Menu
RSS

МАКРОН ПРОТИВ ФРАНЦУСКОГ НАРОДА

makronДАЈАНА ЏОНСТОН

Макрон је кандидат ауторитарне управе која се такмичи против свих осталих; против саме француске демократије


Овогодишњи француски председнички избори нису шала. У питању је веома важан судар између две дубоко супротстављене концепције политичког живота. На једној страни је „управа“, тј. удружено заједничко управљање кооптираних елита по моделу пословних предузећа. На другој страни налази се традиционални систем под називом „демократија“, који подразумева да народ бира лидере на слободним и праведним изборима.

Историјски гледано, политички догађаји у Француској означавали су епохе и осветљавали дихотомије, почевши од оне ишчезавајуће дистинкције између „левице“ и „деснице“. Ови избори би могли бити један такав догађај.

ШТА ЈЕ „УПРАВА“?
Све је јасније да је моћна трансатлантска елита одавно одлучила да традиционална представничка демократије више није погодна за глобализовани свет заснован на слободној циркулацији капитала. Уместо тога, преферирани модел је „управа“, реч преузета из пословног вокабулара која се односи на успешан менаџмент великих корпорација који, уједињен заједничким циљем, тежи максималној ефикасности. Ово извориште је евидентно у аспектима политичког управљања: обавезна једногласност поводом „вредности“, наметнута корпоративним медијима; употреба специјализованих комитета за пружање савеза у вези са деликатним питањима, што је улога коју игра „цивилно друштво“; употреба психологије и комуникација да се обликује јавно мњење; изолација оних који праве проблеме; и кооптирање лидерства.

Ове карактеристике све више описују политички живот Запада. У САД транзицију са демократије на управу проводи двопартијски систем, лимитирајући избор бирача на два кандидата, изабрана и проверена од главних акционара државног бизниса на бази провере њихове привржености управљачкој агенди. Ово је ишло глатко све док Хилари Клинтон, велики фаворит целе елите, није шокантно поражена од уљеза који није прошао процес селекције Доналда Трампа. Невиђене негативне реакције на Западу показују колико глобална управљачка елита није спремна да уступи власт неком страном елементу. Ситауција у САД остаје нејасна, али овај поремећај је рефлектовао – иако слабо дефинисану – побуну, односно народну озлојеђеност глобалистичким управницима, нарочито због економске неједнакости и пада животног стандарда великог дела грађана.

makronlepenХилари Клинтон је заправо изабрала реч „управа“ да опише своје циљеве у партнерству са Голдманом Саксом и другим представницима „цивилног сектора“. Али чак ни она није толико чист производ глобалистичког система колико је то француски председнички кандидат Емануел Макрон.

ПЕРСОНИФИКАЦИЈА УПРАВЕ
Први начин да уочите улогу која је намењена Макрону је да просто пратите медије: бескрајне насловнице магазина, глорификаторски чланци, отрцане фразе у интевјуима и никад ниједна реч критике (док се његови ривали систематски сатанизују). Форин полиси је у јануару представио својим читатељима Макрона као „француског политичара којег је Европа чекала, који говори енглески и воли Немачку“.

Путања његове каријере јасан је показатељ због чега мејнстрим медији хвале Макрона као новог месију. Рођен у Амјену пре само 39 година, Емануел Макрон је провео велики део свог живота школујући се. Попут већине француских лидера, образован је на неким од најбољих, ако не и најбољим француским елитним школама (за оне који се разумеју, није успео да уђе у ENS, али јесте у Sciences Po и ENA). Амерички медији делују импресионирано чињеницом да је за то време проучавао филозофију, што у Француској није ништа необично.

