Menu
RSS

МУСЛИМАНСКО ПРОЛЕЋЕ

sunitivssiitiХАСАН КАДИ

Могу ли догађаји око Катара – првом у пустошењу Либија и подршци Арапском пролећу – подстаћи „право“ муслиманско пролеће?


Док светска јавност са страхом посматра ескалацију у односима САД са Русијом и Кином плашећи се најгорег (нуклеарног холокауста), становници муслиманског света посматрају ескалацију између Саудијске Арабије и Ирана плашећи се „регионално најгорег“ – свеобухватног сунитско-шиитског сукоба.

Ваља поменути да су, иако никад нису волели једни друге, сунити и шиити вековима живели заједно у миру. Последња забележена битка између две стране била је битка у Карбали, у којој је убијен Имам Хусеин, син Алија (оснивача шиитског ислама) и унук пророка Мухамеда. Али то се догодило 680. године.

Тек крајем 20. века обновљен је раскол између две највеће муслиманске гране. Долазак на власт имама Хомеинија у Ирану био је лоша вест за његове сунитске саудијске ривале, а присуство залиха нафте и гаса у региону само је допринело кризи.

Тај раскол се завршавао на разменама речи и оптужби, а крв није проливена све до злогласне инвазије „Коалиције вољних“ на Ирак и свргавања Садама. Највећа битка до сада дефинитивно је Сирија, коју је преплавило десетине хиљада сунитских џихадиста да би убијали алавитске (шиитске) „невернике“. Премда су успут побили много сунита, хришћана и осталих, примарни циљ им је био да се уништи свако ко стоји на путу њихове фундаменталистичке верзије ислама.

Уз сва зверства која су до сада почињена, оно „велико“ још увек се није догодило. То су заправо били обични окршаји који ће или престати или довести до тоталног рата између сунитских и шиитских држава.

Муслимански свет већ вековима живи са овом ноћном мором која раније није деловала толико близу, могуће, чак и опипљиво. Након саудијског напада на шиитске Хуте у Јемену и подршке коју су добили од Ирана, те две земље су се додатно приближиле директном сукобу.

ОГРОМНЕ ПРОМЕНЕ НА БЛИСКОМ ИСТОКУ
Са тренутном ескалацијом између Саудијске Арабије и Катара, муслимански свет је направио још један корак ка иранско-саудијском рату, нарочито јер се Катар наводно сматра блиским Ирану или је бар оптужен за флерт са том државом.

Међутим, како се свако јутро будимо уз незамисливе новинске извештаје, од којих неке не бисмо очекивали ни у најлуђим сновима, морамо бити спремни да ће још тога уследити кад се најмање надамо и очекујемо и да ће се догађаји одвијати брже него што смо икад претпостављали.

Блиски исток пролази кроз огромне и брзе промене, које чак и свет интернета и друштвених мрежа тешко може да прати. Једном кад се слегне прашина, политичка мапа тог дела света никад више неће личити на ону из 2011.

Већ се променила. У Либији данас имамо две Либије, можда и три. Нису званично и међународно признате, али јесу постојане и реалне.

isislibija03Док ISIS губи територије у Сирији и Ираку, нико у овом тренутку не зна како ће на крају изгледати границе. Међутим, оно што је очиглно у Сирији јесте да нове линије поделе, тј. границе са другом вештачком државом коју САД уз много напора покушавају да створе неће ићи дуж секташких подела. Ако САД успеју да нацртају административне линије на територији велике Сирије, овај пут ће оне бити базиране на етничком, а не секташком принципу.

Стварање курдске државе, недајбоже, био би катастрофалан ударац за Сирију, али последице тога не би биле толике да се осете у Џакарти и Нуашкоту, као што би био случај са сунитско-шиитским ратом.

Између нереда и менталних рушевина, међутим, изгледа да постоји танки трачак светлости. Чини се да смо пред важним политичко-стратешким променама на Блиском истоку. Утисак је да старе линије одбране и савези бледе и постају сувишни, док нове помаљају главу из воде и добијају форму.

Иако је током последњих неколико година било назнака да ће нове линије поделе бити повучене у муслиманском сунитско-шиитском сукобу, што би могло да доведу до крвопролића које муслимански свет никад није видео, игром судбине вести у протеклих неколико недеља указују на промену правца.

ПРВИ ЕКСЕР У КОВЧЕГУ СУНИТСКОГ НАТО
У последњој злогласној посети Саудијској Арабији, током које је потписао споразуме о наоружању вредне трећину билиона долара – који имају за циљ да максимално исцеде Ал Сауде и долију уље на ватру – амерички председник Доналд Трамп заправо је забио први ексер у ковчег сунитског НАТО и пре него што је формиран.

Иронично, кад је сунитски НАТО требало да буде стављен у инкубатор, сам НАТО као да је доспео на пут за интезивну негу. Са лидерима ЕУ који се тврдоглаво супротстављају Трамповим покушајима изнуде, није тешко предвидети шта ће уследити. Али хајде да останемо на Блиском истоку и оставимо односе САД и ЕУ по страни.

Турска је чланица НАТО и блискоисточна земља, сунитска држава и велики регионални играч, и ниједан регионални договор не може се постићи без њеног одобрења или бар прећутне сагласности. У овом тренутку, међутим, Турска – коју оличава тврдолинијашки исламистички националиста „султан“ Ердоган – не зна да ли се приближава или удаљава од НАТО. Судећи према Ердогановим акцијама, делује као да је спреман да прихвати реалност о удаљавању и да припрема одредбе, постројава трупе, разматра опције и спрема се за развод од НАТО уколико тако нешто буде неопходно. У том смислу Ердоган и његови актуелни НАТО партнери знају да, за разлику од времена кад се Турска прикључила организацији јер је имала потребу, НАТО данас више треба Турску него што Турска треба НАТО, и да је на тој земљи да донесе одлуку да ли ће остати чланица.

