Vesti 
Iza zidina Kremlja nalazi se hotel za važne osobe koje imaju pravo da spavaju u samom srcu Rusije. Obične smrtnike ovde neće pustiti blizu ni na puškometMoskovski Kremlj je i kancelarija predsednika i njegove administracije, tu su i drevni hramovi i muzeji, čak i koncertna sala (bivša kongresna dvorana KPSS). Da bi bio i pravi centar velikog grada, potrebno je da u njemu postoji hotel. A njega, tako smo bar mislili, nema.
Međutim, kako se ispostavilo, postoji tu i hotel. Na pitanje možemo li u tom hotelu rezervisati spavanje na jednu noć, u Kremlju su nam rekli: „Sasvim lako. Potrebno je samo da postanete šef neke države i da vas predsednik Rusije pozove u zvaničnu posetu“. Zaista – sasvim lako!
Još pre sto godina na omanjoj teritoriji moskovskog Kremlja nalazile su se monaške kelije dva manastira, carski dvorac i činovnički kvartovi. Posle revolucije Kremlj se na neko vreme pretvorio u veliku komunalnu čertvrt. U njemu su se smestile porodice istaknutih rukovodilaca Komunističke partije. Kasnije je Nikita Hruščov naredio da se zatvori ta „kremaljska stambena zajednica“.
Međutim, stanara ovde ima podosta i dan-danas. U istorijskom zdanju Arsenala nalazi se kasarna, u kojoj za vreme služenja vojnog roka dobijaju sto i krov vojnici Predsedničkog puka. A u kremaljskom hotelu – Gostinskoj rezidenciji Kremlja – spremni su da smeste visokopostavljene inostrane zvaničnike. Ekskluzivni hotel u stvari su bivši apartmani Njihovih Veličanstava, naslednika ruskog prestola. Dvorac je u njegovom današnjem obliku počeo da se gradi po naredbi Nikolaja Prvog 1837. godine. U glavnim dokumentima imperator je označio: „Tu mora da postoji sve!“
FOAJE OD MALAHITA U osnovnom delu dvorca nalazile su se svečane sale, polovina za Njihova Veličanstva i polovina za njihovu decu. A apartmani Njihovih Veličanstava – odraslih naslednika – razmešteni su podalje – s onu stranu zimske bašte, bliže Oružejnoj palati. Dugački hodnik u apartmanima gleda na Imperatorsko dvorište, a prozori na spavaćim i gostinskim sobama na tiho Kolimašno dvorište.
Sobe su bile uređene po uzoru na enterijere samog dvorca: parket, drvena vrata, stilski nameštaj, slike na zidovima iako je tu sve bilo jednostavnije nego u glavnim odajama dvorca. Na primer, na drvenim vratima nije bilo rezbarija niti u parketu različitih vrsta drveta. Najbogatija je u tom pogledu Andrejevska sala dvorca, u kojoj se danas obavlja čin inauguracije predsednika. Njen parket je urađen od 28 vrsta drveta. Za vreme restauracije, koja je počela po nalogu predsednika Borisa Jeljcina 90-ih godina stručnjaci nisu uspeli da reprodukuju taj parket sa stoprocentnom preciznošću, jer je jedna vrsta drveta, korišćenog prilikom izgradnje, sasvim iščeznula. Svojevremeno su apartmani Njihovih Veličanstava pripadali careviću Nikolaju Aleksandroviču, koji zbog bolesti nije uspeo da sedne na carski tron, potom budućim imperatrorima Aleksandru Drugom, Aleksandru Trećem i Nikolaju Drugom. Po svoj prilici, ovde su odsedali za vreme poseta Romanovim engleski kralj i austrijski imperator.
Godine 1918. u dvorac se uselila revolucionarna vlada. Malo ko zna da su narodni komeari u početku takođe smeštani ovde za vreme privremenog boravka u Moskvi. “U uslovima krize koju preživljava ruska revolucija u ovom trenutku“, stoji u odluci 4. vanrednog sverusklog kongresa Sovjeta, „položaj Peterograda kao prestonice drastično se promenio. Imajući to u vidu, Kongres odlučuje da se do promene navedenih uslova prestonica Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike privremeno premešta iz Petrograda u Moskvu”.