Године 2004. положио је испит за пријем у Инспекцију генералног секретаријата финансија (Inspection Générale des Finances; IGF), једно од стручних тела које још од Наполеоновог периода одваја француски систем од свих других. Инспектори IGF имају доживотно обезбеђење и задужени су за економско саветовање владиних званичника или приватних ентитета. Тамо је привукао пажњу изузетно добро повезаног високог званичника Жан Пјера Жујеа, који га је препоручио Жаку Аталију, најспектакуларнијем интелектуалном гуруу који већ 35 година усрећује француске власти својим футуристичким визијама (на пример, оном о Јерусалиму као престоници будуће светске владе). Године 2007. године Атали је увукао Макрона у његову суперелитну Комисију за подстицање раста, овлашћену да пружа смернице председнику. Звезда је рођена – звезда пословног света.

Аталијева комисија припремила је листу од 316 предлога, експлицитно донетих са намером да се „инсталира нова управа у служби раста“. У том контексту „раст“ природно значи раст профита, путем мера смањења трошкова рада, рушења баријера у кретању капитала и дерегулације. Међу 40 елитних чланова који су планирали будућност Француске налазили су се и шеф Дојчебанке и швајцарског Нестлеа. Они су Макрону уступили вредан именик корисних контаката.

Године 2008. на препоруку Аталија Макрон је уведен у банку Ротшилд на високом нивоу. Учествујући у преговорима о куповини Нестлеа вредној девет милијарди долара, Макрон је, захваљујући свом делу провизије, постао милионер.

Чему дугује успешно напредовање, које би пре два века било предмет Балзаковог романа? Био је „импресиван“, присећа се Атали. „Слагао се са свима и ‘никоме се није замерао’.

Алан Минц, још један славни експерт за све и свашта, једном је то овако формулисао: Макрон је паметан, али изнад свега он је добар банкар јер је „шармантан“, што је нужни квалитет за ову „курвинску професију“ (un métier de pute).

makronataliМакрон је познат по мудрим речима као што су: „Оно што Француској треба је више младих људи који желе да постану милијардери“; или: „Ко мари за програме? Важна је визија“.

Дакле, Макрон је катапултирао своју каријеру на основу шарма и „визије“. Очигледно је имао јасну визију пута ка врху.

ФОРМИРАЊЕ УПРАВЉАЧКЕ ЕЛИТЕ
Тај пут је поплочан контактима. Управљачка елита делује по систему кооптације. Препознају један другог, намиришу један другог – исто размишљају. Наравно, ових дана је вербална полиција брза на осуди приче о „управи“ као некој врсти теорије завере. Али нема никакве завере, јер за њом нема потребе. Заједнички наступају људи који исто размишљају. Нико не мора да им говори шта да раде.

Људи који осуђују сваки наговештај „завере“ као да верују да се људи који поседују огромну моћ, посебно финансијски моћници, не усуђују да је искористе. Уместо тога, они седе и размишљају како треба „пустити људе да одлуче“. Људе попут, на пример, Џорџа Сороша.

У стварности, људи који имају моћ не само да је користе него су и уверени да тако и треба да раде за добробит човечанства и целог света. Они најбоље знају, па зашто би онда важне одлуке препуштали неуким масама? Због тога је Дејвид Рокфелер основао Трилатералну комисију пре 40 година – да би се пронашао начин за сузбијање „вишка демократије“.

Ових дана иделози забављају масе аргументима о њој самој, о томе којој идентитетској групи припадају, којег пола би могли бити, ко је неправедан према коме, ко је онај кога морају „мрзети“ због тога што је починио кривично дело „мржње“. У међувремену, чланови елите се састају и одлучују шта би било најбоље да се уради.

Захваљујући Жујеу, 2007. године Макрон је кооптиран у клуб под називом Грах (по римској браћи Грах), посвећен „вредностима“ које се темеље на признању да се кејнзијанска држава благостања не уклапа у глобализацију и развој Европске уније. Године 2011. Макрон је кооптиран у Клуб Ротонда, који је саветовао председника Оланда да у Француској изведе „конкурентски шок“ – фаворизовање инвестиција на рачун смањења јавних издатака и цене рада.

makronolandГодине 2012. Макрон је прихватио добродошлицу у Француско-америчку фондацију, познату по селектовању „младих лидера“ будућности. А 2014. доживео је заиста велику ствар. Те године 31. маја и 1. јуна присуствовао је годишњем заседању Билдерберг групе, одржаном у Копенхагену. Ово супертајно окупљање дизајнера „управе“ основао је 1954. принц Бернард од Холандије. Ниједном новинару није дозвољен приступ окупљању Билдеберг групе, али водећи медијски моћници су тамо како би се сагласили са консензусом који мора бити сервиран масама.

