Vesti 
Takvog oružja ne može biti. U atmosferskim kretanjima sadrži se kolosalna energija. Da bi se njome upravljalo, trebalo bi eksplodirati desetine atomskih bombi
Sa Albertom Aleksejevičem Černjikovim sam se sastajala u više navrata i uvek nekako neprijatnim povodom: čas je to bio smog, čas poplave, čas sparno leto ili ciča zima. Tražila sam od profesora da mi objasni razloge za takve vremenske kaprice. Ali sam se obraćala i povodom različitih „čarobnjaka“, koji su se svaki put pojavljivali za ove ili one prirodne anomalije nudeći svoje usluge da te anomalije otklone tražeći pritom velike pare. I svi ti „čarobnjaci“ su pominjali da će primeniti nekakve čudotvorne uređaje.
Opservatorija na čijem se čelu nalazio Albert Černjikov osnovana je još 1941. godine „u cilju brzog projektovanja, proizvodnje i isprobavanja novih konstrukcija aerometeoroloških uređaja i poboljšanja sondiranja atmosfere u Moskvi“. Danas ta opservatorija prati atmosferu i ozonski sloj Zemlje pomoću najnovije tehnike – od radiosondi do kosmičkih aparata. Ona razrađuje metode uticaja na opasne meteorološke pojave i pokušava da usavrši vremenske prognoze.
Okrenula sam poznati telefonski broj i ispostavilo se da Alberta Aleksejeviča više nema među živima. Zato sam ponovo preslišala snimak našeg poslednjeg razgovora koji sam vodila sa njim neposredno pre njegove smrti. Jer problemi su ostali isti.
Alberte Aleksejeviču, priznajte mi da li vi ili vaše kolege u inostranstvu stvarate klimatsko oružje?
- Takvog oružja ne može biti. U atmosferskim kretanjima sadrži se kolosalna energija. Da bi se njome upravljalo, trebalo bi eksplodirati desetine atomskih bombi. Realne promene mogu se izazvati ukoliko se pronađu zone takozvanih nestabilnih stanja. I ako se tamo stvori zbrka. A njih je veoma teško pronaći. Mi čak ne znamo ni po kakvim zakonima žive oblaci. Ne razumemo šta se unutar njih događa, njihova mikrofizika nam za sada nije dostupna. A što je najvažnije – atmosferski procesi poseduju visoku dinamiku. Za deset minuta oblak može da u potpunosti promeni svoj profil, pa i da sasvim nestane. A mi smo, na primer, upravo pristupili traganju za njegovom tačkom nestabilnosti.
A, ako uspete da pronađete tu tačku, šta se može uraditi sa oblakom?
- Na primer, ima oblaka koji postoje pri negativnoj tempertaturi i sastoje se od kapljica vode. Te kapljice mogu biti hladne i do minus 40 stepeni. Taj sistem je krajnje nestabilan. I, ako u takav oblak ubacimo manju količinu sitnih kristala leda, ti će kristali trenutno iz tih kapljica isisati vodu i pretvoriti se u velike kristale. Celokupna voda će se naći u njima. Potom te čestice leda počinju da rastu dok ne izrastu do veličine padavine i padaju. Ako je na površini zemlje pozitivna temperatura, padaće kiša, ako je hladna – padaće sneg. I takva shema praktično je osnova mnogih predloga za uticaj na oblake sa različitim ciljevima. Oblaci se „posipaju“ reagensima za formiranje leda, a najefikasniji reagens je od jodnog srebra. On se izbacuje iz aviona, koji su opremljeni uređajima za ispuštanje reagensa ili za ispaljivanje pirotehničkih raketa.
Iz kojih oblaka možemo iscediti kišu?
- Iz onih slojevitog tipa, koji nastaju u predgorijima ili iz kumulusa. Iz njih možemo iscediti od 30 do 100 odsto padavina.
Da li je to skup postupak?