Uostalom, i vlada je takođe bila “privremena radničko-seljačka”. Reč “privremeno” potom je počela da se precrtava u dokumentima. I tako je novim stanarima koji su živeli sa „spakovanim koferima“ trebalo još neko vreme dok nisu shvatili: nema više povratka na obale Neve. Kriza se odužila.
Sudeći po dokumentima, navedenim u nedavno objavljenoj knjizi „Veliki kremaljski dvorac“, na drugom spratu u tim istim apartmanima Njihovih Veličanstava – smestili su se narodni komesar za prosvetu Anatolij Lunačarski, zamenik narodnog komesara inostranih poslova Karl Radek i sekretar CK Ruske komunističke partije (boljševika) Jelena Stasova. Do 1918. godine u raznim delovima dvorca stanovalo je 59 odgovornih partijskih radnika.
Mihail Oljminski, predednik takozvanog Isparta (odelenja za istoriju partije), koji je jedno vreme obavljao dužnost čuvara dvorca, pisao je: „Posetioci dvorca nisu retkost. Posebno stranci. Svaka misija obavezno obiđe sve i divi se kako je sve očuvano, kako se podovi sijaju i prašina stalno briše. Glavni zadatak vidim u čuvanju nameštaja u dvorcu od onih na vlasti i pokušaja da sobe pretvore u stanove. Naravno, takve pokušaje ne čini sam vrh – on je uvek na mojoj strani – već ljudi nižeg ranga koji se drže gesla: pruži mu prst, a on hoće celu ruku“. Doduše, molbe Oljminskom su stizale i odozgo – na primer, Josif Staljin je kao komesar za pitanja nacionalnosti 1919. godine uputio službenu belešku: „Drugu Oljminskom. Molim da mi se dostavi tepih šireine šest koraka i dužine devet koraka“.
Istinu govoreći, revolucionarni proletarijat nije mnogo mario za nasleđe „sveta nasilja“, koji je malo pre toga srušio. U svečanim salama dvorca nova vlast je počela održavati kongrese i sednice. U jednom trenutku komesarijat za imovinu je čak pripretio da će sa sebe skinuti odgovornost za očuvanje dvorca i vrednosti koje su procenjivane na više milijardi, a koje su dovezene u Moskvu, pored ostalog i iz Petrogradskog Zimskog dvorca. Posle zasedanja Drugog kongresa Treće Internacionale 1920. godine, sem manjih oštećenja – razbijenih stakala, polomljenih kvaka – pričinjene su i veće štete na nameštaju i zidovima.
Znatno je ozbiljniji opis oštećenja nastalih posle Četvrtog kongresa Kominterne 1922. godine. „Aleksandrovska sala ličila je na šupu: na podovima opušci, otpaci od semenki i brdo papira, a korpe za smeće bile su skoro prazne. Na plišanom nameštaju u svečanim prostorijama ljudi su leškarili sa prljavom obućom“.
U međuvremenu je i zimsku baštu, koja je bila uz apartmane naslednika, sustigla ista sudbina – do 1925. godine ona je pretvorena u radionicu proleterskih umetnika i izložbenu salu. Nešto kasnije ovde je organizovan i kremaljski bioskop. Kao što je poznato, novi filmovi su najpre prolazili partijsku kontrolu, a dalja sudbina režisera umnogome je zavisila od toga u kakvom je raspoloženju sa svoje fotelje ispred velikog ekrana posle gledanja filma ustajao Josif Staljin. On je imao naviku da sedi u centru prvog reda. Niko drugi tamo nije smeo da sedne. Treba dodati da je sem za komunalne stanove dvorac u vreme boljševika služio i kao zatvor. Fani Kaplan, koja je pucala u Lenjina, dan posle hapšenja doveli su iz Lubjanke u Kremlj. Komandant Pavel Maljkov je Fani smestio u podrum ispod stana Jakova Sverdlova u bivšoj dečjoj polovini dvorca. Nekoliko dana kasnije, 3. septembra, odlukom VČK je Kaplan izvedena u dvorište kremaljske garaže i streljana. Sem toga, u toku meseca, dok ga nisu izručili britanskim vlastima, u dvorcu su držali zatvorenog šefa britanske misije Lokarta. Sa visokopostavljenim britanskim diplomatom su se, prirodno, ophodili uljudnije – dodelili su mu omanji stan u Frajlinskom hodniku. „Moje nove sobe bile su čiste i udobne“, pisao je Britanac, „sastojale su se od malog hodnika, dnevne sobe, malene spavaće sobe i kupatila bez kade, kao i manje kuhinje. Na žalost, prozori na obe strane gledali su na hodnik, pa sam bio lišen svežeg vazduha“.
