Vesti 
Problem je što se odnosi Srbije unutar regiona neće dramatično popraviti ove godine uprkos Tadićevoj rezoluciji o genocidu
u Srebrenici, i što će pre toga i stranci i region imati još neke zahteve od Beograda od kojih se Dodiku već znoje tabani Najavljujući na RTS da će srpski parlament usvojiti rezoluciju o Srebrenici, Boris Tadić je u nedelju napravio možda i svoju najveću investiciju u buduće odnose u regionu. Hajde da vidimo hoće li mu se ta investicija isplatiti.
Sudeći prema reakcijama čitalaca na sajtu RTS, već se isplatila i predsednik je dobrano pogrešio verujući kako ta rezolucija neće naići na odobravanje među Srbima. Elem, čini se da je „javni servis evropske Srbije“ ipak napravio prvu generaciju ovdašnjih Evropejaca, koji su gotovo listom pozdravili Tadićev potez. „Bravo, to je trebalo davno da se uradi...“, „to je čišćenje našeg dvorišta prošlosti...“, „bravo za mudru i dalekovidu politiku...“, „gospodine predsedniče, svaka vam čast...“, „dobra, ispravna i važna odluka...“, „pozdravljam brantovski potez predsednika Tadića...“, „bravo, suočiti se sa svim zločinima...“, „vreme je da se suočimo sa zlima... od strane Repubilike Srpske...“, bile su samo neke ekspresije glasa naroda, zbog kojih je, pretpostavljam, Veran Matić dobio napad zavisti. Mada, nije on veverica iz šume, a trebalo bi da nismo ni mi.
Ključnu reč cele priče o rezoluciji, međutim, nisu pomenuli ni Tadić, ni čitaoci, a ni pisci sa sajta RTS. Nije to, dakle, nikakva rezolucija, već dokument kojim je Evropski parlament prošle godine pozvao članice EU i države zapadnog Balkana da obeleže 11. juli kao dan sećanja na genocid u Srebrenici. Naravno, genocid je ta ključna reč koja je u nedelju ostala neizgovorena i koja će podrazumevati videćemo već kakve poslednice.
Iako se zločin srpskih snaga nad Bošnjacima u Srebrenici pretvorio u veliku političku manipulaciju, činjenica je da su u julu 1995. Srbi tamo počinili zločin velikih razmera, prema kome je iskazivanje svakog pijeteta najmanje što se može učiniti. Da li je tu bila reč o genocidu, biće verovatno stvar za decenijske rasprave. Ovom, prilikom, međutim, vredi upozoriti na neke činjenice. Sudska verifikacija Srebrenice kao genocida postignuta je prvi put u Hagu 2001. godine presudom protiv generala Vojske Republike Srpske Radislava Krstića. Obrazlažući presudu Krstiću, sudsko veće je utvrdilo da je on „kriv za genocid“ kao i da je „iz razloga koji sudskom veću nisu jasni doneta odluka da (u Srebrenici) budu ubijeni svi muškarci vojnog uzrasta“.
Međutim, senku na presudu o genocidu stavila su dva ne tako sitna detalja. Suđenje nacističkim vođama u Nirnbergu definisalo je genocid kao planski zločin koji ima veoma jasne razloge, motive i ciljeve, za razliku od „genocida“ iz Srebrenice, koji se, prema sudskom veću u Hagu, „dogodio iz nepoznatih razloga“ budući da sud nigde u komandnom lancu nije mogao da pronađe dokaze o srpskom planiranju iskorenjivanja Bošnjaka. Osim toga, pravni eksperti su se složili da je na tom suđenju na neki način revidirana nirnberška definicija genocida, koja se u slučaju nacističkih vođa odnosila na „uništenje čitavih naroda“, dok je u bosanskom slučaju ta definicija sofistički proširena na „želju da se uništi ponizi ili tlači i samo jedan deo određene nacije“.
