Novi Standard

Sedamdesetgodišnjica početka Drugog svetskog rata još više je ogolila namere zapadnih zemalja da definitivno odbace međunarodno-pravne norme po kojima su Evropa i svet živeli poslednjih pola veka


Tužna je, ali i neizbežna konstatcija: šest decenija po okončanju Drugog svetskog rata, sve većoj eroziji se podvrgava tada uspostavljeni sistem svetskog uređenja. U prvom redu taj sistem potkopavaju politički naslednici onih zapadnih lidera koji su stavili svoje potpise na odluke Velike trojke u Jalti i Potsdamu.

Ispalo je tako da su upravo tamo, u Jalti, februara 1945. godine Josif Vsarionovič Staljin, Frenklin Ruzvelt i Vinston Čerčil odredili praktično u finalnom obliku koordinate poratnog uređenja (u Teheranu je novembra-decembra 1943. godine još bilo rano govoriti o tome jer tada ishod rata ni blizu nije bio predodređen). Istovremeno je prvi put u toku niza decenija nastala jedinstvena situacija u kojoj su lideri samo tri države mogli da reše sudbinu celog sveta i ni jedan od članova Velike trojke nije nameravao da ispusti takvu jedinstvenu šansu.

Bez obzira na protivrečnosti među saveznicima, koje se nisu stišavale ni jedan jedini dan, opšti interesi definitovnog razbijanja Nemačke i Japana primorali su učesnike konferencije da se u većoj meri nego ikada do tada orijentišu na saradnju zanemarujući pretenzije koje su mogle isprovocirati krizu koalicije. Upravo je zato o svim osnovnim pitanjima dnevnog reda u Jalti postignuta potpuna saglasnost.

Kao prvo, učesnici konferencije izjavili su da je njihov nepokolebljivi cilj zapravo uništenje nemačkog militarizma i nacizma i stvaranje garancija da „Nemačka nikada više neće biti u stanju da naruši mir“. U tom cilju je odlučeno da se „razoružaju i raspuste sve nemačke oružane snage i zauvek uništi nemački generalštab“, da se „oduzme ili uništi celokupna nemačka vojna oprema, likvidira ili stavi pod kontrolu celokupna nemačka industrija kako ne bi mogla biti iskorišćena za vojnu proizvodnju; da se svi ratni zločinci pravično i po hitnom postupku kazne...; da se zbrišu sa lica zemlje nacistička partija, nacistički zakoni, organizacije i ustanove; da se eliminiše svaki nacistički i militaristički uticaj iz društvenih ustanova, iz kulturnog i ekonomskog života nemačkog naroda“.

KAŽNJENA NEMAČKA Imajući u vidu pouke međuratnog perioda, kada je Nemačka, koja je pretrpela poraz u Prvom svetskom ratu i bila ponižena Versajskim odlukama, postala plodno tle za revanšizam, Velika trojka je potvrdila da posle iskorenjivanja nacizma i militarizma nemački narod može zauzeti dostojno mesto u zajednici nacija.

Drugo, bile su određene nove državne granice na teritorijama tek oslobođenim od hitlerovske okupacije. Naglasimo to – određene su nove, a ne uspostavljene stare jer je manjkavost granica nacrtanih u Versaju 1919. godine u potpunosti razotkrio međuratni period.

U prvom redu to se odnosilo na Poljsku. Njena istočna granica (sa Sovjetskim Savezom) prošla je po takozvanoj „liniji Kerzona“. Faktički se granica vratila u stanje koje je ustanovljeno kao rezultat „oslobodilačkog pohoda“ Crvene armije u septembru 1939. godine i prisajedinjenja Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije Sovjetskom Savezu. Jedina suštinska razlika bilo je ustupanje Poljskoj Belostokskog regiona.

Oko iscrtavanja sovjetsko-poljske granice po „liniji Kerzona“ saveznici se nisu sporili. Kako je pisao Čerčil, takva odluka „ne temelji se na sili, već na pravu, ako se uzmu u obzir stradanja koja je doživela Rusija prilikom zaštite svoje teritorije od Nemaca i njeni veliki podvizi prilikom izgona Nemaca i oslobađanja Poljske“.

