Vesti 
Može li vlast u 2010. da pronađe formulu kako da u sledećoj godini napravi više reda u državi, a da dobije građane zadovoljnije vlašću nego ove godine; zatim da
, sledeći upute iz Brisela, zavrće ruke celoj korupcijskoj vertikali i da bude spremna da ponovo pobedi na izborima. Nemoguće! U sledećoj godini definitivno računajte sa bar dve Srbije, koje se, međutim, neće deliti po onom prevaziđenom ideološkom modelu gde bi jedni tražili Ratka Mladića u stanovima svih onih koji ispovedaju naciju i veru, a drugi bi ga krili od onih koji iste ne ispovedaju. Ovo je ozbiljnija priča. Dakle, jedna Srbija će govoriti: „Sada je mnogo bolje, na vratima smo Evropske unije“. Druga će govoriti: „jebala vas Evropska unija, gladni smo, beznadni i besni“. Hajde da vidimo šta će se dogoditi u 2010, hoće li te dve Srbije biti dva toka koji se nigde neće doticati nego će svaka za sebe živeti svoj život, ili će se sukobiti, ili pak izmiriti.
Ako vam je već dosadila ova evropska kampanja, iza koje stoje vladini gurui advertajzinga i lojalni mediji, ako pijete po bensedin svaki put kada Mlađa Dinkić kaže da izlazimo iz recesije, ako vam ni oni ne pomažu kad čujete da Mirko Cvetković o svojoj vladi govori kao o Zvezdi iz '91. i ako vam izgleda izgubljen svaki dan u kome Boris Tadić nije golim rukama zadavio nikoga od njih, vi ste jamačno iz ove druge Srbije.
Ostalo vam je još da vidite kako ste na toj strani, što nije bez značaja. Jeste li, dakle, evroskeptični mračnjak: jedan od onih depresivnih nacionalista koji veruju da nema vraga zbog kojeg bi Srbija trebalo da bude u EU kad se već ostvaruje Špenglerovo proročanstvo o propasti Zapada. Ili ste u podgrupi onih što veruju kako nikada EU neće primiti Srbiju, pa nema svrhe ni da Srbija to traži, već samo treba da ih nervira svojim nacionalnim identitetom, koji je, je li, tako poseban.
Ili ste u onoj sve manjoj grupi evrorealista, koje nerviraju i ovi neumereni entuzijasti i skeptici, i koji bi samo da smire priču verujući kako je sve to sa EU sasvim u redu, ali je daleko od toga da bude gotovo, bez obzira što Boža Đelić daruje rakijom birokrate po Briselu i recituje im Kalevalu. A još ako nemate poverenja u našu proevropsku elitu, što će reći kako imate više pitanja nego odgovora, rekao bih da vaša sposobnost za prepoznavanje problema nalaže da oni tu ne prestaju, nego tek počinju. Elem, u 2010. radikalizovaće se ona slika iz prethodnih godina, prema kojoj je najzdravije da se smestite među entuzijaste ili skeptike, gde je prvima sve fenomenalno i fensi, a drugima je sve mrak, očaj i izdaja. Osim što ga hrane različitim ulaznim podacima, i jedni i drugi, naravno, demonstriraju identičan misaoni proces, u kome korištenje mozga dođe kao duga svetla u gradskoj vožnji: ne samo da smeta nego je i kažnjivo.
Realizam, dakle, nalaže stav da je Srbija krajem 2009. ušla u svoj evropski proces, i to je definitivno dobra vest. Ostale vesti iz te grupe, nažalost, nisu tako dobre. Prvo, ovdašnjoj javnosti, koja je sklonija i euforiji i depresiji nego realističkom gledanju, trebalo bi reći da u EU još uvek nije završena polemika o proširenju i da njen rezultat neće zavisiti samo od stava moćne Nemačke, već i od globalnih prilika, koje su prilično neizvesne. Nisam ljubitelj teških geostrateških razglabanja, ali u ovom svetu, koji se definitivno smanjio, ulazak Srbije u EU mogao bi, recimo, da zavisi i od takvih stvari kao što su budući odnosi SAD i Kine. OK, poludeo sam, ali hajdemo ovako: ako Obama ne uspe da ubedi centralni komitet kineske privrede da nije u redu da samo Ameri kupuju kinesku robu, nego da bi i Kinezi mogli da pazare nešto američko i ako ovaj centralni komitet odgovori da njihov narod još uvek troši pare samo na pirinač i mobilne telefone, a to ima i kod kuće, tada je sasvim moguće da će Ameriku zapljusnuti novi talas krize. Ako se to dogodi, kriza će preći u EU brzinom koliko treba „boingu“ da preleti baru. I tada skorog proširenja neće biti, ali ne zato što što Merkelova ne voli Srbe, već što neće biti para da ih iko u Briselu voli i što će pod tim uslovima biti sasvim svejedno jesu li Mladića uhapsili ili proglasili za patrijarha.
