Menu
RSS

ДА ЛИ НАТО ЗАИСТА ТРЕБА ЦРНУ ГОРУ?

djukanovicmekejnДАГ БЕНДОУ

Уздизање Црне Горе на статус НАТО чланице неће помоћи да се сачува мир


Ако становницима Вашингтона није јасна сврха Трампове реторике о „Америци на првом месту“, довољно је да погледају пример уједињених напора да се Црна Гора увуче у НАТО. Гласање у Сенату ће се одржати вечерас (текст је писан у понедељак, 27. фебруара; прим. прев.).

Кад је формирана, Трансатлантска алијанса је имала озбиљну сврху постојања – спречити Совјетски Савез и Јосифа Стаљина да, поред Источне, преузму контролу и над Западном Европом. Та сврха више не постоји.

Тада није било јасних алтернатива. Велики део континента био је разрушен у Другом светском рату. Тамо где је ногом крочила Црвена армија, Совјети би обично те земље претварали у своје политичке сателите. Чак и ако није имао намеру да се даље шири, Стаљину се није могло веровати да ће пропустити прву прилику да прошири свој утицај.

Чак јед и Двајт Д. Ајзенхауер упозоравао против трајног размештања америчког гарнизона у Европи. Континенту је био потребан привремени штит како би се економски опоравио и политички ујединио, истовремено рехабилитујући Немачку. Није било потребе да се Европа претвори у сталног зависника од вашингтонске војне помоћи.

Па ипак, НАТО, у којем доминантну улогу имају САД, није тек просто преживео Хладни рат пошто је Европа повратила свој економски раст и демократске механизме. Након распада Совјетског Савеза и Варшавског пакта, значење акронима НАТО је промењено у „Северна Америка и остали“. Будући да су за време трајања претње Царства зла Европљани трошили минимално, након његовог распада брзо су смањили ниво војних снага и издатака. На крају, Ујка Сем је остао сам на дужности.

Вашингтон није марио и настојао је да прошири Алијансу. Активисти из Централне и Источне Европе лобирали су за прикључење њихових домовина. Амерички креатори политике такође су схватили да ће коришћење НАТО за привлачење бивших совјетских савезника и република према Западун ојачати амерички утицај, за разлику од пуког ослањања на Европску унију, која се, премда превасходно заснована на политичко-економској интеграцији, није прикључила САД у својству пуноправног члана.

djukanovicsad11Штавише, европске владе су Алијансу третирале као неки префињени џентлменски клуб у који је свако могао да се прикључи. Да ли је било вредно ићи у рат зарад заштите нових чланица (у овом погледу су посебно осетљиве Балтичке државе) и колико би то било практично – питања су на која никада није одговорено. Све до украјинске кризе, НАТО експанзија је посматрана као морални императив, а благо проблематичне чланице с оне стране пруге прихватане су онаквим какве су и биле.

Упркос шокантним последицама анексије Крима, делује као да се искристалисало неколико поучних лекција. Било је много кукњаве због потенцијалног силеџијства Москве, а већина европских напора се сводила на убеђивање Вашингтона да учини више. Тек у 2015. европске чланице су престале да смањују њихове колективне војне издатке иако је тај преокрет скроман јер ретко ко верује да ће бити одржана обећања шлепајућих чланица НАТО о достизању двопроцентног стандарда. На пример, Немачка би морала готово да дуплира своје војне издатке до 2024, што је немогуће, чак и ако канцеларка Ангела Меркел буде поново изабрана ове године.

Ипак, Алијанса је наставила да прима нове чланице, углавном безбедносно небитне земље Балкана, пропорционално са ширењем гомилајући геополитичке обавезе. Још горе, заговорници прикључења Грузије и Украјине су наставили да заступају свој став иако би то аутоматски изазвало војну конфронтацију са нуклеарном Русијом због територија које за њу имају важан ако не и витални значај.

Сада Црна Гора треба да постане 28. чланица НАТО-а. Због чега?

Тај план евоцира успомену на сатиричну новелу – писмо према којем је направљен филм са Питером Селерсом – Миш који је зарикао из 1955. године. Митско Војводство Велики Фенвик одлучило је да нападне Америку, рачунајући на брз пораз након којег би уследило обиље иностране помоћи некадашњем непријатељу. Али слабо опремљене агресорске снаге су се искрцале у готово напуштени Њујорк за време војне вежбе и игром случаја дошле у посед америчког новог супероружја, због чега су неочекивано добили рат. Слична количина среће била би потребна да Црна Гора направи разлику у конфликту са Русијом или било ким другим.

