Menu
RSS

КАКО ТРАМП ДА ПРЕСЕЧЕ СИРИЈСКИ ГОРДИЈЕВ ЧВОР

Sirijska zatava3МАЈКЛ ОХЕНЛОН

Решење ове заврзламе мора садржати наоружавање Курда, свидело се то Турској или не


За два месеца Трампове администрације тешко је рећи да ли је дошло до приметне промене америчке стратегије у Сирији. Рок од тридесет дана који је нови председник дао америчкој војсци да осмисли нови план за уништење ИСИС-а – на Леванту и шире – је прошао, али јавност не може закључити колико значајан би могао да буде тај поверљиви документ који садржи низ опција. У сваком случају, као што је крајем фебруара шеф Здруженог генералштаба – генерал Џозеф Данфорд – објаснио у Брукингс институту, тај тридесетодневни план није замишљен као коначно решење. Па шта би онда, у светлу актуелних околности, председник Трамп следеће требало да уради поводом најгорег грађанског рата у 21. веку и сталног изазова борбе против насилног такфири/салафистичког екстремизма?

Дошавши на функцију, Трамп је наследио велики неред у Сирији. Срећом, наследио је и повољан моментум у борби против ИСИС-а. То је посебно очигледно у суседном Ираку, где је буквално цела провинција Анбар и пола Мосула ослобођено од екстремиста, али слично је и у Сирији. Судећи по одличном раду Института за ратне студије, ИСИС још увек држи своју „престоницу“ Раку, као и неколико мањих градова у провинцијама Дејр ел Зор и у источном Хомсу. Ипак, изгубио је доста територије, а седиште такозваног калифата у Раки је сада добрим делом окружено од стране опозиционих снага.

"ГЕОПОЛИТИЧКИ ЧЕРНОБИЉ"
Ипак, узевши у обзир сложеност ситуације или, како се изразио генерал Дејвид Петреус, “геополитички Чернобиљ“ на бојишту данашње Сирије, далек је пут до успеха. Краткорочно, са међусобно завађеним Турском и Курдима, тренутно не постоји одржив план за ослобађање Раке. Чак и ако би тај проблем могао да буде решен и Рака буде ослобођена, ИСИС би могао задржати мања уточишта у другим деловима Леванта и остатку региона у ширем смислу, а ако ИСИС као претња евентуално буде неутралисан, Фронт за освајање Леванта (тј. Џехбат Ал Нусра, некадашња Ал Каида) могао би остати као проблем.

NUSRa2Коначно, и у случају да ИСИС и Фронт за освајање Леванта некако буду ослабљени у Сирији у наредним месецима, ако не буде одрживог решења грађанског рата остаће потенцијал за повратак насилничког екстремизма. Рад са руским председником Владимиром Путином и Башаром ел Асадом не може, наравно, бити целина одговора који нам треба. Сиријски председник просто има превише крви на својим рукама да би опет био стабилизациона снага и легитимни владар Сирије. Њега презиру велики сегменти муслиманске сунитске већине у Сирији, који су гледали како по њиховим комшијама падају барел-бомбе и гранате и чијим сународницима је шест година ускраћивана храна, медицинска помоћ, школе и послови. Могли бисмо привремено победити ИСИС само да бисмо на крају видели како Џехбат ал Нусра или нека друга екстремистичка група профитира на незадовољству и обесправљености доброг дела сунитске популације. У том случају би сигурно уследио нови талас џихадизма, небитно да ли под истим или неким другим именом.

Стога, да бисмо размишљали стратешки – чак и о краткорочним циљевима, попут ослобађања Раке – прво морамо размислити о дугорочној политичкој стратегији коју ћемо следити. Смена Асада са позиције председника земље, колико год ужасан да је био, тренутно није на столу. Нека врста самоуправе Курда и сунитских Арапа је једини реалистичан одговор. Једна од опција би, у теорији, могла да буде и конфедерација у којој би цела земља била подељена на такве зоне. Ипак, у светлу Асадовог освајања Алепа и мањка Трамповог интересовања да уложи велики напор у његово свргавање, реалнија алтернатива – испод које не треба ићи – могло би да буде стварање неколико аутономних зона у централизованој држави (слично ономе како је Ирачки Курдистан често функционисао). Једном када те аутономне зоне буду успостављене, хуманитарна и помоћ у изградњи и обнови би им могла бити достављана директно од међународне заједнице. Међународне мировне снаге могле би помоћи у стварању локалне полицијске јединице – сличне лако наоружаним верзијама ирачких пешмерги – и вршењу надзора са циљем да се обезбеди спречавање шверца оружја ка ПКК у Турској или бесмисленог напада на Дамаск и покушаја да се сврне Асад.