Некадашњи заједнички план САД, ЕУ, Турске, Израела, Саудијске Арабије и Катара за Сирију је пао пред одлучношћу армије, руководства и пријатеља – посебно Русије и Ирана – те земље. Ердоган, који је имао планове да се моли у Великој џамији у Дамаску, сада види како га присилно гурају да прихвати курдску државу на својој јужној граници, захваљујући својим бившим антисиријским савезницима и актуелним НАТО партнерима.

erdogankatarТурска је вриштала у глуве Обамине и још глувље Трампове уши како Америка мора да се определи између партнерства са Турском и са Курдима, али без ефекта. Стога није случајност што је одлучила да пошаље трупе у Катар. Ердоган покушава да исцрта нову црвену линију Американцима (својим партнерима) и Саудијцима (својим пријатељима) пошто му је прва курдска црвена линија сасвим или готово сасвим погажена.

ПРЕДНОСТ САВЕЗА НАД СЕКТАШТВОМ?
Али још нешто је у позадини Ердогановог потеза ка Катару. Он замењује Иран на позицији присталице сада окружене кнежевине која извози гас, а увози све остало, укључујући и воду. Чинећи то, он (сунит) ослобађа Иран (шиити) обавезе да помаже Катару (сунити) у конфликту са сунитском Саудијском Арабијом.

Да ли је ово почетак кретања ка новом правцу религијско-политичке парадигме на Блиском истоку, у којој ће савези имати предност над секташтвом? Да ли ово значи да ће свеобухватни сунитско-шиитски рат, као највећи страх свих грађана Блиског истока, бити остављен по страни, а да ће потенцијално зараћене стране стварност почети да гледају са нове, прагматичније и рационалније тачке гледишта?

Уколико смо заиста сведоци рађања новог таласа политичких савеза на Блиском истоку, морамо бити спремни да очекујемо оно што до јуче ни најмање нисмо очекивали. Ако ствари остану на садашњем курсу, који се може променити пре него што се овај чланак објави или чак пре него што се осуши мастило којим је написан, у не тако далекој будућности доћи ће до формирања нових савезништава, а, ако се то деси, највероватније ћемо видети следеће идеолошки и стратешки уједињене тимове:

1. Тим један: Америка/НАТО, Израел, Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати и можда Египат;

2. Тим два: Русија, Сирија, Иран, Хезболах, Турска, Катар и можда Египат.

Пут до настанка оваквих савеза препун је опасности и потенцијала за сукобе, али ништа није горе за муслимански свет од отвореног секташког рата и давања лиценце сунитима и шиитима да једни друге истребљују.

elsisisalmanЕгипат ће вероватно бити џокер који може отићи на било коју од страна. Ако се све ово реализује, највећи шок ће бити турско приближавање у смислу проналаска правог баланса између улога регионалне силе и бившег колонијалисте, сунитске регионалне велике силе, земље која се противи успостављању Курдске државе (или држава) на својој јужној граници, НАТО чланице, присталице Муслиманског братства, пријатеља Саудијске Арабије, доброг комшије и трговинског партнера Ирана, пријатеља Русије, на више начина главног играча у „Рату против Сирије“, и суверене државе. Ово је превише лопти за жонглирање. Да ли је дисидент Ердоган дорастао задатку?

ПРВИ ЗНАКОВИ БУЂЕЊА?
Он је врло својеглав човек, али ускоро ће морати да схвати да је у његовом дугорочном интересу да сиђе са облака и помири се са Асадом уколико га Асад прихвати.

Реално, Ердоган заслужује да буде остављен на цедилу, баш као Катар, и Асад вероватно не би требало да прихвата било ког лидера који ће молећи на коленима затражити опроштај. Али политички прагматизам некад диктира другачије поступке.

Ако Ердоган и неки други муслимански лидери заиста схвате потребу за напуштањем секташких савезништава, мало је доказа да ће такав приступ заменити рационалношћу и намером да реформишу своје умове и умове маса које их следе. Ипак, сваки корак даље од секташких подела и секташког крвопролића је корак у правом смеру.

Без обзира на намере арапских и муслиманских лидера, конфузије коју стварају, хаоса и контрадикција, они несвесно својим присталицама и свету показују погрешност и опасност своје логике. Онима у свом стаду који имају мозак шаљу поруку да секташка реторика није успела. Такво откриће ће највише изненадити људе који никада нису били у стању да размишљају изван секташке кутије, коју су им наметнули њихови лидери и проповедници које лидери плаћају и упошљавају да им испирају мозгове.

Кад се сведе рачун, оно што делује као лебдећи сунитско-шиитски холокауст не мора нужно постати неизбежна чињеница. Тај сукоб може бити избегнут, а чак и сунитски фундаменталисти попут Ердогана почињу да схаватају да њихови интереси нису нужно повезани са интересима „сунитске браће“.

arapskoprolece03Хоће ли муслимани извући поуке из верских ратова у Европи? Да ли видимо прве знакове буђења? Могу ли актуелни догађаји унутар и око проблематичног Катара – који је био први кад је требало слати авионе да пустоше Либију и подржати пропало Арапско пролеће – подстаћи „право“ муслиманско пролеће? Време ће показати.

Превео АЛЕКСАНДАР ВУЈОВИЋ

The Saker

Препоручи текст:

Submit to FacebookSubmit to TwitterSubmit to Google PlusSubmit to DeliciousSubmit to DiggSubmit to StumbleuponSubmit to TechnoratiSubmit to LinkedIn
Info for bonus Review William Hill here.