице стоје медијски и финансијски лобији, задојени идејама глобализма. Они финансирају и промовишу левицу, јер се очајнички боје да не буду поражени у америчком културном рату. Белци и црнци и сви они које систем искоришћава имају заједничког непријатеља у демократској странци коју представља Хилари Клинтон. А они који стоје иза ње биће коначно поражени када десница победи на универзитетима, у медијима и у Холивуду.

МЕТОД ПОЛИТИЧКЕ БОРБЕ: ТРОЛОВАЊЕ С ПРЕДУМИШЉАЈЕМ
Ако је многим алтернативним десничарима и било стало да (због ког год разлога) не буду приказани као антисемити и расисти, и те како им је било важно да их људи препознају по антифеминизму, исламофобији и национализму. У идеолошком смислу нема ту пуно новог. Све то је било негде присутно на америчкој десничарској сцени протеклих деценија. Међутим, снага алтернативне деснице лежи пре свега у њеном приступу комуникацији, као и емоцијама које она изазива.

warpeaceУ тексту који представља манифест alt-right политичке субкултуре Алум Бохари и Мајло Јанопулос указали су да њени припадници себе виде као борце за слободу. Њихов бунт, рођен из савремене омладинске Интернет културе, подрива систем и руши табуе. Пристојност је пропала стратегија – само оштар одговор левичарима доноси резултате. Потребно је користити се бруталним и провокативним хумором, који представља потпуну антитезу политичкој коректности (а често и цивилизованој комуникацији). Једна од постојбина alt-right је виртуелни простор света видео-игара и специфичних форума (4chan, 8chan), док је међу значајним формативним искуствима за појединце међу њима било учешће у пројекту LessWrong.com.

Јанопулос и Бохари тврде да алтернативни десничари себе доживљавају као идеолошке одметнике, забринуте за судбину Запада. Многима су интелектуални узори Освалд Шпенглер, затим крајње ауторитарни мислиоци као што су Хенри Луис Менкен и Јулиус Евола. Од млађих ту су „палеоконзервативци“ Сем Франсис и Патрик Бјукенен. Њихове главне мете су неоконзервативци међу републиканцима, затим феминисткиње, борци за афирмативну акцију и политичку коректност. У спољној политици неки су склони изолационизму (не и Јанопулос), који је изгледа појачан утицајем који су на њих имали Рон Пол и П. Бјукенен. Многи међу њима се противе не само држави благостања (welfare state) него и држави ратовања (warfare state). Поред изолационизма (сетимо се Трамповог „Прво Америка!“), код неких има и склоности ка (умерено) проруским ставовима. У томе следе Бјукенена, за кога Путинова Русија данас представља вредности јудео-хришћанске цивилизације, иза којих стоји сам Бог.

Бити конзервативац је за Јанопулоса и Бохарија готово биолошки феномен. Инстинктивни конзервативизам се манифестује кроз конзервативни морал који инсистира на породичним или комунитарним (науштрб индивидуалистичким) вредностима. Према њиховом виђењу, људи природно теже хомогенизацији, стабилности, хијерархији и поретку. Овај инстинкт је у конзервативцима само јаче наглашен. Јанопулос и Бохари чак се и не суздржавају да ове пориве повежу са племенским нагонима и менталитетом. „Природни конзервативци“ теже одржању своје културе уместо јакој економији, како то чине неоконзервативци. „Идеално друштво не мора нужно да производи растући БДП, али зато ствара симфоније, базилике и старе мајсторе“, сматрају ова двојица.

За разлику од припадника старијих генерација, из чијих књига су преузели добар део идеолошког пакета, млађа генерација алтернативних десничара своје поруке формулише кратко и јасно, унутар визуелног дискурса гифова и мема (основне јединице културне информације, како рече Докинс). Оне су дизајниране тако да што је могуће више шокирају политичке противнике, да „изговоре неизговориво“ и да хуле на вредности које савремена америчка и европска друштва сматрају пожељним. Млади протагонисти alt-right уживају у тој врсти хумора. Њихове поруке се брзо и лако шире путем друштвених мрежа. Њихови творци често и не знају шта су заправо изговорили, али је битно да је елемент бунта, забаве, „троловања“ и очекиване емотивне реакције (triggered) оних с којима се комуницира ту. Бохари и Јанопулос тврде да многи млади alt-right активисти по менталитету више личе на либертаријанце, него не конзервативце. У томе се крије и значење „фундаментализма слободе говора“. Свако би требало да има право да изрази шта мисли, а они који нису способни да истрпе прозивке и увреде – њима није место у политичком животу. Неонацисти и расисти, како то тврде Јанопулос и Бохари, не припадају овој супкултури. Они се мувају по alt-right форумима, али их ту „нико не воли“, због чега их временом напуштају. Тачно је да се тамо често збијају расистичке шале, али рећи за све alt-right активисте да су расисти исто је што и тврдити да су сви металци сатанисти, додају Бохари и Јанопулос.