У најбољем случају, прикључење Црне Горе, земље која је у Америци најпознатија по томе што је у њој снимљен Бондов филм Казино Ројал, проћи ће углавном незапажено. Вашингтон ће протраћити додатни новац, овај пут не на обнову бившег непријатеља него на унапређење војних снага нове чланице, а креатори америчке политике ће још једном доказати да су више заинтересовани за удварање међународној јавности него за заштиту америчких интереса. То нису разлози за експанзију.

crnagoranato01Међутим, негативни ефекти ће највероватније бити много већи. Прикључивање Црне Горе у НАТО је лоша идеја из више разлога:

Подгорица нема војну вредност. Малена земља је прошле године на војску потрошила 69 милиона долара, што је цифра у рангу прорачунске грешке у разузданом буџету Пентагона. Уз мање становника од конгресног дистрикта, Црна Гора има 1.950 људи под оружјем. Војска, подржана са осам – обратите пажњу, осам! – оклопних транспортера броји 895 униформисаних лица. Морнарица има 350 војника и шест бродова. Ваздушне снаге, у којима је 225 војника, имају неколико нефункционалних тренажних авиона и 13 хеликоптера. Колико год ови људи били храбри и без обзира на жељу Подгорице да „допринесе“ савезничким операцијама (распоређивање малих иностраних одреда вероватно кошта колико и штеди), укључивање Црне Горе у Алијансу није акт вођен војном логиком. Пре је погодно тле за нову књижевну сатиру;

Црна Гора се не суочава са војним претњама. Године 2006. одвојила се од Србије, која нема интереса за присилну реунификацију. Државе које је окружују такође су настале фрагментацијом Југославије на мање земље. Не граничи се са Русијом – повампирена Црвена армија би морала да покори Украјину, Румунију или Мађарску, па потом Србију, пре него што стигне до Црне Горе. То је много напора да се освоји тако мала територија, ма колико била питорескна. Поморска инвазија преко Јадрана није ништа више вероватна.

Марковићева влада тврди да Москва стоји иза недавног покушаја државног удара, али везе нису доказане, а чак и ако се ради о истини, то се ни на који начин не би тицало НАТО Наводни пуч је побеђен без икакве савезничке мобилизације, а чланство у Алијанси није сачувало ни либералну демократију у Турској. Подгорица жели да буде члан трансатлантске организације из истог разлога због којег је Војводство Велики Фенвик ушло у рат – новац и повлашћени статус који чланство теоретски обезбеђује;

Микродржава није политички спремна за чланство. Постоје и лошије вођене земље – на пример Турска – али оне барем имају функционалне војске. Прикључивање полуразвијене демократије без војне снаге нема никаквог смисла. Рецимо Фридом хаус процењује дугогодишњи феуд Мила Ђукановића тек делимично слободним, са осредњим рангом политичких права и грађанских слобода. Земља назадује „због ограничења права на мирно окупљање“ и „узнемиравања и дискриминације LGBT особа“, објашњава Фридом хаус.

Даље се признаје „постепена трансформација и демократизација“, али уз додатак да су „институције још увек преслабе да би се у пракси носиле са широко распрострањеном корупцијом, крхком економијом и, изнад свега, политичким притисцима власти, који остају непромењени већ четврт века“. Организација у последњем извештају примећује да „корупција остаје широко заступљен проблем“, а „извршна власт традиционално не заузима активан приступ у решавању корупционашких истрага, посебно оних које укључују највише званичнике“.

podgoricaprotest11Амнести интернешнал упозорава да Подгорица није успела да приведе правди „све осумњичене за криминалну активност супротну међународним законима“. Потом указује и на додатне проблеме, попут неуспеха да се заштите Роми и други досељеници из Албаније, као и на претње новинарима. Хјуман рајтс воч такође брине због „привржености земље слободи медија“. Чак и Стејт департмент, заузет лобирањем да уведе Црну Гору у трансатлантски клуб, примећује проблеме корупције, „некажњивости за ратне злочине“, затворског злостављања, „дискриминације и социјалног насиља против припадника етничких мањина“, неприкладног утицаја владе на медије и „повреде права на мирно окупљање“.

