Vesti 
Dobar deo nacionalne inteligencije je pre dve godine sa manje ili više žara podržao Tadića, ali je peticija o NATO pokazala da se ta
podrška kruni i da bi do kraja godine mogla da se sasvim iscrpe Ako jednog dana na vlast dođe Toma Nikolić, dogodiće se to zato što su Srbi svašta poželeli na početku vladavine Borisa Tadića, a završili su, prevareni, sa malo neredovnog hleba i vode bez mehurića. Ako se na vlast jednog dana vrati Koštunica, biće to znak da je krahirala cela Borisova zgrada, a ne samo kuhinja. Neka se ovdašnja sve novija i sve glasnija evroelita, koja Koštunicu voli da tretira kao smešnu aistoričnu pojavu, ne uzbuđuje previše: dalje je on od povratka nego oni od pameti.
Ali ne treba ni da budu sasvim spokojni. Koštunica, i kad je nesistematičan, ume da bude čovek koji koji mrtav hladan zagovara nešto i pošto mu je ceo svet već rekao to da ne valja, i da, gle đavola, u toj svojoj prirodi, često izvrgavanoj podsmesima, ponekad bude i u pravu. A ovaj Koštunica od pre nekoliko dana ili je prvi put, otkako je pre nepune dve godine izgubio izbore, pokazao neki sistem u svojoj politici ili smo – kad je on u pitanju, valja uzeti i tu mogućnost – taj sistem prvi put mogli da jasno vidimo.
Simbolički vrh tog sistema, onaj deo sante koji je iznad vode, jeste peticija protiv NATO, koju je potpisalo 200 ovdašnjih intelektualaca. Naravno, kao što se spontano ne okupljaju narodi, tako se ne okupljaju ni intelektualci: Koštunica je tu stvar dugo pripremao da bi je pustio preko nevladine organizacije po imenu „Fond Slobodana Jovanovića“. U toj peticiji Koštunici, verovatno najneomiljenijem političaru u ovdašnjim prozapadnim medijima, pošlo je za rukom da široj javnosti, posle dugog vremena, nametne neko pitanje na koje će se ona žešće primiti. Njegov mali uspeh bio je utoliko značajniji što što je ovdašnja pronatovska ekspertsko-intelektualna elita, snažno sponzorisana da među Srbima promoviše ideju Atlantskog saveza, bila toliko zatečena peticijom da za nedelju dana javne debate nisu izašli ni sa jednim ozbiljnim argumentom za to – a nije da ih nema – nego su udarili po potpisinicima, upravo tamo gde je peticija bila najjača.
Dok su Borisovi partijski ljudi, od kojih se većina sa poslednjim intelektualcem srela u srednjoškolskoj lektiri, uglavnom grubo osporavali taj svet; dok su NATO lobisti kao papagaji recitovali strofe o anahronom patriotizmu tih inteletualaca ispovedajući kako je vrhunac novog patriotizma prihvatanje realnosti, čini se da je najmudrije tu postupio sam Tadić rekavši kako je sasvim normalno da će za tako važno pitanje kao što je ulazak u NATO biti raspisan referendum, ako ikada i dođe na dnevni red. Tako da su, što se njega tiče, intelektualci lupali na otvorena vrata. Ali, sa druge strane, Tadić verovatno zna da pitanje NATO i referenduma nije bila jedina stvar koja je okupila intelektualce pod Vojinu zastavu, tim pre što je među potpisnicima bilo i takvih koji su ga podržali u vreme poslednjeg rata protiv Koštunice, poput Dobrice Ćosića i Svete Stojanovića.
