Novi Standard

Subotić, koji politički napada umesto da se pravosudno brani, i đinđićevce i đukanovićevce stavlja pred veći procep od onoga koji mogu da podnesu



Da je Stanko Subotić Cane sam vodio svoje ratove, bio bi srpski Krez, umesto što se za zelen bor hvata i što se ovaj suši; da je sam pisao svoja pisma, a onog koji mu ih sada piše naterao da plazi jezik i kvasi marke, ne bi danas bio najkonfliktniji poslovni čovek u ovom delu sveta, gde mu konfliktan biznismen nekako dođe kao jednonogi fudbaler ili uravnoteženi Beba Popović.

Opet, upućen svet tvrdi da Subotić ima između milijardu i dve neoborivih dokaza da nije glup. To će reći da ako je u karijeri lagao, umeo je da ga ne uhvate; ako je bio nesolidan, znao je da sakrije; što su veštine koje, i ako vam se ne dopadaju, jesu za respekt. Čovek nije napravljen da bude luzer, ali zašto onda njegova današnja odbrana stoji ispod linije istine i laži; šta mu se dogodilo da pokazuje onu vrstu našijenačke patologije u kojoj se ne braniš da bi se izvukao, već da bi neprijatelje povukao u blato. To profijima Subotićeve reputacije ne priliči; to je luzerska osobina kreirana na tezi kako se nikada ne mogu toliko umazati da bi mi to smetalo više nego vama koje ću usput sve da umackam.

Luzer od dve milijarde evra? Hajde da vidimo gde je pogrešio Subotić, zašto je njegova odbrana put bez povratka na kome danas gubi i većinu onih kojima pred njegovim parama i moći nije smetala reputacija tipa sa kojim se nije mudro kačiti; zašto ćute oni koji su ga do juče podržavali i za njegov račun vodili kampanje po srpskim medijima. Zasmetalo im je to što će Subotić danas malo koga ubediti da svoj novac nije napravio distribuirajući neoporezovane cigarete? Ili što je u tome imao podršku dve države sa svim njihovim carinama, policijama javnim i tajnim; što je u drugoj polovini 90-ih izgubio podršku Srbije, a dobio još bar dve strane zemlje; što se tim novcem u jednom trenutku servisirala tamna strana Miloševićevih političkih projekata, a već u sledećem rušenje Miloševića?

To što su u taj posao bile uključene tolike države, službe i sva ta logistika još uvek ne znači da se on ne zove šverc. Ali bi moglo da znači da Subotić ima prilično uredne papire i ostale trice, i da tužiocima ne bi bilo lako da sve to dokažu. Šta ga je onda nateralo da, umesto da dokazuje svoju nevinost, u intevjuu zagrebačkom Jutarnjem listu polovinom maja obeća da će za par nedelja svima pokazati materijale koji dokazuju ko mu radi o glavi i da ni tri meseca kasnije ne pokaže ništa.

Recimo da Subotić nije ubijao, kako tvrdi Ratko Knežević i za šta Caneta, na kraju, ne tereti nijedan tužilac ovog sveta. Ako je 90-ih švercovao, pa dobro mnogi su švercovali, pa su danas ugledni članovi poslovne zajednice; mnogi su švercovali cigarete, pa su danas, pod uslovom da su preživeli, prilično nesporni. Šta su to oni uradili kako treba, a Subotić nije?

Posle Petog oktobra Cane je, valjda na ime zasluga u rušenju Miloševića, postao deo Đinđićeve ekipe. Posle duvanske afere, koju je Nacional otvorio u maju 2001. u čijem se centru našao, on je prihvatio sve ratove koji su mu bili nametnuti i otvorio mnoge koji mu nisu trebali. Bio je jak, zaslužan, ambiciozan i bogat, i, uz njegovo verovanje da je država zapravo dogovor nekolicine ljudi, bilo je to taman da bude identifikovan kao deo onog tima kome su pripadali Čeda Jovanović i Beba Popović. Taj tim bio je motor raznih prečica kojima su se izbegavale demokratske procedure, udarna pesnica rata sa Koštunicom i svima koji su im bili na putu.

Na kraju, taj tim sa svim svojim aferama, prečicama i bahatim nastupima, posvađao je Đinđića sa dobrim delom srpske javnosti. Zato nije čudo ni da se u tom jezgru rodila teza kako su Đinđićevo ubistvo pripremili mediji, jer kada bi ona bila tačna, oni bi bili amnestirani za sve svoje bahate gluposti i sve mutne stvari koje su Srbiji pomogle da u panici shvati kako rđavi ljudi nisu bili samo oni koji su Petog oktobra otišli sa Slobom.

Da li se zato na Đinđićevo ubistvo poziva u svojim ratovima i Cane iako ga niko ne pita za ubijenog premijera, već da li je švercovao cigarete i da li je zaslužan što se na tom poslu ginulo više nego pod Staljingradom. Teško je danas reći da li se Subotić, kome je kao poslovnom čoveku, za razliku od političara, svaki rat, čak i onaj dobijeni, štetio; da li je on u to društvo upao po svom temperamentu, po osećanju zajedništva u koju ga je uvela duvanska afera iz 2001. ili je sa svojim poslovima uvek bio deo nekog političkog projekta, napre Miloševićevog, potom Đukanovićevog, pa onog iza koga su stajali Đinđićevi ljudi.

