Menu
RSS

ХРАМ У КОМ ЈЕ СВЕ БЕСПЛАТНО

mihailvarahoba01Протојереј Михаил Варахоба учи нас оном што смо мислили да одувек знамо: како изгледа свет у очима хришћанина


Да ли вам се некада десило да после сат времена проведених испред монитора, поставите себи питање, а све гледајући у садржај екрана пред вама – откуд ја овде? Који ме је след линкова и кликова довео баш на ово место, по правилу, испуњеног електронским смећем?

Понекад, веома ретко, наизглед бесциљна шетња строго контролисаним пределима интернета, избаци пред нас и понеку драгоценост. Да не би испало да само причам, поделићу са вама интервју наизглед обичног украјинског проте, који, гле чуда, служи у месту, које се зове Винковци (Виньковцы). Душу греје помисао да на једноставан непретенциозан начин благим делима и речима овај Човек сведочи далеку везу са породицом Исакович. Прота на моменте изгледа као да је изашао из приповетке Чехова, а чини се као да је баш он био инспирација великом Гогољу, који је инспирацију за своје генијалне књижевне ликове налазио баш по недођијама Кијевске Русије. Старији читаоци памте да смо из воза у Винковцима силазили сви, да сипамо воде на путу за неко лепше место на Јадранској обали. Нека вам овај текст легне баш тако, као успутна чаша воде, на путу ка другим, озбиљнијим темама. (З. Д.)

Централна Украјина, Хмељницка област, град Винковци. Протојереј Михаил Варахоба одлучио се на необичан корак – да за парохијане бесплатне буду не само свеће већ и свете тајне.

Оче, шта мислите о комерцијалној страни цркве? Кажу код вас у храму ништа није на продају?
— Да, код нас су, као прво, сви обреди бесплатни. Шта је човеку потребно када уђе у храм да се помоли? Свеће. И он их код нас узима у славу Божју. Истина, дешавало се код нас и то да су људи за две недеље изнели из храма годишњу залиху свећа. Припремали су се ваљда за крај света по календару Маја, који су медији најављивали. Неке ствари, попут иконе или књига, не можемо тек тако да поклањамо, јер их набављамо од других људи који су у израду тих предмета уложили свој труд и новац. Али сам увек инсистирао на томе где год да сам служио: да нема истакнутих цена у црквеној продавници. Овде у Винковцима као свештеник одлучио сам да одем корак даље и обављам бесплатна венчања, крштења и тако даље.

Нису ме сви подржали у почетку. После таквог мог благослова, матушка са благајне стала је преда ме положивши руке унакрст и рекла: „А шта сте то ви, баћушка, наумили?“

Баш на тај исти дан моје одлуке имао сам једно крштење. Из једне куће две породице истовремено одлучише да крсте децу. Људи добростојећи, православни, али од оне врсте која не иде у цркву, а кумови – верни људи, тек што се пре неколико дана вратише из Јерусалима са ходочашћа.

Након крштења глава породице дође до мене и пита ме колико сам дужан за све њих? Ако желите да дате нешто, то је ваша ствар – кажем ја – али одлучио сам да не одређујем цену за свете тајне. Оду они сви до благајне, где су донирали један евро, што све заједно није покрило ни вредност крстића које је добило свако крштено дете.

Кажем својој матушки: „Није то ништа. Господ је милостив, све што нам је потребно он ће нам већ некако дати“.

Излазим затим из храма, а у сусрет ми трчи нека девојка. Њеног оца, локалног бизнисмена, одвели су на интензивну негу, хтела би да се заједно помолимо за његово оздрављење. Отишао сам са њом назад у цркву, пао на колена и молио се. А за то време матушка са благајном чека у припрати. После молитве, пресвучем се, изађем испред мојих из олтара, а они сви обесили носеве. Питам их шта им се то лоше десило? А они одговарају у исти глас: „За тешко болесног оца ћерка је приложила 400 евра“. И, ето, колико крштења је ћерка бизнисмена покрила?

mihailvarahoba03Временом смо схватили да баш тако и треба да буде. Неопходно је склонити цене. Бог никада неће дозволити да његов дом буде запостављен. Заиста, тако се дешава да девет људи не подари ништа, а онда дође десети и све надокнади својим даривањем. Али за то је потребно да свештенство, клир, хор... и сами буду бесребреници, да не јуре за новцем, већ да се старају о људима који долазе у храм, да им се помогне у њиховој молитви – свако са свог места.

Ви, оче, вероватно имате добар приход, ако сте са оваквим ценовним приступом били у могућности да обновите храм, организујете духовно-образовни и културни центар, а сада подижете и дом за сирочад на четири спрата?
— Пре седам година сам стигао у Винковце, где ме је преместила црквена власт. Када смо овде дошли, добили смо у наслеђе само дугове и недовршени храм. На последњем месту мог служења, у селу Дашковци у Хмељницкој области, оставио сам диван храм који смо изградили својим рукама и уз несебичну помоћ тамошњих парохијана. А, када смо дошли овде у Винковце, морали смо да почнемо од нуле иако смо већ били у 50-тим годинама.

