Menu
RSS

ТРАМП „ЗАСЛУЖУЈЕ“ ДА МУ СЕ ДА ШАНСА ДА ПРОБА СА РУСИМА

trampkongresНИКОЛАС К. ГВОЗДЕВ

Трампова слобода деловања би могла бити ограничена пре првог састанка са Путином. Да ли је то нужно у америчком интересу?


Приликом обраћања Конгресу у уторак председник Доналд Трамп рекао је гласно и недвосмислено: „Америчко лидерство је базирано на виталним безбедносним интересима које делимо са нашим савезницима широм света. Снажно подржавамо НАТО – савез створен на везама из два светска рата који је победио фашизам и у Хладном рату поразио комунизам“. Овим речима, изреченим за говорницом Конгреса, потврђена је порука потпредседника Мајка Пенса о чврстој привржености новог председника и његовог национално-безбедносног тима трансатлантском безбедносном партнерству, коју је послао током фебруарске посете Европи.

Трамп је у свом обраћању отишао и корак даље, скицирајући основу за приближавање са земљама са којима су САД тренутно више у супарничком односу: „Америка је вољна да проналази нове пријатеље и ствара нова партнерства, тамо где постоје заједнички интереси“. Ове поруке, послате са Капитола пред представницима америчког народа, не могу јасније указивати на темеље будуће спољне политике Трампове администрације.

Па ипак, наратив о Трампу као Путиновој „марионети“ – како се прошлог октобра изразио његов противкандидат на општим изборима – звучи сувише добро за многе делове вашингтонског политичког и медијског естаблишмента да би од њега одустали. Прошлог петка двојица шаљивџија су непосредно пре Трамповог обраћања на конференцији Конзервативне политичке акције присутнима делили руске тробојке украшене написом „Трамп“. У року од неколико минута у медијски крвоток је доспела прича о америчким конзервативцима који се, робујући Трампу, заклињу на верност Кремљу.

БЕЗ НАЗНАКА О ЗАОКРЕТУ КА РУСИМА
Чињенице се, наравно, никада не испрече на путу ка доброј причи. Сви су се добро исмејали, гледајучи скеч емисије Субота увече уживо, у којем руски председник Владимир Путин уверава америчку публику да ће се добро старати о САД, његовој „најскупљој“ инвестицији, а ту су и свакодневни – у неким случајевима и непрекидни – подсетници да Москва наводно вуче конце у новој администрацији. Па ипак, током првог месеца у кабинету, Трампова администрације није укинула ниједну санкцију коју је потписала стара администрација збоог руских акција на Криму и у Источној Украјини, или због настојања Русије да докаже како и она такође има могућност да се умеша у унутрашња питања САД. Распоређивање америчких војних снага у Источној Европи, које се одвија у склопу актуелне иницијативе „охрабривања“ (reassurance), прошло је без икакве дебате. Трамп је потврдио своју приврженост америчким савезима у Европи и Азији и покупио ловорике, што је партнере навео да коначно почну са издвајањем веће количине ресурса за подршку својим настојањима. Предложени буџет за одбрану који шаље пред Конгрес садржи разне врсте ставки које се неће допасти Кремљу – од повећаног издвајања за ракетну одбрану, преко ширења конвенционалних снага, до модернизације америчког нуклеарног арсенала. Заправо нема никаквих назнака да администрација планира било какав заокрет америчке политике у блиској будућности.

putinnamigujeТачно, по изјавама је јасно да Трамп, чак и ако не успе да се сложи са Путиновим ставовима или акцијама, њега види као фигуру која би требало да будде схваћена и третирана на озбиљан начин, што је у контрасту са преовлађујућим приступом у Вашингтону у којем се руски лидер или омаловажава или представља као нека врста суперзликовца. Међутим, натегнуто је тврдити да ова промена у тону указује да је Трампа на неки начин завео Путин.

Трамп је упорно указивао у кампањи и после ње да ће његов став о Русији (или било којој другој земљи) зависити од процене шта је у најбољем америчком интересу. Нема доказа да то значи како он претерано симпатише Путина, верује да је Кремљ „победио“ изборе за њега или да ће покушаји да заснује бизнис у Русији утицати на његове ставове о америчкој политици. Ипак, тачно је да се Трампова процена америчких националних интереса разликује од такозваног „двопартијског“ консензуса. Изјава пред Конгресом да ћемо „поштовати право на политичко одлучивање свих држава и да оне такође једнако морају признати то право нашој земљи“ је еуфемистичан и дипломатски начин да се каже како САД партнерима не нуде безусловну подршку нити се нужно обавезују да ће имати исте ставове о светској политици као они, због чега морају бити спремни да живе са потезима -које вуку као самосталне суверене државе. Иако Русија није експлицитно поменута на било који начин, утисак је да начин на који је артикулисан овај принцип указује на Трампов став да САД не морају нужно да се умешају у сваки конфликт или спор који Русија има са другом земљом.