Ali recimo da je to viša sila takve vrste da je o njoj u malim zemljama poput Srbije nepristojno razmišljati naglas. Hajde da vidimo šta je sa onim što je do nas. Sa jedne strane, EU još uvek plaća svoju popustljivost i račune bugarskih i rumunskih kriminala i korupcije, tako da će joj se teško dogoditi da na Zapadnom Balkanu ponovi isti takav gaf. Dakle, zadatak kojim bi Srbija u sledećoj godini mogla da potvrdi svoju evropsku ozbiljnost glasi: kriminal i korupcija.
Stvar sa kriminalom mogla bi uz malo truda i političke volje da bude skoro pa OK: Dačić bi samo trebalo da nastavi da hapsi brže nego što se krimosi organizuju i obnavljaju. E sad, možete na tu strategiju da imate primedbe – ja ih imam – ali da pokušajmo da ostanemo realisti: važno je da se pedale okreću i da se točkovi vrte, možda se negde i stigne.
Ali šta ćemo sa borbom protiv korupcije, za koju je neophodan sistem institucija, brutalna rekonstrukcija državnog aparata i potpuna dekonstrukcija stranaka kakve znamo. Dakle, kriminalu se izvesni udarci mogu zadati i pukom političkom voljom uz malo rada na policiji, makar toliko da iz nje prestanu da cure informacije prema podzemlju. Rezultati možda neće biti spektakularni, ali će ih biti.
Ali kad je o borbi protiv korupcije reč, može se reći da je u prethodnih deset godina Srbija verovatno izabrala najgoru godinu za takav posao. Idemo redom: privreda i ekonomija će sledeće godine stajati još gore nego prethodne. Biće još manje novčanih tokova, kompanije će još teže plaćati jedne drugima, biće još više firmi sa blokiranim računima i sve manje prostora i za privatna i za državna zaduživanja. U takvim okolnostima privrednici će, logično, gledati da što manje novca uplaćuju državi za dažbine i poreze, biće još više rada na crno, još više crnog tržišta. Ako mislite da je rešenje veoma jednostavno, da, dakle, finansijska policija radi svoj posao i gotovo, možda ste u pravu, ali tada će propasti još više firmi i biće još manje novca za državnu kasu. To naprosto nisu dobre prilike da se korupcija stavi pod kontrolu, ali jesu za njen rast.
Osim toga, možda 2010. neće biti izborna jer vlast veruje da da može da je prebaci, ali valjda je svima koji čitaju novine jasno da se ona i moli da izbora ne bude pre 2012 i da se priprema kao da će ih biti prekosutra. To znači da, čak i ako 2010. ne bude izborna godina, svi faktori na sceni će se ponašati kao da jeste. Ni to ne čini najbolju priliku za obračun sa korupcijom, tim pre što najpre morate da udarite po onim segmentima koji vam rade izborni posao. Dakle, po državnom i partijskim aparatima. Ili ćete da borbu protiv korupcije nastaviti hapseći lekare koji od pacijenta uzmu trista evra.
To će reći da je pred Borisom da pronađe formulu kako da u sledećoj godini napravi malo više reda u državi, a da dobije građane zadovoljnije vlašću nego ove godine; zatim da, zavrćući ruku celoj korupcijskoj vertikali, bude spreman da ponovo pobedi na izborima. Hm, istorijski gledano, sličan problem imao je Josifov i Marijin sin, ali on je imao par riba, hlebova i neki litar vina, a ovaj nema ni toliko. I da još malo ostanem na tom poređenju, onaj je imao 12 učenika i samo jednog koji ga je prodao, ovaj ih ima 112 i ne bih mu savetovao da iskušava njihovu otpornost na izdaju.