Na veliko protivljenje naišli su sovjetski predlozi koji su se ticali zapadne granice Poljske. Staljin je predložio da se suštinski poveća teritorija te zemlje na račun nemačkih teritorija. Čerčil nije pristao: „Poljska će dobiti previše“. Njega je podržao Ruzvelt. SAD i Velika Britanija nisu bili skloni većim ustupcima makar zato, što je do tog vremena celokupnu poljsku teritoriju oslobodila Crvena armija i što se tamo učvršćivala prosovjetski nastrojena vlast. Na kraju krajeva, definitivna odluka odložena je za sledeću konferenciju uz konstataciju da bi Varšava trebalo da na zapadu dobije značajne teritorije.

Pitanje nemačkih teritorija takođe je bilo, prirodno, jedno od značajnijih pitanja. Lideri antihitlerovske koalicije su utvrdili principijelnu odluku o podeli svog protivnika. Čerčil je predložio da se od Nemačke odvoji Prusija i da se formira južno-nemačka država sa prestonicom u Beču. Predlog, međutim, nije prošao.

U pogledu uspostavljanja okupacionih zona nesloge nije bilo jer je pitanje principijelno bilo regulisano još 12. septembra 1944. godine „Protokolom Sporazuma između vlada SSSR, SAD i Ujednjene Kraljevine o okupacionim zonama Nemačke i o upravljanju „Velikim Berlinom“. U Jalti je dogovoreno jedino da se Francuskoj izdvoji zasebna zona. Istovremeno saveznici nisu utvrdili ni proceduru podele ni približne teritorijalne konture svake zone odloživši pitanje za poratni period.

Nemačko i poljsko pitanje, uz svu važnost, nije moglo da odbaci u poslednji plan ni balkansko pitanje. Ne osporavajući britansko-američku kontrolu nad Balkanu susednom Italijom i potvrdivši dogovor postignut na susretu sa Čerčilom oktobra 1944. godine u Moskvi da se Grčka tretira kao čisto britanska sfera uticaja, Staljin nije nameravao da preda Jugoslaviju. Bez obzira na to što se vođa komunista Josip Broz Tito još dogovarao o kontroli nad zemljom sa prozapadno raspoloženim Ivanom Šubašićem, koji je bio na čelu vlade Jugoslavije u izgnanstvu, praktično regulisanje situacije odvijalo se na koloseku koji je pogodovao Moskvi. Američka i britanska strana su iskazivale pretenzije u vezi s tim što se SSSR nije konsultovao sa njima o poratnom uređenju Rumunije i Bugarske. Sovjetskoj strani je pošlo za rukom da ubedi partnere da ta pitanja rešavaju putem običnih diplomatskih sredstava, što je, kako su dalji događaji pokazali, takođe pogodovalo Moskvi.

Faktički je u Jalti među stranama postignut kompromis: Istočna Evropa je spadala u uticajnu zonu SSSR, a Zapadna Evropa i Sredozemno more ostali su u anglo-američkoj sferi uticaja.

Treće, saveznici nisu zapostavili ni tako aktuelno za pitanje (naročito za SAD) pobedonosnog okončanja rata na Dalekom Istoku. Dobivši potvrdu Staljina o spremnosti Crvene armije da u dogovorenom roku nastupi protiv Japana, Ruzvelt i Čerčil su pristali da Moskvi vrate Južni Sahalin i Kurilska ostrva, koji su izgubljeni još u rusko-japanskom ratu 1904-1905. godine.

Četvrto, u Jalti je i definitivno formirana ideologija i započeta praktična realizacija nove međunarodne organizacije, koja je trebalo da zameni Ligu naroda, ali, za razliku od nje, da bude mnogo efikasnija i autoritativnija kada se radi o sprečavanju pokušaja promene uspostavljenih državnih granica, pa i utvrđenih sfera uticaja. Upravo je na pregovorima u Livadijskom dvorcu naveden dan rođenja Organizacije ujedinjenih nacija – 25. april 1945. godine. Staljin je dobio pristanak partnera da među osnivače i članove UN uđu, osim SSSR, još i dve sovjetske republike, koje su najviše stradale u ratu – Ukrajina i Belorusija. U osnove delatnosti UN prilikom rešavanja kardinalnih pitanja osiguranja mira ugrađen je princip jednoglasnosti velikih država – stalnih članova Saveta bezbednosti, koje imaju pravo veta.