ТРАМП ЈЕ ТРЕПТАЈ, А НЕ ПРОМЕНА У ПОЛИТИЦИ САД
Трамп је такође сигнализирао да америчке санкције против Русије види као средство да Москву доведе за преговарачки сто и провери који споразуми, који би били у америчком интересу, могу да буду остварени. Неки од критеријума који су до сада изложени укључују спремност да се размотри ублажавање санкција уколико се буду поштовали Мински споразуми (за регулисање украјинског конфликта) или ако Москва буде спремна да пружи значајну и смислену подршку у областима директно повезаним са најкритичнијим америчким безбедносним приоритетима, почевши од борбе против Исламске државе. Трамп никад није наговестио да ће једнострано укинути санкције ако не буде директних акција Путинове администрације које би оправдале такав потез и константно указује да било какво отопљавање у америчко-руским односима мора бити засновано на конкретним потезима у обостраном интересу.

Међутим, актуелна клима у Вашингтону ствара услове у којима ће Трампова процена америчких интереса аутоматски бити перципирана као сумњива, а сваки његов корак ка побољшању односа са Русијом дискредитован. Поврх тога, Конгрес и даље разматра закон којим би у суштини Обамина политика из другог мандата била овековечена као трајна америчка политика. Иронично, према неким од нацрта који циркулишу, Трамп би имао много мање маневарског простора него што је имао Барак Обама да понуди исту врсту подстицаја Ирану и Куби у настојању да их доведе за преговарачки сто и са њима закључи споразуме. Штавише, осећај да је из неког разлога анатемисан сваки корак ка нуђењу компромиса или нагодби са Москвом у директном је сукобу са реалношћу јер, како је Брајан Карлсон приметио, „највећи број америчких дипломатских успеха су приче о компромису и прилагођавању у којима смо и ми и друга страна морали од нечега да одустанемо, а не јасне и једноставне победе“.

trampkabinet01Са друге стране, московски спољнополитички естаблишмент посматра ситуацију. Кремљ је екстремно опрезан у нуђењу било каквих директних компромиса или концесија, будући да нема гаранција да ће Трамп моћи да узврати истом мером. Штавише, тренутно постоји струја мишљења која указује да ће, чак и ако испреговара повољан споразум са тачке гледишта америчких интереса, Трамп имати проблем да га наметне тврдоглавом америчком политичком естаблишменту или ће тај споразум имати веома ограничен век трајања. Став да Трамп представља трептај, а не фундаменталну промену америчке политике, добија на тежини. Ово јача перспективу Путинових саветника да треба наставити са руским акцијама јер показивање уздржаности неће дати резултат, или чак, као што неки предлажу, да заувек треба одбацити могућност склапања продуктивних односа са САД.

ИМА ЛИ СМИСЛА ДАТИ МУ ШАНСУ?
Као што сам приметио у недавном чланку, судећи по незваничним разговорима у Москви, делује да је руска влада спремна да Трамповој администрацији дȃ времена да преузме кормило (док истовремено неће избегавати потезе који ће побољшати руску преговарачку позицију). Међутим, Трампова слобода деловања би могла бити озбиљно ограничена пре него што дође до првог састанка са Путином. Да ли је то нужно у америчком интересу?

Прошле године, тадашњи кандидат Трамп изнео је свој став: „Настојимо да живимо у миру и пријатељским односима са Русијом... Међу нама постоје озбиљне разлике... Али не морамо да будемо непријатељи. Требало би да тражимо заједнички језик на бази обостраних интереса. Русија је, на пример, такође видела хорор исламистичког тероризма. Верујем да је могуће спуштање тензија и поправљање односа са Русијом са позиције снаге. Здрав разум нам налаже да се овај круг непријатељства мора окончати. Неки тврде да Руси неће бити разумни. Намеравам да то проверим. Ако не будемо могли да постигнемо добар споразум за Америку, брзо ћемо напустити преговарачки сто“.

rekstilerson03Има ли смисла дати му шансу, простор и слободу да покуша?

Николас К. Гвоздев је дописник „The National Interest“-а и виши сарадник на Институту за спољнополитичка истраживања

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.