- Skupo jeste, ali se isplati. Na jednu rublju uloženu u te radove dobija se od četiri do 10 rubalja profita. Uopšte, takvih radova danas se obavlja sasvim malo. Do 2000. godine oni su obavljani jedino u Stavropolju jer se tamo nalazi 70 odsto našeg ziratnog zemljišta, odnosno zone riskantne poljoprivrede. Od 80-ih do početka 90-ih godina svakog leta ti su radovi obavljani u Povoložju i Zapadnom Sibiru. Sada ruski stručnjaci rade u Siriji i Iranu.
Čula sam da se oblaci mogu probijati i rentgenom?
- Još od 1940. godine u Sankt Peterburgu je organizovan Institut za eksperimentalnu meteorologiju, koji se jedno vreme zvao Institut za veštačku kišu. Direktor Instituta bio je profeor Vladimir Obolenski. Oni su izgradili najmoćniji rentgen uređaj. Postojala je ideja da se proveri da li je moguće povećati padavine, tako što će se nabijati čestice uključujući kapljice vode i menjajući električno polje. Oni su iz aviona izbacivali u oblake električni nabijeni pesak. Taj metod Obolenskog je funkcionisao. A potom je postao nepotreban. Posle rata Amerikanci su otkrili jodno srebro i svi su ubrzo počeli da se bave metodam na bazi primene slične supstance za formiranje leda.
Koliko su često vršeni ogledi sa „ceđenjem“ oblaka?
- U raznim delovima sveta takvih pokušaja bilo je više od sto za poslednjih 30 godina. Ali, da bi se dobili pouzdani rezultati, i mi i naše strane kolege moramo te oglede vršiti još dugi niz godina. U laboratoriji je sve ispitano, sve je jasno, ali je priroda krajnje promenljiva. Mi ne možemo da obradimo sve oblake. Niti to možemo učiniti na ograničenoj teritoriji. Za obradu velikih površina naša znanja nisu dovoljna.
Da li ste probali da upravljate ciklonima?
- Bilo je pokušaja. Teorijski se smatralo da, ako se razori deo oblačnog pokrivača tog ciklona, on mora promeniti svoju putanju. Zato što se odmah menja razmena toplotne mase između atmosfere i zemlje. Ali su ti radovi tek započeti, do eksperimenata se nije stiglo iako su oni planirani početkom 90-ih godina. Sada se time niko ne bavi. Pošteno priznajem da mi apsolutno ništa ne možemo da uradimo sa ciklonima.
Da li vam se obraća mnogo onih koji nude know-how za promenu vremenskih prilika?
- Video sam mnogo raznih projekata, ali ni jedan od njih nije bio ozbiljnije fundiran. Hipoteze su krajnje bespomoćne, a ozbiljnih rezultata od eksperimenata nema. Sve ponude entuzijasta mogli bismo podeliti u dve grupe. Projekti prve u stanju su, po mišljenju autora, da utiču na sve i vsja – da upravljaju ciklonima u globalnim razmerama, da otvaraju atmosferu za uticaj kosmičkim zracima, da regulišu udah i izdah Zemlje putem antena. Teorije ovih drugih opet objašnjavaju kako se upravlja vremenskim prilikama u ograničenim razmerama do nekoliko desetina kilometara. Svi ti predlozi imaju slabu teorijsku podlogu jer ne postoji iza njih iole ozbiljnija naučna i fizička podloga. Dakle, ponešto funkcionioše tek u uslovima zatvorenog prostora, ali ne i na otvorenom.
Profesor Mihail Šuhramanjan je, koliko znamo, nudio svoju razradu jonskog rasterivača smoga. On je metalski uređaj veličine dva puta dva metra instalirao čak i na krovu zgrade Naučno-istraživačkog instituta za civilnu odbranu u Moskvi. Da li znate za taj uređaj. Možda bi on sada pomogao Moskvi?
