Vesti 
Da li je došlo vreme da Srbija konačno izvuče neku korist iz toga što je duže u svojoj istoriji bila pod Turcima nego pod sobom
I, na kraju, koji je Turska po redu stub srpske spoljne politike? Ni Boris Tadić ni Vuk Jeremić, začudo, nikada nisu izgovorili ništa o petom stubu, ipak je na desetercu poraslo previše Srba da bi se to pokazalo pametnim. Nisu u turskom slučaju čak ni preterivali, kako već znaju, sa sintagmom strateško partnerstvo iako bi se moglo reći da su njihove ambicije, kad je o Turcima reč, veće nego sa nekima koji su bili pobodeni u temelje njihove spoljne politike kao četiri stuba. Sa druge strane, turski zvaničnici, i Abdulah Gul i Ahmet Davutoglu, i često i rado govore o strateškom partnerstvu sa Srbijom. Istina, govore, posebno Davutoglu, i o otomanskim vekovima Balkana kao uspešnom periodu tog regiona, zbog čega bi, prema njima, tu priču valjalo obnoviti.
Sa druge strane, većina analitičara koji se poslednjih meseci tako rado izjašnjavaju o srpskoj spoljnoj politici, najčešće u terminima iz rimske arene – palac gore ili palac dole – dva dana Gulovog boravka u Srbiji nisu ni pokušavali da ocene, valjda zbog toga što kod nas najviše niču eksperti za Ruse i Amere, dok su im Turci nekako suviše mali, tako da posle Filipa Višnjića za njih i nismo imali autoriteta. Plašim se da bi stvar prošla bez ozbiljnog odjeka da Toma i Velja nisu u parlamentu bili protiv toga da im se Gul obrati. Argument je bio kako je Turska priznala Kosovo i da zato nemaju šta od njega da čuju na svetoj parlamentarnoj govornici. Bilo je tu i argumenata koji su se pozivali na 500 godina turske okupacije, mada bih rekao da dvojici pomenutih teže od toga pada pomisao na recimo još pet godina Borisove vladavine.
Dakle, hajde da vidimo gde je Turska na spoljnopolitičkoj mapi Srbije. Ako pogledate onaj stub na kome piše Amerika, na njemu nećete videti portrete ni Obame ni Hilari. Balkan je od Amerike dovoljno daleko i dovoljno je mali da njeni interesi na njemu nisu ni neposredni ni strateški; sve američke akcije tokom 90-ih, uključujući i bombardovanje Srbije, bile su izvedene samo kao podrška nekim drugim strateškim interesima, od političkog slabljenja EU do stvaranja slike o američkom odnosu prema muslimanima, koja je trebalo da im proizvede izvesne alibije, opravdanja i dobiti na Bliskom i Srednjem istoku, gde su bili i te kako i prisutni, i zainteresovani, i umackani.
Zato ćete na tom američkom stubu videti dva para jakih orijentalnih mustaća Gula i Davutoglua. Elem, sada može konačno da vam se otvori tajna: kada su proletos u četiri oka u Beogradu razgovarali Boris i Bajden, Turska je u tom razgovoru, a ne Rusija, bila najčešće pominjana strana zemlja. Više od pola veka najpouzdaniji američki saveznik na prostoru Evro-Afro-Azije (kovanica kojom se rado koristi Davutoglu), Turska je tada zaustavila trend više od dva veka svog imperijalnog pada. Za Amerikance ona je tokom svojih 50 godina uzdizanja (od čega poslednjih 20 gotovo dramatičnog) bila poligon širokog uticaja – od Kavkaza i muslimanskih ekssovjetskih republika preko Bliskog istoka do trusnog Balkana.
Akcije sekularne muslimanske Turske u velikom su porastu u Vašingtonu onako kako su se Ameri suočavali sa problemom islamskog ekstremizma, tako da je u jednom trenutku pre dve decenije u krugovima američkih geostratega u modi bila i ideja obnove nekadašnjeg Osmanskog carstva. Reč je o tome da su se bavili idejom da pod kontrolu Ankare dovedu sve zemlje koje su činile tu imperiju, što bi, sa jedne strane, sprečilo prodor radikalnog islamizma na Zapad, a, sa druge, stvorilo snažnog partnera naspram Evrope. Ideja je, naravno, odbačena kao previše ambiciozna, ali reklo bi se da je nešto od nje ostalo u ovom Gulovom prodoru na Zapad, čak do Sremskih Karlovaca.