Koliko su, na primer, te stvari sa uvođenjem reda i izbornom motivacijom građana u kontradikciji i koliko tu kontradikciju ovdašnja politička klasa ne razume, koliko na kraju ne razume situaciju svojih građana najbolje ilustruje novi zakon o saobraćaju. U taj rigidni zakon, koji jeste evropski uz dodatak kako Srbi često vole da budu veći katolici od pape, uterani su građani koji u najvećem broju voze olupine, jeftinije od opreme koju im zakon propisuje da moraju da imaju. A onda, trećina zaprećenih kazni je viša od cene tih automobila sa sve tom opremom. I na kraju, političkoj klasi ni to nije bilo dosta nego je poručila građanima kako procenjuje da će im u sledećoj godini tim zakonom izbiti iz džepova pedesetak miliona evra.
Ovi će tako plaćati i škripati zubima, sve dok ne budu samo škripali zubima. Zatim će se neko setiti da bi mogli da se dogode i izbori i tada će početi da spasava stvar tako što će mu pasti na pamet da na neko vreme obustavi primenu tog zakona da ljudi pred glasačkim kutijama ne budu besni. I tako će propasti ili zakon ili onaj ko ga je doneo, a zna se kakav se izbor pravi kad su dve takve stvari u koliziji. Ako se razumemo, ovde je reč o korupciji.
Ali to nije ni problem zakona i reformi, ni krize koja ne preporučuje radikalne socijalne zahvate. Reč je o nečem drugom, rekao bih mnogo opasnijem. Naime, takvim zakonom ovdašnja politička klasa pokazuje nameru da disciplinuje građane pre nego što disciplinuje sebe, što se građanima ne dopada jednako koliko i visoke kazne. To će reći da nije najčasnije uvesti rigidan zakon o saobraćaju pre nego što se uvede tri puta rigidniji zakon o strankama ili dok se ne artikuliše ozbiljna krivična politika za prekršaje u javnim nabavkama. Ni tada teret krize i reformi ne bi bio pravedno podeljen, ali svakako da bi pokazao jednu meru uljudnosti i empatije u politčkoj klasi.
Iz ovoga proizlazi možda najvažnije. Naime, Srbija ulazi u godinu u kojoj njena vlada većinu urgentnih problema građana neće biti u stanju da reši. To znači da 2010. neće biti godina u kojoj će se deliti vrednosti, već godina u kojoj će se deliti siromaštvo i problemi. A tada ne možete, poput Dinkića, da pred građanima glumite čarobnjaka kome će da prođe trik koji mu je već tri puta propao. Dakle, neće on biti u prvom redu tu da rešava njihove probleme, već da onoliko problema koje ne može da reši pokrije svojom empatijom sa tim svetom. Može li on to? Naravno da ne.
Borisova stranka, koliko god se hvalila da je socijaldemokratska, zapravo je stranka tranzicionih dobitnika i zato se oni sa plavim kragnama ne druže, a kad se nađu blizu takvih, ne znaju baš o čemu da pričaju. A ne znaju jer duboko u sebi veruju da je svako ko hrani pordicu sa deset hiljada dinara budala koja nije na vreme ušla u partiju. Uostalom, zato Boris, kad treba da pošalje nekog među radnike, posuđuje Rasima Lajića, koji im takođe ne rešava probleme, već, za razliku od ostalih, bar zna da napravi onu facu da mu je teško i zna toliko da, pre nego što dođe među taj svet, skine sat i stavi ga u džep. To još nije borba protiv korupcije, ali, ako nemaš svest o tome, nemaš ni o tome koliko je važno tući se sa korupcijom.
Zato će se srpska evropska priča u sledećoj godini voditi u Srbiji jednako koliko i u evropskim prestonicama. Vodiće se bez para i sve ono što bude urađeno kako treba stabilizovaće državu i destabilizovati vlast. Da li Boris to zaista želi ili mu više odgovara, kao sada, da ima stabilnu vladu i nestabilnu državu? Rekao bih da ćemo odgovor na to važno pitanje saznati najkasnije u februaru, kada budu izbori u njegovoj stranci. Jer, to i on zna, rat korupciji kao evropska priča Srbije krenuće odatle ili uopšte neće krenuti u Borisovom mandatu. Čekamo i strepimo.
( 18 ocena )