BRIGA ZA PORATNI SVET U suštini ta je odluka, kao i konkretne varijante teritorijalnih podela i linija iscrtanih granica, odrazila prećutnu, ali u praksi postojeću težnju zapadnih država, s jedne strane, i Sovjetskog Saveza, sa druge, da se odrede nove, već u toku rata iskristalisane sfere svog geopolitičkog uticaja. Rizikovaćemo da pretpostavimo da je, iako je razbijanje Nemačke i Japana tek predstojalo, svaki od partnera na pregovorima na Jalti razmišljao o svojoj ulozi u poratnom svetu i brinuo o maksimalnim garancijama ustanovljenih linija razgraničenja za pregovaračkim stolom.

Istorijsko iskustvo je potvrdilo da se, u celini uzevši, ponašanje saveznika u antihitlerovskoj koaliciji pokazalo pravilnim. Bipolarni svet, predodređen odlukama u Jalti i nastalim kao rezultat kasnije podele sveta na dva socijalno-politička bloka, izdržao je poluvekovnu probu. Jaltinsko-Potsdamski sistem uređenja sveta pokazao se sasvim stabilnim. Suparništvo dva geopolitička sistema, naravno, nije idealan model međunarodnih odnosa, ali to nije ni uništenje jedni drugih. Podsetimo šta je rekao predsednik SAD Džon Kenedi povodom Berlinskog zida, koji je postao maltene najvidljiviji simbol konfrontacije dva sistema: „To nije baš prijatno rešenje, ali je i zid, neka ga đavo nosi, ipak bolji nego rat“.

Dok je svet stajao na dva oslonca, on je čuvao ravnotežu, a zaljuljao se tek kada se raspadom SSSR polomio jedan oslonac. SAD i druge zemlje NATO nisu propustili priliku da iskoriste situaciju, sve više se udaljavajući od dogovora o nepovredivosti poratnih granica fiksiranih u Jalti i Potsdamu i kasnije u Helsinkiju (1977). Da li je od toga svet postao stabilniji? Svakako da nije! Nije bilo u Evropi do raspada SSSR krvavih konflikata, poput rata koji je započeo NATO 1999. godine u Jugoslaviji. A da li je bilo grubog pomeranja NATO na Istok, koje preti sve većim međunarodnim komplikacijama? Da li je bilo nebrojeno mnogo teritorijalnih pretenzija koje neke zemlje Evrope ispostavljaju drugima?

Sedamdesetgodišnjica početka Drugog svetskog rata još više je obnažila namere zapadnih zemalja da definitivno odbace međunarodno-pravne norme, po kojima su Evropa i svet živeli poslednjih pola veka. Pristalica takvog prilaza ima na pretek i u Rusiji.

Jedan od njih Aleksej Mališenko iz Moskovskog centra Karnegi, sećam se, grdio je one koji teže da se ne dopusti preispitivanje rezultata Drugog svetskog rata i suprostavljaju se naporima Zapada u pravcu „radikalne promene poratnog sistema koordinata“. Kao, nije moguće večito živeti u „poratnom“ svetu, svetu Jaltskih sporazuma... Pa svet ne tapka u mestu. Poratni orijentiri iscrpljuju se isto onako kako se iscrpljuje i „postsovjetski prostor“.

Da, stari orijentiri odlaze u prošlost. Nekada je u prošlost otišao i Vestfalski sistem, odbačena je Versajska a doći će red i na Jaltsko-Potsdamsku. Međutim, mi ne živimo u kamenom, već u civilizovanom 21. veku i dužni smo da shvatimo da je jednostrano odbacivanje preuzetih obaveza svetskog značaja bremenito haosom, koji će zahvatiti sve bez izuzetka.

Ako je zastarela Jalta – dajte da se dogovaramo o novom sistemu svetskih koordinata, a ne da rušimo zdanje podignuto 1945. godine. 


Izvor Fond strateške kulture, Moskva

Prevod Rajko DOSKOVIĆ

( 1 ocena )