Vesti 
Iza zapadnog uređenja stoji tri hiljade godina napora najboljih umova čovečanstva. A šta mi imamo? Tatarski jaram, kmetovsko pravo, sovjetsku vlast...Pastir, stolar, instruktor rejonskog izvršnog komiteta, profesor Prinstonskog univerziteta, autor čuvenog romana „Život i neobične dogodovštine vojnika Ivana Čonkina“, objavio je novu knjigu „Autoportret, roman mog života“, napisanu zaprepašćujuće otvoreno. Reč je o Vladimiru Vojnoviču, rođenom 1932. godine u Stalinabadu (danas Dušanbe), autoru poznatih romana o vojniku Čonkinu, zatim „Moskva 2042“ i drugih. Pre tačno 30 godina, 1980, pod pritiskom vlasti bio je prinuđen da napusti SSSR. Danas živi u Minhenu i Moskvi. Ženio se tri puta, i ima kćerku.
Pre nego što su ga prisilili da ode iz SSSR, sovjetske vlasti su o Vojnoviču plasirale toliko laži protiv kojih nije imalo smisla boriti se. Takozvani „lektori CK KPSS“ razglasili su širom sovjetske zemlje da je komad „Dva druga“ zabranjen u Tetaru Sovjetske armije tobože zbog toga što su autora uhvatili na granici sa hrpom brilijanata. „U to vreme nisam mogao ni blizu prići granici, a brilijante ne bih razlikovao od običnog razbijenog stakla“, kaže Vojnovič
U „Autoportretu. Romanu mog života“ govorite o sebi. Na primer, kako ste otišli od supruge, a vaša voljena žena nikako nije mogla da prekine sa mužem, pa je delila krevet i s vama i sa zakonitim suprugom. Pišete kako ste je varali sa svim njenim drugaricama, kako je ona teško umirala od raka. Čime se rukovodio autor?
- Pošteno? Bilo je pomalo teško sve to otkriti. A onda sam pomislio: pa bolje je biti otvoren. Kada malog psića napadne veliki pas, mališa legne na zemlju i čini ovo (širi ruke): „Pa hajde, grizi!“ To je zaštitna reakcija. Zubima se ne može odbraniti i zato se brani svojom nezaštićenošću. To kao prvo. Drugo, kada pišem, računam na ljude koji se prema meni odnose dobronamerno.
U sovjetsko vreme vas su optuživali: „U 'Čonkinu' Vojnovič kleveće sovjetsku armiju jer nikada u njoj nije služio“. Mnogi su znali da je to laž, ali su ćutali, čak i vaši prijatelji. Ispada da je tada strah rukovodio postupcima ljudi?
- Čini mi se da je u sovjetsko vreme u ljudima vladao urođeni oprez. Ne sećam se da su me učili: ono o čemu pričate u porodici ne treba pričati na ulici. Ali sam to znao od najranijeg uzrasta. Moji roditelji su od mene dosta toga krili. Oca su mi zatvorili kada sam imao 3,5 godine. Rastao sam i znao to. A nisu mi o tome pričali. Kad sam odslužio vojsku, roditelji su mi rekli: „Znaš, Vova, u našem životu nije sve onako kako piše u novinama...“ Da, ja već odavno znam da je tata ležao u zatvoru, a znam i zašto. U periodu koji se označava kao otopljenje bio sam pisac početnik i počeo sam shvatati: ono što se događalo u životu mojih roditelja moglo se dešavati jedino uz prećutnu saglasnost celg društva. I, ako se to ponovi, ja neću ćutati. Kada su se pojavili znaci povratka na staro, ponašao sam se na odgovarajući način.
Godine 1968. zbog prikaza sovjetske stvarnosti u romanu „Život i neobične dogodovštine vojnika Ivana Čonkina“ Vojnovič je podvrgnut progonu, a 1974. isključen je iz Saveza pisaca. U decembru 1980. godine prinudili su ga da emigrira, a 1981. ukazom Leonida Brežnjeva oduzeto mu je sovjetsko državljanstvo, koje mu je 10 godina kasnije vraćeno ukazom Mihaila Gorbačova. Da li se savremena demokratska Rusija ratosiljala straha i poslušnosti? U vestima stalno slušamo: francuski, nemački radnici ponovo štrajkuju, a kod nas ljudima godinama ne isplaćuju plate i niko ne izlazi ni na kakve proteste.