БУДУЋНОСТ АЛТЕРНАТИВНЕ ДЕСНИЦЕ
Што се самог термина алтернативна десница тиче, после Трампове победе, могућа су два сценарија. У првом, концепт алтернативне деснице, који је послужио сврси, бива предат на употребу екстремистима и отвореним расистима, као што је Спенсер. У другом, он наставља да се развија у смеру који је желео Бенон, тако што почиње да подразумева афинитет за хришћанску десницу (и римокатоличку цркву), палео-конзервативце и ставове Израела. На основу најсвежије турнеје Мајла Јанопулоса по америчким универзитетима, дало би се закључити да ће трамповска десница, како год да је на крају назову, задржати антифеминизам, „фундаментализам слободе говора“, исламофобију, спречавање даље имиграције и економски национализам као своја битна обележја.

Поред идеолошког, алтернативна десница свакако ће оставити трага и на методе будућих политичких окршаја. Очигледно је да има и оних којима политичка некоректност није само ствар приступа него и могућност да под маском „хумора“ и „слободе говора“ спроводе брутално вербално насиље. Старије генерације десничара, као на пример Ен Коултер, бранили су своје контроверзне ставове као несхваћене хиперболе. Данас је маневарски простор далеко већи. Онога тренутка када спорни садржаји постану схваћени као безазлена младалачка забава, тада указивање на проблем прераста у „смарање“ и неразумевање хумора у „троловању“. Кроз „шалу“ је могуће упутити јасну поруку екстремистима, који је схватају озбиљно. Истовремено, када политичка некоректност бива нападнута као прекорачење граница демократског дискурса, она може да се брани оптужбама да се левица уротила против смеха и слободе говора. Овај механизам представља својеврсну повратну спрегу – сваким новим скандалом, сваком новом шалом, подиже се праг толеранције за све оне предрасуде и недемократске идеје које су до скора опстајале на маргинама друштвеног живота.

pepezabacЗа десничарске „ратнике на тастатури“ Трампова кампања представљала је идеалну прилику за обрачун са омраженим социјал-либералима. Он је био политички некоректан, а његови гафови, како рече Ен Коултер, сведочили су о томе да прича оно што мисли, а не оно што му маркетиншки стручњаци саветују. На форумима је Трамп постао машиновођа „воза без кочница“, који је демолирао утврђене политичке табуе. Његова победа означила је крај „Великог мем рата“ на друштвеним мрежама, у коме је победио „бог-император“, „татица“, тј. нови амерички председник. Најпознатији alt-right мем овог „рата“ постао је Пепе жабац, који је означавао вршење скаредних радњи над социјал-либералним вредностима уз узвик „добар осећај, човече!“ Толико је постао раширен да се на њега помало трагикомично обрушила и кампања Клинтонове. Уништавање политичке коректности и читавог низа левичарских тековина зато што је то „добар осећај“ сигурно ће опстати као битно обележје трамповске деснице, али њени ефекти на глобалном нивоу зависиће у највећој мери од Трамповог успеха на домаћем терену. Ништа не помаже у ширењу политичких идеја као могућност да се захваљујући њима добију избори.

УЛОГА СРБА У СВЕТСКОЈ ДЕСНИЧАРСКОЈ РЕВОЛУЦИЈИ
Што се наших простора тиче, Срби западно од Дрине представљају на америчким десничарским форумима својеврсне (анти)хероје захваљујући мему „уклони кебаб“ (remove kebab). Кебаб на многим форумима представља поспрдни израз за муслимане, пре свега Турке. Сам мем је настао из видеа из рата у БиХ који приказује намргођеног српског војника док свира хармонику. Клип је кружио по форумима носећи различита имена (Serbia Strong, God is Serb), а мелодија коју изводи хармоникаш постала је мем који у видео клиповима означава remove kebab садржај. Претрага remove kebab на youtube.com новембра 2016. давала је преко 30.000 резултата. Међу њима су и говори Доналда Трампа, који су зачињени remove kebab темом. Онима који знају шта та мелодија означава није потребно да се додатно објашњава шта се очекује од Трампа када дође на власт. Иако постоји и „defend kebab“ (бранимо кебаб) мем, он никада није достигао толику популарност. Remove kebab тему можете пронаћи чак и у клиповима са Пајом Патком или Пепом Прасе, који је изводе у различитим приликама. Данас можете пронаћи како, рецимо, тинејџери у Пољској, кампери у Америци или униформисани момци негде на далеком истоку певају стихове remove kebab песмице на српском, то снимају и потом каче на youtube, јер мисле да је забавно.

removekebab02Но све то представља само забаву и величање (анти)хероја, које до сада није прерасло у видљиво другачије политичке ставове према Србима. Срби су били и остали забавни варвари са Балкана, док Европа ипак почиње на Орбановој огради. Ен Коултер, на пример, „нема мишљење“ по питању Косова, док нешто млађи узори алтернативним десничарима (у ширем смислу) готово да уопште не спомињу овај део света – осим када треба показати да етничка разноврсност води ка конфликту. Стоји да неки од људи у врху нове администрације воде порекло са Балкана, али то и даље не значи да ће ствари почети да посматрају кроз српску призму. Бенонов фокус биће на домаћем терену, а за Србију ће ту бити места само уколико се покаже употребљивом за циљеве Трамповог унутарамеричког културног рата.

____________
* [email protected]

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.