Не делује као да ће се било шта променити уласком у НАТО. Прошле недеље је Беата Штур из Нове Европе писала о „хапшењу и притварању опозиционог лидера Марка Милачића, који је „превентивно“ задржан и позван на испитивање... кад се придружио протестима против смањења мајчинског додатка“;

Друге погодности које се приписују НАТО чланству, попут омогућавања ванрегионалне војне сарадње, олакшавања цивилних активности и промоције западне политичке интеграције, могу бити остварене и без преузимања војних гаранција из Члана 5. Заправо, Црна Гора нема важност за Америку у прва два од три поменута случаја. У трећем се ради о легитимном интересу, али њему би највише допринело кад би се Подгорица концентрисала на испуњавање услова за улазак у Европску унију. Упркос актуелној агонији, ЕУ је у далеко бољој позицији него НАТО да олакша економску и политичку интеграцију земаља насталих након рапсада Совјетског Савеза;

Није паметно додатно компликовати процес одлучивања у Алијанси. Генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг назвао је позитивном чињеницу да ће чланство „дати Црној Гори прилику да утиче на политику НАТО“. Зашто је то добро? Истина је да адвокати Црне Горе у Вашингтону претпостављају да ће Подгорица само лупати печате на све жеље Вашингтона. Али повећањем броја чланица НАТО додатно се компликује процес доношења одлука. Америчка безбедност не би требало да се ослања на мишљење полуфункционалних демократија са крајње поларизованим становништвом, где је једнак број оних који подржавају чланство у НАТО и оних који му се противе (по око 40 одсто, судећи по недавној анкети);

Експанзија сама по себи није аргумент. Председник Барак Обама позвао је Сенат да ратификацијом „демонстрира другим земљама Балкана и шире да врата НАТО остају отворена“. Главни војни заповедник Алијансе генерал Куртис Скапароти изјавио је: „Ако изгубимо ово, то ће удаљити многе друге земље и народе, посебно у Источној Европи, који са надом гледају ка Западу“.

Међутим, друге потенцијалне чланице, попут Босне, Косова, Македоније/БЈРМ и Србије, једнако су бескорисне са безбедносног аспекта, а прве три су чак и у већим политичким проблемима од наше копије Великог Фенвика.

crnagoranato10Још горе би било примити Грузију или Украјину. Обе би биле безбедносне црне рупе које доносе само ризик и ништа више. Иако су важније државе од Црне Горе, војска Грузије је мала, а њено прикључење погрешним америчким ратовима у Авганистану и Ираку није оправдање за војну заштиту од Русије. Украјина има већу војску, али и много већи проблем – активан конфликт са нуклеарном силом.

Ниједна од ове две земаље нема ни најмањи значај за Америку. Међутим, обе су биле делови Руске Империје и Совјетског Савеза. Њихово прикључивање дуговечној антируској Алијанси директно задире у руске интересе по питању пограничне безбедности;

Насупорт тврдњама оних који лобирају за Подгорицу, нема симболичког добитка за Америку. На пример, Херитиџ фондација је недавно један документ назвала Подршка чланству Црне Горе у НАТО ће послати поруку снаге. Слично томе, заменик помоћника државног секретара у претходној администрацији Мајк Р. Карпинтер пред Конгресом је рекао да ће „чланство Црне Горе у НАТО послати моћан прекор малигном утицају Русије на Западном Балкану“.

Тешко је такве аргументе узети озбиљно. Уместо тога, пријем Црне Горе у НАТО ће доказати да је – једнако као што је патриотизам последње уточиште хуља – симболизам последње уточиште оних који немају других аргумената да оправдају жртву америчких интереса у корист других народа. Владимир Путин и његови генерали вероватно неће задрхтати пред могућношћу да се огромне подгоричке легије сврстају против њих. Безразложна потврда параноидне претпоставке о агресивној земљи која наводно прети Европи био би глуп потез. Уздизање данашњег Војводства Великог Фенвика на статус НАТО чланице неће помоћи да се сачува мир.

Генерал Скапароти је вероватно вежбао за комични монолог кад је поручио да је чланство Црне Горе „од апсолутно кључне важности“. НАТО још увек тврди да је војни савез. И, заиста, оно што га чини јединственим јесте његова улога система колективне одбране. Додавање нових чланица би требало да доприноси америчкој безбедности. Има много других модалитета за остварење осталих циљева.

djukanovicbajden sУ Мишу који је зарикао Војводство Велики Фенвик је уживало у својој великој авантури. Црна Гора би да крене истим путем. Али одлука Вашингтона би требало да узма у обзир америчку безбедност. Министарство одбране више не би требало да буде извориште међународне заштите и благостања других земаља.

Даг Бендоу је виши сарадник института Кејто и бивши специјални асистент председника Роналда Регана

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


The National Interest

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.