- Da, on nas je uveravao da pomoću električnog pražnjenja generator proizvodi negativne jone kiseonika, koji se potom sintetizuju sa česticama prašine u vazduhu, postaju teže i padaju na zemlju“. Međutim, funkcionisanje tog uređaja nije spasilo građane od smoga i vazduh je postajao čistiji tek posle vetra. Tako je to čudo i ostalo kao cirkuski trik.
Jonsku mrežu smislili su još 60-ih godina. Ona je slična lusteru Čiževskog. To je snop elektroda koje su pod visokim naponom i daje vrhunsko električno pražnjenje i formira jone. Ti joni nabijaju kapljice, prašinu, aerosol (a smog i jeste zapravo aerosol) i one, lepeći se za jone, padaju. Na taj se način pročišćava vazduh, ali samo ako ima vlažnosti i samo u ograničenom prostoru. U prostoriji ili laboratoriji uređaj funkcioniše besprekorno - magla se može rasterati za 10 minuta. Ali, ako se uređaj iznese na vazduh, on rasteruje maglu maksimalno na sto metara uokolo, a i to samo u slučaju ako nema vetra. Čim vetar dune, sve propada.
Da bi se rasterao smog nad Moskvom, iznad nje je trebalo postaviti metalsku jonsku mrežu i uključiti visoki napon. Ali je to iz oblasti fantastike zato što još nije jasno kako te elektrostatičke „igračke“ deluju na čoveka.
Mogu li izumitelji makar u nekom posebno uzetom sovhozu upravljati vremenskim prilikama?
- Da bi to uspeli, potrebno je da dobiju licencu od Rosgidrometa za obavljanje sličnih radova. Međutim, iskustvo je pokazalo da niko još nije mogao da dokaže učinkovitost svog rada. To je teško ostvariti. Jer zamislite da nekolicina onih koji proizvedu uređaje njih istovremeno uključe obavljajući posao za svog naručioca. Jednom od razrađivača su potrebni oblaci, a drugom sunce. I zamislite šta se tada događa. Hidrometeorološki centar uopšte ne može da prognozira vreme ako neki tamo „šamani“ počnu „upravljati“ vremenskim prilikama.
A uopšte, da li je moguće prognozirati vremenske prilike?
- Mislim da je istaknuto dostignuće poslednjih godina vremenska prognoza za pet dana. Ovde su jasne granice mogućeg. Mi smo naviknuti da danas daju prognoze čija je verovatnoća viša od 90 procenata. Pre 10–20 godina toga nije bilo. Preciznih dugoročnih prognoza nema zbog nepoznavanja nekih procesa u atmosferi. I niko ne može da predvidi anomalije ako ih nije bilo duže od jednog veka. Mnogi jednostavno nisu znali da one mogu postojati. Nema iskustva, nema potrebnog znanja.
Osim toga, mi menjamo ekosistem. Postoji arhiv podataka za 150 godina kretanja ciklona, naročito sa severa, koji se kreću prema centralnim oblastima Rusije. I ispostavilo se da je zbog seče šuma razmena toplotne mase promenjena, pa je i putanja ciklona postala drugačija. Ribinsko akumulaciono jezero je takođe uticalo na promenu putanje. Gradovi su postali veći, pa i oni takođe unose korekcije u razmenu toplotne mase.
Drugim rečima, ako je ranije bilo moguće koristiti arhiv podataka za više-manje preciznu prognozu, danas se sve kardinalno promenilo. I narednih deset godina meteorolozi će još grešiti jer se sa vremenom zaista događa nešto čudno.
Albert Aleksejevič ČERNJIKOV je čuveni ruski naučnik u oblasti fizike atmosfere i meteorologije. Bio je direktor Centralne aerološke opservatorije Rosgidrometa, profesor, doktor fizičko-matematičkih nauka. Za razradu i primenu metoda i tehničkih sredstava u narodnoj privredi nagrađen je Državnom nagradom SSSR.
Izvor: http://kp.ru/daily/
Prevod Rajko DOSKOVIĆ
( 11 ocena )