Posle rata spoljnopolitička delatnost SSSR poprimila je široke razmere. Ministarstvo inostranih poslova, kako bi imalo mogućnost da poveća personal, preselilo se iz omanje vile na Kuznjeckom mostu u tek sagrađeni soliter na Smolenskom trgu. Godine 1956. bivši apartmani Njihovih Veličanstava su pretvoreni u Gostinsku rezidenciju za strane lidere i njihovu pratnju, koji dolaze u posete Zemlji Sovjeta.
Za vreme boravka gostiju iznad rezidencije se postavljala nacionalna zastava zemlje gosta. To je svojevremeno posebno naglasio časopis „Pari mač“ . „Po prvi put posle velikog požara Moskve, francuska zastava vijori se nad Kremljom“. Godine 1966. u rezidenciji je boravio predsednik Francuske legendarni Šarl de Gol.
Rukovodilac protokola predednika Ruske Federacije Marina Entaljceva objašnjava, da „u skladu sa Osnovnim odredbama državne protokolske prakse Ruske Federacije ponudu da se smeste u Gostinskoj rezidenciji Kremlja dobijaju inostrani lideri koji u našu zemlju dolaze na poziv predsednika Ruske Federacije u državnu ili zvaničnu posetu“.
Doduše, ne prihvataju tu ponudu baš svi. Neki lideri više vole da borave u predsedničkim prostorijama najboljih moskovskih hotela, na „neutralnoj teritoriji“. Na primer, Barak Obama je za vreme letošnje posete boravio u luksuznom hotelu „Ric-Karltonu“, nedavno sagrađenom na mestu „Inturista“ Osoblju hotela nije dopušteno da u te prostorije puštaju novinare i govore bilo šta o gostima.
A u Gostinskoj rezidenciji Kremlja, ruku na srce, bez obzira na bogatu istoriju i energiju tog mesta, sve donedavno je mirisalo na nekakav kasarnski vetrić, od koga nije štitilo čak ni belo zlato, korišćeno u njegovom ukrašavanju. Za vreme kapitalnog remonta sredinom prošlog veka, zimska bašta je obnovljena, zidovi soba su optočeni drvenim dekorativnim panelima, spavaća soba za gosta obojena je u pastelne boje. Raspored soba ostao je isti kao u carskim vremenima, plafoni u rezidenciji su visoki – oko šest metara. Nedavno su najzad počeli remontni radovi i u Velikom kremaljskom dvorcu. Restauratori će se potruditi da sve ostane kao za vreme Nikolaja Prvog. „Da ima sve“.
U sovjetskom periodu u kremaljskoj Gostinskoj rezidenciji boravili su predsednik Indonezije Ahmed Suharto, šah Irana Mohamed Reza Pahlavi, predsednik Egipta Gamal Abdel Naser, imperator Etiopije Haile Selasije, predsednik Čehoslovačke Antonjin Novotni, generalni sekretar CK Bugarske komunističke partije Todor Živkov, predsednik Vijetnama Ho Ši Min, kralj Laosa Savand Vathana, premijer Kube Fidel Kastro, predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, predednik kabineta ministara Severne Koreje Kim il Sung i drugi.
Devedesetih godina prošlog veka u rezidenciji su boravili kralj Norveške Harald Peti sa suprugom – kraljicom Sonjom, premijer Japana Kejdo Obuti, predsednici Južnoafričke Republike Nelson Mendela i Koreje Kim De Čuan, Finske Tarja Halonen, Kazahstana Nursultan Nazarbajev, Tadžikistana Emomali Rahmonov, Belorusije Aleksandar Lukašenko i drugi.
Prevod Rajko DOSKOVIĆ
( 5 ocena )
