Novi Standard

Priča o navijačima prerasta u jednu opasnu manipulaciju, kakve se po pravilu pojavljuju u onim nišama gde države nema i gde politiku vodi onaj ko je prvi zgrabi

Da će u ratu dela srpskih medija protiv navijača pobednik biti onaj ko bude imao više kondicije, potpuno je jasno, makar po tome što nema nikakvih uslova da tu bilo ko pobedi na inteligenciju. Naravno, inteligenciju u ovom slučaju ne treba tražiti ni na strani koja bi trebalo da odluči pobednika – o državi je reč – budući da sve ide ka tome da se ona za rat protiv huligana sprema kao da su je okupirali Nemci i neće me začuditi ako se ista ta država na kraju opredeli za taktiku gerile protiv brojnijeg i moćnijeg neprijatelja.

A sada, kad smo utvrdili da u tom trojstvu ima svega – i nasilja, i kriminala, i droge, i politike, posebno političara, i prljavih obaveštajnih igara, i akcija koje bi trebalo da destabilizuju Srbiju po modelu gej parade – i da jedino pameti i odgovornosti ni na jednoj strani nema, možemo da krenemo dalje. Hajde da vidimo šta u navijačkoj priči radi ovaj deo medija koji veruju kako im na ovdašnjoj sceni pripada uloga ministarstva istine. OK, otvorena je priča o huliganima, kako vole da ih zovu oni drugi navijači: kriminal, reket, droga, krivične prijave, sramotno malo hapšenja, optužnica i presuda, sramotno mnogo uticaja klubova na pravosuđe, što preko političara, što bez njih. Na kraju, u svemu tome imamo pedesetak registrovanih veoma mutnih i opasnih tipova koji bi po svim zakonima trebalo da budu sa one strane rešetaka. Šta još imamo?

Pre svega neopisiv pritisak javnosti na klubove, gde, istina, obično ne sede ni anđeli ni nosioci uzvišenih društvenih vrlina. Ali da li bi bilo drugačije i da sede? Ne bi, klubovi su u taj pakt sa đavolom ušli odavno i ne sumnjam da bi sada rado izašli iz tog saveza, ali ne mogu, tom pre što ih je u taj komplot još davno uvela država i što ova skorija ne pokazuje nikakvu nameru da ih iz toga iščupa. Uostalom, kada fudbaleri igraju loše, navijači ih šamaraju. Da li je policija provela istragu, ne protiv navijača, nego protiv nasilnika ili je bilo sasvim legitimno da oni tuku igrače kad igraju loše. Ispalo je da je bilo legitimno. Kada Zvezdi ne ide, navijači se, kao, skupljaju da pomognu i pričaju budalaštine kako će, ako svaki od njih da po sto evra, Zvezda biti bogatija od Reala. Da li je neko tada rekao da se radi o kolosalnoj gluposti i opasnoj manipulaciji. Nije. U klubovima, znam, nisu smeli. A ostali? Političari? Sportski novinari? Niko.

Elem, navijači su se preko klubova legitimisali kao ozbiljna društvena snaga (a to su postali uz pomoć države, ratišta, podzemlja, učešća u političkim protestima i prevratima za sve to vreme). Kada navijači u Srbiji počnu da zvižde treneru, trener obično odlazi; kada počinju da proklinju upravu, malo se sačeka i uprave više nema. I kako da im se suprotstave klubovi, koje sad za vratove drže nadobudni novinari terajući ih da se izjasne kao da je '48. A ako pitate poslovično sujeverne političare, reći će vam slično: kad navijači počnu da skandiraju protiv nekoga na vlasti, taj se ne zadržava u njoj dalje od sledećih izbora. Svedoci: Milošević (opravdano odsutan) i Koštunica (opravdano ćuti).