Jer, kada je ta Čeda-Beba ekipa politički poražena, Subotić je nastavio sa poslovima u kojima je imao dosta uspeha, ali je nekako uvek ostao sa strane ne uspevajući, kao ostali biznismeni, da prećuti svoj prvi milion i da ga za ostale ne pitaju. Dok su ostali poslovni ljudi iz te priče – od Dragoljuba Markovića do Miodraga Kostića - nastavili da se bave poslovima i distancirali se od Beba-Čeda ekipe, Subotića mesto nije držalo. Na vest da se protiv njega vodi istraga za šverc cigareta, reagovao je žestokom kampanjom preko niza medija. Ali umesto da se brani, on je napadao uvećavajući broj neprijatelja kojih ni pre toga nije bilo malo. Ali nije mu išlo loše: našlo se tada mnogo novina i televizija koji su bile spremnije da mu oproste kriminal nego da Koštunici, koji je predvodio napade na Subotića, oproste nacionalizam.

Iako u tom ratu čistih nije bilo, Subotić se, katastrofalno savetovan, branio otvarajući nove frontove i verujući da teza kako mu se sve to dešava zbog prijateljstva sa Đinđićem i Đukanovićem daje na političkoj težini i obezbeđuje podršku njihovih poklonika. Gotovo da je u jednom trenutku bio u pravu, ali danas Subotić, koji politički napada umesto da se pravosudno brani, i đinđićevce i đukanovićevce stavlja pred veći procep od onoga koji mogu da podnesu. Kada se videlo da su više pijeteta prema mrtvom premijeru pokazali njegovi protivnici nego oni koji su se izdavali za njegove prijatelje, pokazalo se da podrška đinđićevaca Canetu slabi, kao što će se uskoro pokazati da će njegovi nastupi zasmetati i Đukanoviću.

Da li je Subotićev novac uvek bio deo nekog političkog projekta ili je on te projekte podržavao da bi njegov novac bio jači, možda više nije ni važno. Ne verujem da su se time bavili u okruženju Borisa Tadića, kada su početkom godine shvatili da je uticaj Podgorice u srpskoj javnosti nesrazmerno veliki, da je neprijateljski prema Srbiji i da se ostvaruje na svim onim mestima gde ima nekih Canetovih para. Danas je Subotić razočaran što za protivnika ima i Tadića, čijoj je stranci, kaže, u ona vremena dao deset miliona nečega. Ali čemu je mogao da se nada kada mu njegov pisar, koji još nije isplazio jezik da pokvasi marku, za sve ove godine nije proizveo nijednog novog prijatelja, ali mu je proizveo neprijatelja koliko ih ne bi preživela ni Narodna Republika Kina.

Toliko brljotina iz Subotićevog medijskog štaba bi na stranice crne hronike oteralo i dalaj-lamu: recimo, na vest o ubistvu Pukanića i nagoveštaje sumnji iz Zagreba da iza ubistva stoji Joca Amsterdam a iza njega Subotić, jedan novinarski bard, lojalni pripadnik ergele čoveka koji bi Subotića spasao samo da je isplazio jezik i kvasio marke, objavio je kako nema govora da je Joca učestvovao u tome. Argument je bio nezaboravan. Joca je suviše pametan čovek da bi to radio, objasnio je ovaj novinar, poznat po tome što voli da drži moralističke lekcije kolegama i po tome što je primio nagradu od Bogoljuba Karića u vreme kad je ovaj već bio u bekstvu od zakona.

Sada kada je Joca u zatvoru, kada su regionalne policije i vlade u stanju mobilizacije razumevajući da je rešenje Pukanićevog ubistva must have za obračun sa regionalnom mafijom, Subotić ima sve manje prostora. Možda je sasvim nevin, ali izgleda svakako osim tako. Bez obzira na to, on nastavlja sa ofanzivnom igrom (napadački, glupo i bez veze): čuje se da za jesen priprema celu seriju ispovednih emisija na jednoj srpskoj televiziji, koja ga je do sada podržavala. U tim emisijama, ako konačno ne odluči da onoga ko mu piše pisma natera da liže marke, Subotić se neće odbraniti, ali će prozvati sve od onih kojima je dao pare do onih koji su hteli, ali im nije dao. Genijalno, nema šta.

Ali klima se menja i sam đavo zna da li će taj serijal na kraju i biti prikazan, čak i ako ga je platio unapred. Jer, mediji koji su ga doskoro podržavali sada ili ćute ili su se okrenuli protiv Subotića. Još samo onaj novinar, nosilac Karićevog odličja sa šest nula, javlja da je Cane miran i valjda se sprema da upotrebi poslednji argument – da je Cane nevin zato što nije glup.

Pisma koja Subotić bude pisao imaće sve manje čitalaca, čak i kad bi onaj koji ih piše danas počeo da liže marke. Na kraju, Subotiću će ostati jedna veza sa Đinđićem koju niko i nikad neće moći da mu otme: pored prijatelja kakve su imali, neprijatelji jedva da su im i bili potrebni.

( 27 ocena )