Матушка је била веома забринута, али смо на крају решили да треба искрено да се молимо, а Господ ће помоћи. На молитву смо путовали у Почајевску лавру и превозили смо тамо људе својим старим комбијем. За само једно лето смо својим минибусом направили 27 тура. Новац који смо добили од ходочасника покрио је само трошкове бензина, али, упркос свему томе и уз Божју помоћ, успели смо да за три месеца прикупимо 3.300 евра. Ето како смо почели да подижемо храм у Винковцима.

Када су локални чиновници сазнали да прикупљамо новац за обнову храма, понудили су нам помоћ: „Баћушка, новца немамо. Али ћемо вам дати пшеницу“. Дајте шта имате, одговарам им ја. Сакупили смо њихову донацију, која је износила 20 тона. После службе питам окупљене људе: Коме је потребна пшеница? „Оче, по којој цени?“, питају парохијани. Дајте ко колико жели.

Ако је у то време тона пшенице коштала 35 евра (1.000 гривни), онда су је људи плаћали и по 70 за тону. Све су се потрудили да купе пшеницу придодајући цени и део за изградњу храма.

Обновили смо храм и убрзо су почела богослужења, али је наша црква остала дуго неосликана. Једног дана после службе гледам – у храму седи младић, обучен врло једноставно. Долазим и седам поред њега. А он ми каже: „Баћушка, желим са вама да поразговарам. Моје име је Корнелије Рудијанов. Ја сам сликар из Кубана. Овде у Винковцима су некада живели моји родитељи, и, ево, одлучио сам да у њиховом родном месту осликам храм. Дошао сам код вас са овим предлогом.

Постигли смо договор. Он је затражио да се купи уљаних боја у вредности од 700 евра, као и да се изврше све неопходне припреме у храму. Обећао је да ће кроз два месеца почети да слика. Испричао сам све о овом уметнику и својим парохијанима. После неког времена зове ме Винковчанин Владимир Ходјук и каже ми да дођем до њега. „Мој отац је био уметник, после његове смрти остало је у подруму пар стотина кила уљаних боја, узмите их бесплатно!“ Са тим бојама из подрума могли смо да осликамо цео храм. Али у храму је осликано око 80 одсто површина због других разлога. Уметнику, који је путовао до нас из Кубана тих годину дана ми смо плаћали само пут.

Све у свему, таква је наша духовна трговина. Узалуд је тврдити да се без новца може нешто урадити. Да, заиста без новца се ништа не може, ако га поставиш на прво место. А ако се будемо руководили речима „не нама, не нама, Господе, него имену Твоме“, онда је све могуће.

И још: не би требало да имате превише високе стандарде. Сам Господ зна колико је коме потребно. Ако стално желиш више, на том месту почиње трговина са Богом и на Божијем. Познајем свештенике који су престали да буду духовни пастири, они су у цркву ишли као на обичан посао. Отишао у храм, обукао одору, служио, скинуо одору, изашао с краватом, уредно подшишан, сео у ауто и отишао даље својим послом.

Правог духовног старања за наш народ, у ово време, нажалост, има веома мало. Не кажем да га уопште нема, али ова духовна комерцијала наноси веома озбиљну штету. Кнез од овога света првенствено хвата људе на њихову жељу да добро живе.

Како свештеник да преживи у савременим условима, а да не падне у искушење?
— Као прво, препоручио бих свима да се сете због чега иду да служе у Цркву. Црква није позориште, где се представа отказује ако нема гледалаца. Свештеник мора да служи независно од спољних узрока. Људи ће доћи ако буде богослужења. Своје нове парохијане често тестирам питањем: зашто сте дошли у храм? А шта ми они одговарају: да запалим свећу, да се помолим за здравље, за брак, о овом и оном. Али зар не можете и код куће да урадите све то? Људе ваља стално подучавати да смо ми у Цркви због Христа. Оно што нам даје Господ кроз највеће Тајне, претварајући хлеб и вино у своје тело и крв, не може се поредити са оним ситнишем који смо оставили у храму. Ако свештеник успе да поучи свој народ овој истини, све остало ће доћи на своје место. Појам новца ће постати другостепено питање.

mihailvarahoba02Од оних свештеника који се вечно жале на то што људи у цркву не иду и новац не дају, парохијани ће се разбежати. Једног дана дошао сам у једно село на празник Усековања главе светог Јована Крститеља. Приђем цркви, видим да је закључана, а испред се окупили људи. Питам људе: где је ваш свештеник? „Напаса стадо“, одоговарају они. Ма какво стадо?, ништа не разумем. „Он има три краве, а данас је његов ред да води стадо на испашу“, објашњавају ми. Сва пуноћа нашег Православља предала се молитви, а свештеник на престолни празник напаса стадо. Шта да кажем?