- U sovjetsko vreme se nije izlazilo na demonstracije i proteste iz jednostavnog razloga: tamo su na demonstrante pucali. A sada? Kao prvo, nema tradicije demonstracija. Drugo, u ljudima i danas čuči strah. Kod starije generacije postoji osećanje beznadežnosti i besmislenosti protesta. Ali ipak čak i naše ljude katkada toliko zaboli da i oni izlaze na proteste. Setite se Pikaljova, Dalekog Istoka... Naravno, svi ti protesti su tek kap u moru. Veoma je važno da se pronađe organizator takvog posla. Što se beznadežnosti tiče, svi smo mi danas svedoci zbivanja u naselju „Rečnik“. Dovoljna je čak i postojeća glasnost da bi se o tome govorilo. Novine pišu, televizijski prograni emituju, ali se po meni ipak tamo događa čudovišni bezobrazluk.
Pisali ste u jednom od svojih članaka da je mito u Rusiji poprimilo ogroman zamah. Medvedev i Putin su objavili rat korupciji. Šta mislite, hoćemo li pobediti u toj borbi?
- Apsolutno ne vidim nikakvog napretka na tom poprištu, čak i ne predviđam da će do napretka doći u skorije vreme. Mišljenja sam da korupcija kod nas počinje odozdo i završava se na najvišem vrhu. Ili obrnuto, počinje odozgo i spušta se nadole. Ona jednostavno postoji svuda. Naši činovnici takođe su učesnici te korupcije i ne znam kako se onda oni mogu boriti protiv nje. Sada su Lužkov i Popov napisali članak protiv Gajdara. Kao, oni su zabrinuti jer u našoj zemlji deset odsto najbogatijih živi 42 puta bolje od deset odsto najsiromašnijih. A ja prosto verujem da Lužkov živi 450 puta bolje od najsiromašnijih i da je, zahvaljujući upravo tim prokletim Gajdarovim reformama, on i uzeo sve što je mogao. Uopšte, borba protiv korupcije u nas ima fatamorganske perspektive, po meni...
Vojnovič često kaže da se ne ljuti ni se kada ljutio na Rusiju. „Ne ljutim se čak ni na sovjetsku vlast. Osećam odvratnost“. Dugo vremena ste živeli u inostranstvu. Gledajući sa strane, smatrate li da je Rusiji potreban sopstveni put ili je bolje pozajmiti društveno-političko uređenje od Zapada?
- Sopstveni put je nesreća za Rusiju. Iza uređenja zapadnog sveta stoji tri hiljade godina napora najboljih umova čovečanstva, počev od filozofa drevne Grčke i drevnog Rima. Ljudi su razmišljali kako da organizuju život društva kako bi on odgovarao ljudskim predstavama. A šta mi imamo? Tatarski jaram, kmetovsko pravo, sovjetsku vlast...
Od vremena engleskog lorda Bikonsfilda na nas gledaju kao na lednik koji se nadneo nad Evropom, kao na najstrašniju opasnost. Zašto Zapad ima tako „leden“ odnos prema Rusiji? Boji li se to on jakog suparnika?
- Zapad se plaši suparnika na koga ne može da se osloni. Na primer, Zapad se ne plaši SAD. Evropske zemlje znaju: Amerika je predvidiva. A Rusiju doživljavaju onako kako mi doživljavamo Kinu. Sa velikim oprezom. Kod nas iz nekih razloga sve vreme živi duh suparništva sa Zapadom. Kažemo: „Amerikanci su uradili to i to da bi nam naškodili“. A tim Amerikancima to ni na um nije palo. Mi stalno želimo da za svoje nevolje optužimo nekog drugog. A treba početi od sebe.
Prevod Rajko DOSKOVIĆ
( 2 ocena )