A onda je našem televizijskom ministarstvu istine sve to bilo malo, pa su u sve umešali malo politike. I onda u trećem nastavku „Insajdera“ ide slika u kojoj navijači divljaju po gradu. Rez. A onda ide Koštunica, koji drži svoj vatreni govor na mitingu protiv proglašenja nezavisnosti Kosova. Pa opet rez. Pa onda opet divljaju navijači, i vi nemate druge nego da pomisilite da su oni onomad počeli da ruše Beograd zbog Vojinog govora, tim pre što je u „Insajderu“ izgledalo kako je divljanje trajalo ispod bine dok je trajao taj govor i da su na svaki način rajcali jedni druge.

Pošto su dokazali neraskidivu vezu između Koštunice i navijača, na red su došle i desničarske organizacije i cela serija originalnih zaključaka. Ako smo u prvim nastavcima saznali kako su kriminalci zapravo huligani, a huligani su navijači, u trećem smo saznali kako su navijači i desničari jedno te isto, a onda smo zatvorili krug sugestivnim zaključkom da su desničari kriminalci. 

Gde je tu manipulacija? Možda je i OK što su divljanja huligana prikazana seckana Koštuničinim govorom, te noći zaista se dogodilo zlo i Koštunica jeste za to odgovoran, drektno ili posredno. Ali da smo imali sliku navijača koji jurišaju na saveznu skupštinu Petog oktobra, sugestivni zaključak ne bi bio isti. Ili to nisu isti navijači kao na Koštuničinom mitingu, budući da su oni iz savezne skupštine znalački iznosili vredne umetničke slike, a ovi Vojini tek banalne najke. Ili: seća li se neko onih navijača koje je vlast poslala onog dana kad su hapsili Slobu i kad su se oko njegove kuće okupile one sluđene bakice i dekice, namerni da odbrane svog predsednika? Sećate li se ko ih je tada pljuvao, pretio im i pokušavao da ih otera ispred Slobine kuće? Navijači. I nešto se ne sećam da su tada bili desničari.

Zato je „Insajderova“ medijska akcija veoma opasna, budući da problem navijača tretira bezmalo kao ideološki spor nacionalista i reformista, proevropskih i antievropskih snaga. Čak i kada bi to bilo tačno, čak i kada bi svi huligani bili desničari (sumnjam, ali dobro), i dalje većina desničara nisu huligani. A „Insajder“ sugeriše upravo to.

Šta će biti rezultat ove izvrnute logike? Umesto da policija nađe način i u tišini pohapsi tu pedesetoricu ili koliko ih je već, umesto da ih pravosuđe osudi po zakonu, umesto da vladini spin doktori tada izađu u javnost sa žvakom kako huligane i navijače razlikuje to što su prvi u zatvoru, a drugi na stadionu, B92 je svojom ideološkom akcijom najpre solidarisala navijače sa huliganima i homogenizovala ih na način da ima osnova strahovanju da će sada navijači biti mnogo bliži tome da se ponašaju kao huligani nego što će huligani da se ponašaju kao navijači. I to im nije bilo dosta, nego su sa navijačima i huliganima homogenizovali i desničarske grupe, i još kad bi ispod tog kamena izvukli Voju Koštunicu i Crkvu – a izvlače ih - gde bi tom sjajnom poslu bio kraj. 

I otuda one odvratne pretnje i skandiranja upotrebljenoj Brankici Stanković, koje se ne daju ničim opravdati, ali u kojima deo ovdašnje javnosti tako sladostrasno uživa nalazeći u njima razlog da se obračuna i sa konzervativcima, i sa Crkvom, i a svakim ko ne misli kao oni. Ali tako se dešava uvek kada politiku ne vodi onaj kome je to pravo pripalo na izborima, već onaj koji misli da je vođenje politike moralno pravo, posebno ako je taj moral samoproglašen. Tako se dešava da Veran Matić od vlasti zahteva da se sve utakmice igraju bez gledalaca, mada bi možda bilo celishodnije da se uopšte zabrani sport samo zbog toga što je on u školi bio oslobođen fizičkog vaspitanja. Srećom, Boris to neće učiniti, makar iz ljubavi prema tome da ponekad na balkonu gradske skupštine baca petice sa sportistima koji iz inostranstva donose medalje.