Na presudu Krstiću kasnije se oslonio i Međunarodni sud pravde u Hagu i sam tvrdeći kako se u Bosni dogodio genocid. I tu, reklo bi se, Tadić nije imao mnogo prostora da manevriše. Tim pre što je već više od godinu dana bio izložen pritiscima iz zemalja EU da srpski parlament usvoji rezoluciju, što su na tom pritisku neke nevladine organizacije celu prošlu godinu odrađivale svoje novčane grantove i što je, na kraju, Boris imao i jedan dodatni razlog koji je, reklo bi se, visoko nadilazio ova dva.
Naime, Tadićev međunarodni rejting, koji će ga približavati i udaljavati od milosti Brisela i Vašingtona, u ovoj godini meriće se njegovom pozicioniranošću u regionu, verovatno najtežem mestu za diplomatski proboj koje uopšte može da zamisli. Uostalom, u trenutku kada je počeo da priprema srpsku javnost za usvajanje rezolucije o srebreničkom genocidu, Tadić nije mogao u regionu da računa ni sa toliko razumevanja da Stipe Mesić, hrvatski predsednik i jedan od tamošnjih ratnih lidera, ne napravi provokaciju sa posetom Prištini ili da Haris Silajdžić, član bosanskog predsedništva i još jedan ratni lider, ne iskulira Borisovo prisustvo na obeležavanju godišnjice RS u Banjaluci umesto što ga je besno optužio za nastavak Miloševićeve politike.
Naravno, Mesićevi i Silajdžićevi potezi deo su odgovora zašto se Srbija tako sporo određivala prema počinjenim zločinima iako je neposredno posle pada Miloševića takva energija postojala i kod Đinđića, čak i kod Koštunice. Razlog je bio prozaičan: ideje da je Srbiji bila potrebna neka vrsta denacifikacije u zapadnom diplomatskom establišmentu su nadživele Miloševića da bi se ubistvom Đinđića pokazalo koliko su bile glupe i opasne. Istovremeno, forsiranje priče o zločinima i potrebi da se Srbija po zadatom modelu odredi prema njima postale su deo svakodnevnog regionalnog folklora. Naročito forsirane iz Zagreba, Sarajeva i Prištine, kasnije čak i Podgorice, postepeno su jasno ukazivale da ti centri svako jačanje Srbije drže za nacionalistički čin i pretnju, kao i da se u sprečavanju toga ratni zločini potežu kao krucijalni argument. Iste teme hvatale su se i neke marionetske stranke u Srbiji i dobar deo nevladinih organizacija.
Pod takvim pritiskom, gde je priča o ratnim zločinima postajala deo strategije da samo nejaka i sjebana Srbija može biti zadovoljavajući regionalni faktor - uz seriju zapanjujućih presuda pred Haškim tribunalom, koji kao produžena ruka jednog političkog koncepta zločine nad Srbima nije vrednovao ni približno kao zločine koje su počinili Srbi - bilo je sasvim logično da Beograd odustane od suštinskog unošenja u razmere i karakter počinjenih zločina. Učešće srpskih vlada u tome postalo je na neki način tehničko: odeljenje Specijalnog suda za ratne zločine radilo je dobro, ali interes medija, osim onih koji su za to bili plaćeni, nije bio suštinski. Istovremeno, nastavljena je saradnja sa Haškim tribunalom, desetine Srba su izručene, ali niko više nije mogao da pomogne tome da taj sud ne može da dovede ni do pomirenja ni do katarze. Umesto toga, saradnja sa Hagom bila je samo deo evropskih integracija Srbije, dok je sam sud u srpskoj javnosti doživljen, ne bez razloga, kao ponižavajući incident.