Ne samo zbog aktivne ideje neoosmanizma već i zbog snažne turske podrške bosanskim muslimanima u ratovima iz 90-ih, a odmah zatim i kosovskim Albancima, čiji su državu priznali, Srbija ima dosta istorijskih razloga za podozrenje prema Turcima. Istovremeno, Tadićeva Srbija zatvara jedan širok spoljnopolitički krug stvaranjem dobrih odnosa sa SAD i Rusijom, u drugom krugu sa EU i Kinom, ali sve to nema još uvek neposredan impuls u srpskom popravljanju uticaja tamo dokle dobacuje među zemljama Zapadnog Balkana. Idemo redom: preko Republike Srpske, Srbija ima uticaj u Bosni, sa čijim federalnim delom, uprkos pokušajima, ne uspeva da ostvari ništa više od kurtoaznog dijaloga. Uticaj Beograda u Hrvatskoj ne postoji, čak ni preko srpske političke zajednice u toj zemlji, dok se za suprotno ne bi moglo reći; srpski uticaj u Crnoj Gori je mali, što pokazuje stalni rast zategnutosti između Podgorice i Beograda; Kosovo i Albaniju ne vredi ni pominjati, dok u Makedoniji Srbija nije iskoristila ni deo potencijala i starih veza da bi se tamo uspostavila neka iole ozbiljnija priča. Dobri odnosi sa Rumunijom i sve bolji sa Mađarskom i Slovenijom malo su za ozbiljniji učinak Srbije u regionu.
U tom kontekstu Turska zaista može da bude ozbiljan partner: postizanje fer dogovora između Srba i Bošnjaka u Bosni veoma bi ojačao Srbiju u regionu uz izvesno slabljenje hrvatskog uticaja i na Bosnu i na Crnu Goru; prijateljstvo sa Turskom moglo bi da ojača i srpske pozicije u Makedoniji, dok bi Beograd u Ankari mogao da dobije i svog snažnog advokata u Prištini i Tirani, koje ne mora da prizna da bi prema njima imao veoma ozbiljne i konkretne zahteve.
Globalno gledano, Srbija bi uz pomoć Turske na Zapadnom Balkanu bila neko ko snažno doprinosi sprečavanju prodora radikalnog islamizma, koji od početka ratova živi po balkanskim nišama, i to ne bi činila rizičnim sredstvima sile, već jednom novom političkom ulogom gde bi međureligijski kontakt bio izvor prosperiteta i širenja tržišta, umesto dosadašnje isključive proizvodnje sukoba. Da li je to moguće? Turci su dovoljno jak autoritet uz čiju pomoć bi moglo da se premosti nepoverenje između Srba i Bošnjaka, čiji odnos neće postati prosperitetan onog momenta kada se pomire Sonja Biserko i neki njen bošnjački pandan, koji se nisu ni svađali i kojima je posao da se sad mire. Ti odnosi daće prave rezultate onog trenutka kad se pomire ovdašnji i tamošnji nacionalisti, kojima to pomirenje nije posao već potreba.
Naravno, često se mogu čuti teze kako od toga nema ništa i kako je srpsko-turski savez samo perfidni američki plan da se sa Balkana istisne Rusija, posebno sa svojim cevima i gasovodima. Pogrešno. Prvo, Turska jeste velika i moćna država, ali ona nema tu snagu da na bilo koji način zadrži ruski uticaj u Srbiji; drugo, možda ste je pomešali sa Velikom Britanijom, tek Turska nije puki američki nosač aviona koji ispunjava želje Vašingtona, već donosi samostalne odluke, koje često umeju i da zalede Amere; i treće, i sama Turska ne proizvodi enegrente, zbog čega ima sve razloge za dobrim odnosima sa Rusijom. Ti odnosi se i događaju čak do te mere da je Putin ne tako davno Tursku nazvao ruskim spoljnopolitičkim prioritetom, što se Amerima dopalo koliko i kamen u bubregu.
A šta će da kažu Evropljani, posebno onaj deo stare Evrope, koji po svaku cenu želi da spreči američko-britansku nameru da Turska bude primljena u EU. Neće im se dopasti Turski uticaj na Zapadnom Balkanu. Odlično, eto im prilike da nas sve ubrzanim prijemom istrgnu iz zlih kandži Ankare. A ako budu ravnodušni, na njihovim južnim granicama polako će se stvarati jedan ne tako besmislen ekonomski savez, koji bi, vođen političkom voljom snažnih autoriteta, imao solidne šanse da prestane da proizvodi konflikte i da otvori sebi tržište veće od sto miliona stanovnika. Uloga Srbije u tom savezu, posebno uz njene odnose sa EU, Rusijom i Kinom, dovela bi Beograd u poziciju kakvu u svojoj istoriji nije imao.
Na kraju, ostaje još samo smisleno pitanje da li je taj savez moguć, pre svega s obzirom na višak loše istorije između Srbije i Turske i neprekinute imperijalne ambicije Ankare na Balkanu. Saznaćemo veoma brzo, kada na red dođe rešavanje pitanja Bosne, koje bi dobrim delom moglo da bude rešavano srpsko-turskim dijalogom. Ako Srbija uz pomoć Ankare uspe da iz te priče izvuče minimum za Dodika – a taj minimum je zadržavanje dvoentitetskog glasanja - priča između Srbije i Turske naglo će dobiti novi impuls poverenja i pokazaće mogućnosti velikog širenja. A ako ne bude išlo, neće to biti ništa gore od onoga što smo imali do sada, pokazaće se dobrim utoliko što bar nismo imali vremena da se zaljubljujemo jedni u druge, što nije bez značaja za obostranu bezbednost.
( 7 ocena )