АУТОНОМНИ РЕГИОНИ
Међународне мировне снаге могле би укључити и Русе на западу земље, како би Москва обезбедила своје кључне интересе у Сирији. Турци би могли остати на Северу, где сада воде операције. Арапи и остале снаге муслиманске већине могле би патролирати дуж интерних демаркационих линија. Американци и друге НАТО трупе би могле помоћи општом командом и контролом, као и у логистици и приликом против-терористичких акција. Рака са околином би се могла наћи под контролом старешинства, како су предложили Џејмс Добинс, Фил Гордон и Џеф Мартини.

Као што је истакнуто, спољна помоћ реконфигурисаној Сирији требало би примарно да буде пружана директно аутономним регионима. Ово би ојачало контролу међународне заједнице над новим, регионалним владама. Опстанак уједињене и неподељене Сирије, без покушаја сепаратизма, могао би бити услов будуће помоћи. За Асада би услов европске, америчке или заливске помоћи регионима које су он и његови сарадници контролисали био обустава напада на опозицију, а морао би и да пристане на план редуковања његове будуће улоге у централном управљању земљом. Пун обим помоћи деловима територије које он сада контролише могао би да буде остварен тек након његове оставке, мада би један део могао да уђе и раније, како би се Асад и Русија подстакли да прихвате овај приступ за окончање рата и пораз екстремиста.

Sirijska zastava8Многим Сиријцима се неће допасти идеја конфедералне државе или чак идеја да централна влада контролише половину државе, док би друга половина била подељена у, вероватно, шест аутономних зона. Али та врста решења не би била трајна. Договор којим би коначно биле озакоњене аутономне зоне могао би садржати обавезу да се након десет година одржи уставна конвенција на којој би било размотрено обнављање система јаче централне власти.

Ово нас коначно враћа на актуелни проблем: како ослободити Раку? У овом тренутку нашој де факто стратегији фале војни и људски ресурси. Умереним снагама арапске опозиције на истоку Сирије фали људство. Курди имају људе али не и довољно оружја, добрим делом због турског противљења нашем слању војне опреме. Сами Турци имају значајан, али не и довољан број трупа на терену у Сирији. Асадове снаге, засада, показују жељу да покушају пробој ка истоку, али и даље су ограничене по питању људства, чак и ако се урачунају руске снаге, Хезболах и друге доминантно шиитске милиције. Амерички и коалициони војници су важни као подршка али не могу самостално да преузму лидерску улогу у ослобађању Раке и других градова од хиљада бораца Исламске државе који су тамо утврђени.

КАКО НАМИРИТИ ТУРСКУ
Решење ове заврзламе мора садржати наоружавање Курда, свидело се то Турској или не. Али можемо учинити доста тога да смекшамо турски став:

— као што је наведено, прогласити да тежимо ка оснивању аутономних зона, а не независних сиријских државица, и окупити савезнике да подрже овакву визију сиријске будућности;

— инсистирати да буду основане најмање две курдске аутономне зоне, како се оне не би спојиле и захтевале независност;

— подржати идеју дугорочног турског војног присуства у Сирији, чак и након ослобађања истока од ИСИС-а, углавном да би се Анкари дозволило да мотри на Курде;

Turski tenk2— дугорочно распоредити један део америчких снага у тај регион како би се надгледало кретање људи и спречила трговина оружјем преко сиријско-турске границе;

— ставити до знања курдским снагама да свако оружје које им се достави (са изузетком лаког наоружања) представља позајмицу, а не поклон. Помоћ у обнови ће у потпуности бити пружена Курдима тек када врате тешко оружје, након пораза ИСИС-а. Овај концепт откупа не мора радити савршено да би направио значајну разлику.

Овај план акције није савршен и вероватно се може побољшати. Али суштина је у томе да треба да уведемо ову врсту широке војно-политике визије и логике у наше промишљање о Сирији, чак и да бисмо остварили краткорочне циљеве, попут ослобађања Раке. Ако постоји једна ствар коју је до сада требало да научимо на Блиском истоку, онда је то лекција да војни успеси – ако уопште могу бити остварени – неће потрајати уколико су засновани на слабом политичком темељу.

Мајкл Охенлон је виши сарадник Брукингс института и аутор више књига, од којих је последња „Погодба од 650 милијарди долара: студија умерених повећања америчког војног буџета"

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.