Данас није тешко постати, али је бити свештеник тежак задатак. Неопходно је целокупан живот ставити у службу Богу и људима. Није проблем у приходима, парохијанима или финансирању, једини проблем је у мањку духовности.

Сваки свештеник понаособ треба да уложи максимум напора у циљ да окупи људе у праведној вери. Одески митрополит Агафангел је за време мог рукоположења у свештеника рекао: „Мени је свеједно да ли ти верујеш у Бога или не. Сам ћеш пред Њим одговарати. Али си дужан да се понашаш на тај начин да људи поверују да ти верујеш.“

Шта ће вама сиротиште?
— Једном смо били у гостима код владике Лонгина, који је до тада већ усвојио више од 400 деце. И толико ме је дирнуло све виђено да сам схватио чему стреми моја душа. Памтите ли из Јеванђеља причу о томе како је Христу дошао младић и питао га шта му је још потребно да уради да би се спасао? Тако сам код владике Лонгина схватио шта ми је још за живота чинити.

Чланови наше парохије иначе су често путовали у сиротишта. Слаткише за децу возили, различите поклоне. Знате, то је прилично тешко издржати. Једном ми је пришао дечак, стиснуо ме и не пушта: „Тата, тата, видео сам те у сну! Ти си мој тата...“ Једноставно, срце се слама.

Тада смо матушка Љубов и ја одлучили да је неопходно изградити једну кућу, у којој можемо пружити деци родитељску љубав, ону која им толико недостаје. А од оца Лонгина сам преузео једноставну формулу, коју смо уградили у темељ нашег сиротишта: Веруј, љуби и трпи. Пре годину дана почели смо са изградњом четвороспратне куће за 30 девојчица из сиротишта. Нашли су се и добри људи који су помогли. Безмало смо га завршили. Међутим, када се променила власт, изградња је стала. Ишао сам код нових власти са молбом, а они су ми одговарали: „Ви сте московска црква. Ми таквима нећемо помагати!“ Али све у себи размишљам, жао ми је да сиротиште остане недовршено. Молим се Богу, Господе, укажи пут, помози!

Некако случајно у разговору са једним од нових лидера добио сам прилику да објасним свој став. И, ето, кратко смо са њим поразговарали, али он је све схватио. Изградња се наставља, слава Богу! Господ је благословио да и са новом влашћу нађемо заједнички језик. Они су схватили да наш храм чини добра дела, као и да се црква налази изван политике.

Кажите зар нису покушали да вас искористе у политичке сврхе представници старе или нове власти?
mihailvarahoba07— Био је један случај када су ме питали да припомогнем на изборима. Као својеврстан одговор, и ја сам њима поставио питање да ли ме поштују? „Поштујемо“, кажу они. А шта ће бити ако ја на изборима помогнем вашем конкуренту, да ли ћете ме онда поштовати? „Наравно, баћушка, да нећемо“. После тога нису ме више звали. Политичару обично кажем: Ти дај Богу. Учини неко добро дело угодно Богу. Помози сиромашне, нахрани гладне, обуци сиротог, помози болесном. И онда ће Господ учинити да ти се врати хиљаду пута више.

Како стоје ствари са образовањем код вас у цркви?
— Код нас у епархији по том питању је све како треба, слава Богу. У цркви код нас делује духовно-образовни и културни центар, у којем уче деца из свих винковачких насеља – више од 80 ђака. У свим украјинским школама учи се предмет Хришћанска етика, наставници су добили допунско образовање да би могли да држе и те часове. Наставници на волонтерским принципима уче богословљу децу у нашем Центру, предају хришћанску етику у школама где су уредно плаћени. Имамо чак и специјалисту за овај предмет, јединог у регионалном центру Украјине. Пре неки дан смо својим средствима купили богословску литературу у вредности од 700 евра. У фебруару сам, са благословом нашег митрополита Владимира, путовао у Москву на састанак са патријархом Кирилом. Тада је Његова Светост одлучио да дозволи превод стручне литературе на украјински језик. Нажалост, политика одлаже реализацију одлуке Московске партијаршије.

О чему сањате?
— Желим да купим колор штампарију, па да се новине Православна Винковчина појаве у боји. Ми већ неколико година објављујемо овај лист, а материјал за њега припремају наша деца и парохијани. Дешава се да месечно штампамо око пет хиљада примерака, понекад и целих 10 хиљада. Лист дистрибуирамо широм нашег округа, наравно, потпуно бесплатно. Развозим новине по болницама, школама...

mihailvarahoba08Имам још једну жељу. Желим, да уметник наслика слику – величанствен храм са златним куполама, а поред њега стоји сироче. То што позлаћујемо куполе наших храмова, то је неопходно, али, када поред њега стоји сироче, златне куполе могу и да сачекају, може се и под дрвеним служити.

Превео ЗОРАН ДРАГАНОВИЋ


Правиславие и мир

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.