Kada se ta huliganska priča postavi tako široko i tako naopako, i kada sve to prođe, to samo znači da je država propustila da je postavi uopšte. Ali to znači i nešto još gore: ako na ulicu sa tih pedeset ili više huligana izađe još neka hiljada navijača, a s njima još neka hiljada obrazovaca i ostalih srboljuba, pa ako ih se skupi, recimo, sve skupa tridesetak hiljada očajnika i marginalaca koji nemaju ni posao ni bilo kakvu šansu u ovom društvu – a ti će se uvek pre solidarisati sa huliganima nego sa Brankicom – ko će onda da bude kriv: Ivica Dačić, koji neće dati da ih policajci biju jer iz sopstvenog iskustva zna kako je završila vlast koja je tukla civile po ulicama, ili onaj ko ih je ovako homogenizovao. Šta će biti poruka iz Beograda ako dođe do masovnih uličnih obračuna i hoće li onaj ko ih je svojim neodogovornim jeftnim televizijskim pričama izveo na ulicu biti grešnik ili čovek koji je uradio zadatak kako treba?

To su valjda oni pritisci o kojima je Boris govorio na Glavnom odboru svoje stranke obećavajući da će naći načina da im se suprotstavi. A kako da se suprotstavi? Prosto, batali dogmu kako to što mu je stabilna vlada znači da mu je stabilna i država i da počne da vodi politiku jer se ti pritisci pojavljuju po pravilu u onim nišama gde države nema. Da onim budalastim tužiocima na koje, je li, nema uticaj kaže da se navijači ne umiruju zabranom navijačkih grupa, posebno ne zajedno sa desničarskim organizacijama, jer huligani nisu političke partije, to su ljudi koje je okupio veoma banalan kriminal i koji su se sakrili i svoju kriminalnu infrastrukturu ojačali unutar navijačkog korpusa. 

Dakle, sa huliganima su mnogi ratovali, mnogi čak i uspešno poput Margaret Tačer, ali niko od toga nije pravio krstaški rat. Rat je za pametnu vlast već sasvim dovoljno objavljen usvajanjem zakona iz te materije, sve ostalo se radi u tišini: snimiš ga kako se tuče na stadionu, uhvatiš ga da preti, diluje drogu, reketira i u tišini ga uhapsiš. Posle mesec dana samo kratko javiš da je dobio najvišu moguću kaznu i onda čekaš hoće li sranja prestati posle pet, pedeset ili petsto takvih presuda. I, naravno, pre svega toga zamoliš Verana da ti više ne pomaže.

Ovako se samo rizikuju nemiri nepredvidivih razmera i posledica, u kojima se huliganima daje šansa da se čak i politički legitimišu (m'sim, patriotizam, brate). A u vremenima ovakve ekonomske kroze, koja se neće smiriti ni sledeće godine, ma šta govorili Cvetković i Dinkić, ne rizikuje se bubnjanjem i objavljivanjem ratova čitavim društvenim grupama, posebno ne onim sa margine. Jer, kada u zemlji imaš socijalno nezadovoljstvo i ako ti to nezadovoljstvo ne artikulišu ni opozicione političke partije, ni sindikati, ni intelektuaci, ni odgovorni mediji – a nikome od nabrojanih to nije ni u peti - tada rizikuješ da ti to nezadovoljstvo artikulišu krimosi. A ovi sa stadiona su se ubili za tu ulogu: već su dovoljno pritisnuti, dovoljno sugestivni i komunikativni, i još samo da nađu tatu koji će da prepozna šansu i artikuliše njih. 

I nije problem što o tome Brankica Stanković  nema pojma, već što ni iz jednog poteza vlasti ne znamo ima li o tome pojma Boris Tadić. A to je već malo ozbiljniji problem.

( 31 ocena )