Nasleđe problema koje je dočekalo Tadića bilo je veliko i teško. Sa jedne strane, svaka ljudskost, koju on ume da pokaže, nalagala je pijetet prema žrtvama, dok je politički kontekst nalagao je da će ta ljudskost biti upotrebljena protiv njegove zemlje. Reklo bi se da je u ovom trenutku tu Tadićevu dilemu nadvladao treći momenat – popravljanje odnosa u regionu kao uslov srpskih evropskih integracija. Iako je autor komentara na RTS preterao u želji da obraduje predsednika, činjenica je da je njegova odluka teška i da u najširim krugovima zaista neće biti dočekana aplauzima. Tim pre, što je Boris tu odluku najavio u trenutku kada svi u Beogradu vide kao se zapadni diplomatski establišment sprema za novi udar na Republiku Srpsku i njenog premijera Milorada Dodika.
Naravno, teško je poverovati da će Tadićevim priznanjem genocida u Srebrenici Republika Srpska biti zbrisana kao gencidna tvorevina. Ali činjenica je da će to priznanje u ovom trenutku oslabiti i Dodikove argumente u borbi protiv probošnjačkih unitarista sa Zapada i da će relativizovati podršku Srbije Republici Srpskoj. Sa druge strane, Tadić mora jasno da pokaže da njegova odluka nije deo slabosti pred pritiscima, nego deo jedne političke ljudskosti, koja ima svoju svrhu čak i kada nije praćena sličnim potezima regionalnih lidera. Rečju, ako parlament jasno kaže da su Srbi u Srebrenici počinili genocid, a usvajanje rezolucije biće izraz toga, onda će eventualno pominjanje zločina nad Srbima u rezoluciji biti samo razvodnjavanje stvari. Od Tadića se zato očekuje više od toga: da se srpska državna politika ponovo izjasni o tome da li je borba Srba u Bosni za Republiku Srpsku bila legitimna i da li je legitimna sama Republika Srpska.
Naravno, ako to uradi, Boris će time opravdati svoje argument za usvajanje rezolucije kako je ona potrebna da bi se bez kompleksa i zadrške borio za srpske nacionalne interese. Eto mu Rodosa, pa neka skoči tu. Naravno, to će ponovo da razljuti regionalne lidere, ali ne treba imati iluzija kako će se odnosi u regionu popravljati tako što će Beograd, Zagreb i Sarajevo shvatiti da se od prošlosti ne živi. Oni će se popraviti odjednom i preko noći, i to će se desiti tako što će im svima neko sa Zapada reći da je dosta bilo zajebavanja i da od sada ili će zaista da sarađuju ili će ostati evropska crna rupa.
Problem je, međutim, što mi nešto kaže da se to neće dogoditi ove godine uprkos Tadićevoj rezoluciji i dobroj volji, da će pre toga i stranci i region imati još neke zahteve od Beograda od kojih se Dodiku već znoje tabani. Osim toga, region se pokazao kao jak adut zapadnih zagovornika kosovske nezavisnosti, i to je karta od koje oni neće odustati sve dok Boris jasno ne pokaže da ga Kosovo manje zanima od EU. A do tada će proći dosta, tako da će kompletna regionalna saradnja biti poslednji uslov koji će Beograd ispuniti na putu za EU. Pre toga biće još neprijatnih žaba za gutanje i svaka će biti veća od srebreničke rezolucije, što će reći da naš junak nije krenuo od najveće, koliko god mu se ona činila ogromnom.
Rečju, ako je Boris tom rezolucijom hteo da pokaže još nešto od svoje političke ljudskosti, dobro je uradio, s tim što bi tu ljudskost morao da proširi i na jasno i javno priznanje legitimnosti borbe Srba u Bosni. Ako je, međutim, sve to deo njegove političke kalkulacije, onda je loše izračunao. On je svoj široki politički i diplomatski zahvat, čiji cilj je EU, toliko suzio da je postao neko ko ispunjava želje stranaca i što je od čoveka koji je snažno lupao na vrata Brisela postao slabić koji ćutke sedi u tamošnjoj čekaonici, gužva kapu u krilu i pored sebe kao argumente za EU drži fasciklu sa printovima reakcija sa sajta RTS na njegovu odluku o srebreničkoj rezoluciji: „Gospodine predsedniče, svaka vam čast...“
( 14 ocena )