А ПОЛИТИКА? ПРОГРАМ? ШТА ЈЕ ТО?
Уз све ове препоруке, Макрон је са позиције економског саветника Франсое Оланда прешао на позицију министра економије, финансија и дигиталне индустрије у влади премијера Мануела Валса, где је енергично промовисао Аталијеву агенцију под изговором промовисања „раста“. Поред осталог, Макрон је – променивши став свог претходника – одобрио продају крунског драгуља француске индустрије (енергетски сектор Алстома, који држи индустрију нуклеарне енергије Француске) Џенерал Електрику.

Као министар Макрон је заслужан за најнепопуларније мере иначе непопуларног председника Оланда. Његов такозвани „Макронов закон“, који карактерише масовна дерегулација, усаглашен је са директивама Европске уније, али није успео да добије већину у парламенту, па је морао да буде усвојен позивањем на Уставни Члан 49.3, који премијеру омогућује да то уради без гласања.

Његов следећи успех је прикривенији. Дизајнирао је „реформу“ (делимичну демонтажу) француског закона о раду, јавности представљеног као Закон Ел Кромијеве, који је назван по младој министрарки рада Мароканки Мирјам Ел Кроми. Ел Кромијева није буквално имала никакве везе са „својим“ законом осим што је позајмила лепушкасто лице за етикету „етничког диверзитета“ на широко непопуларном закону, који је извео раднике на вишенедељне демонстрације, поделио Социјалистичку партију и приморао премијера Валса да се још једном позове на Члан 49.3 да би га усвојио.

Овде прича постаје готово комична. Макронов ватрени рез који је поделио Оландову/Валсову владу буквално је уништио француску Социјалистичку партију, остављајући је подељену и деморализовану. То је отворило врата да се Макрон појави као херојски шампион „будућности“, који није „ни лево ни десно“ правећи „Француску победника“ са својом новом партијом Марш (En Marche).

mirjamelkromiТренутно се Макрон у анкетама попео на врх, тј. по шансама за победу у првом кругу избора (23. априла), изједначен је са фавориткињом Марин ле Пен, чиме је постао фаворит да јој се супротстави 7. маја у одлучујућем другом кругу. То што је „шармантан“ Макрону је донело каријеру успешног банкара, а улизички масовни медији дају све од себе да му обезбеде председнички мандат, углавном на бази његовог младалачког шарма.

МЕДИЈИ И НАРОД
Као никад пре, штампа и телевизијски канали из којих већина људи добија своје вести постала је не само једногласна у избору и бескрупулозна у методама већ и тиранска у осудама независних медијских извора као „лажних“. Требало би их називати медији менаџмента контроле ума. Објективност је ствар прошлости.

makronmacetaПостоји 11 званичних кандидата који се надмећу за функцију председника Француске Републике. Медији менаџмента контроле ума обасипају Макрона дивљењем и пажњом, његове најозбиљније ривале третирају као делинквенте, баце још покоју кост сигурним губитницима и игноришу остатак. Подржан од медија менаџмента контроле ума, Макрон је кандидат ауторитарне управе која се такмичи против свих осталих; против саме француске демократије.

Дајана Џонстон је коаутор књиге „Од MAD-а до лудила“ (From MAD to Madness; Clarity Press), мемоара о планирању нуклеарних циљева у Пентагону, које је вршио њен покојни отац др Пол Х. Џонстон. Ово је први од њена два текста о француским председничким изборима


Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ


Global Research

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.