Novi Standard

Mesić i Biserkova zajedno su legitimisali jedan veoma priznat politički model koji uporno svedoči kako možeš biti siguran da nisi srpski naconalista samo pod uslovom da postaneš hrvatski



Jednako nervirajući i ustaše i Srbe, čime je pokazao kako su to dva sveta koji dele iste vrednosti (uostalom, pogledajte samo šta su zajedno napravili u Jasenovcu), Stipe Mesić  je zadao jedan model politički korektnog ponašanja u regionu, koji je i Brisel umeo da ceni. Svedok da su ti nacisti po opredeljenju i nacisti po rođenju isto, Mesić je radio na tragu predrasuda o Srbima iz 90-ih i istorijskog revizionizma tog vremena. Na kraju mu je pošlo za rukom da pred Velikim Bratom i njegovom decom, dakle svetom koji o Drugom svetskom ratu zna iz „Spasavanja redova Rajana“, Hrvatsku predstavi kao istorijski cvet antifašizma, zbog čega će mu biti zahvalni i potomci notornog Tompsona, čim shvate koliko je uradio za njih.

Na kraju mandata, u kome nisu uspeli da ga provale, Mesić je pobednički pružio ruku i jednima i drugima. Među ustašama ruka je odabrala i pomilovala izvesnog Sinišu Rimca, okrutnog ubicu srpske porodice Zec. Uveren da svaki dobar posao počinje prvim korakom, Mesić je pomilovao i Sonju Biserko, koja nije nikoga ubila, ali je svaki put, ulazeći u Hrvatsku, umela da se izuje gledajući da ne unese ni komadić srpskog blata na opancima.

Biserkovu je Mesić, dakle, pogodio odlikovanjem Reda kneza Trpimira, zato što je branila manjine od Miloševića (koje, gle čuda, nigde nisu otišle iz Srbije) i što je utemljila normalizaciju između Srbije i Hrvatske. Biserkova ga je dopunila pominjući svoje zasluge u povratku srpskih izbeglica u Hrvatsku, koja se, kao što znamo, danas toliko prolama od povraćenih Srba da će opet morati da ih poteraju. 

Naravno, neizrečeno je ostalo šta bi se tek dogodilo da je general Klark tokom bombardovanja Srbije '99. godine poslušao tada savet Biserkove i ušao sa pešadijom u Beograd, okupirao zemlju, zauzeo medije, formirao okupacionu vlast i denacifikovao Srbe. Ustaše bi tada u Srbima i zvanično dobili najbolje drugare, ovde bi se bez uspeha povremeno organizovale strejt parade, a Biserkovoj bi malo bio Trpimir, tako da bi se na njenim grudima moralo naći mesta bar za Domagoja, koji se deli za ratne zasluge.

I sada će srpski patriote da se skandalizuju, kao zašto njoj, zašto Mesić ponižava Srbiju i slične trice. Lično, više bi me zabrinulo da je dao Krešimira Vuku Jeremiću. Ovako je sve na svom mestu. Mesić se ordenom zahvalio liderkinji Druge Srbije, koja je uradila mnogo na njegovoj internacionalnoj promociji ne zakerajući zbog Stipinih izjava u kojima je bilo više fašizma nego u celokupnim opusima svih srpskih postoktobarskih lidera, koje je ova bivša saradnica iz MIP-a Mesićevog savetnika Bude Lončara odreda proglašavala nacošima gurajući im pod nos izjave o kolektivnoj krivici Srba.

Dakle, ne palite se, nemam problem s tim što je Biserkova personifikacija političkog modela u Srbiji sa kojim bi hrvatska država popravljala odnose. Ali imaću ga ako se ona pokaže kao jedini politički model sa kojim bi se Hrvati mirili, što bi mogla da bude zanimljiva poruka za Borisov analitički tim u godini kada će se raditi na odnosima sa Zagrebom.

Hoću da kažem da je super što je Biserkovu odlikovao Mesić, ali šta ćemo ako se ovo toliko dopadne Jelku Kacinu, pa iz Evrope, čim prođe Srebrenica, nateraju Borisa da je on odlikuje Obilićem. I tako legitimiše politički model Biserkove, koji uporno svedoči kako možeš biti siguran da nisi srpski naconalista samo pod uslovom da postaneš hrvatski.

(Kurir)

( 9 ocena )