Dobar deo nacionalne inteligencije je pre dve godine sa manje ili više žara podržao Borisa: njegova rečenica da će, ako dođe u situaciju da mora da bira, pre birati Kosovo nego Evropsku uniju opredelila je deo mislećeg sveta naspram Koštuničinog tvrdog stava, koji je sve pare dao na Kosovo, nijednu na Evropu, čime je zakovao stvar i gotovo isključio mogućnost vođenja bilo kakve politike. Rezultat izbora je pokazao: dobar deo birača koji su bili za jasnu nacionalnu politiku, ali nisu bili radi da za Kosovo žrtvuju još jednu generaciju Srba nije više glasao za Voju, nego za Borisa.
A on je u prvoj godini vladinog mandata umeo da sledi tu svoju široko zamišljenu liniju: poentirao je sa Rusima, uveo je u spoljnopolitčku priču i Kineze, i Turke, i nesvrstane, popravio je odnose sa Amerima i EU, manje ili više uspešno je taktizirao Kosovom pretvarajući ga u spoljnopolitički resurs. Tom širokom politikom napravio je dva velika koraka prema EU i pojačao svoj rejting u međunarodnim krugovima. Na unutrašnjoj sceni takođe je pokazao širinu: Srbija je dospela gotovo do konsenzusa o EU, spretno su pacifikovani nekada homogeni radikali. I tu za Voju nije moglo da bude prostora čak ni na mestu predvodnika opozicije, tim pre što je njegovu galamu o izdaji na Kosovu ugušio ulazak pokrajine u proceduru Međunarodnog suda pravde i što je broj zemalja koje su Kosovo priznale ipak bio ispod očekivanja.
A onda je došlo do sužavanja Borisove priče: nacionalna inteligencija neće mu zaboraviti Statut Vojvodine; istovremeno, nimalo im se nije dopalo što bar dve lokalne grupe NATO lobista hodaju Beogradom i hvale se da im je Boris rekao kako je srpski ulazak u NATO gotova stvar. Pored toga, Borisova odluka da donese rezoluciju o Srebrenici u trenutku kada se Dodiku iz zapadnih krugova najavljuje godina posle koje će, ako je preživi, vladati sto godina, poziciju Beograda prema Republici Srpskoj čini veoma dvosmislenom. Na kraju, poniženja koja zbog Kosova trpi u regionu Borisa teraju da se ne nada kako će naproleće profitirati iz odluke Međunarodnog suda pravde, makar ona i bila delimično nageta na srpsku stranu.
Ako se nekako i složimo da je većina ovih stvari koje stoje pred Borisom morala da izgleda ovako žrtvovana na oltaru dobrih odnosa sa SAD i približavanja EU, intelektualce je naljutilo još nekoliko stvari koje je mogao i da izbegne. Prvo, Borisovi partijski ljudi u medijima ne stvaraju klimu konsenzusa o EU, koja je utoliko neophodnija ako se za tu stvar moraju prineti još neke žrtve, nego divljaju proglašavajući svaku skepsu i svaku kritičku misao nasleđem 90-ih. Evropska ideja, čiji osnov u najvećem delu tog intektualnog sveta nikada nije bio sporan, u interpretaciji Borisove elite nije ideja koja ujedinjuje, već ideja koja isključuje. To se posebno vidi u medijima, kojima nad glavom stoji očajni represivni zakon, u kojima je zavladala cenzura, gde veliki broj najkvalitetnijih kritički nastrojenih novinara ne objavljuje nigde, gde su razložnost zamenili spinovi i kampanje, gde se posebno po bednoj argumentaciji i raskošnoj kompromitaciji poslednjih dana ističe kampanja za izbor novog patrijarha koji bi trebalo da bude po volji vlasti.
Kada uz to rečnik kojim se promoviše evropska ideja postane blizak onome koji promoviše centralni komitet mediokriteta iz ovdašnjih nevladinih organizacija, intelektualci, posebno oni sa nešto nacionalnog osećanja, tu sebe ne pronalaze, čak ni onda kada nemaju nikakvu primedbu na ulazak u EU. I to je, rekao bih, ono što bi Boris morao da ima na umu kada počinju da se pojavljuju potpisi koji kritikuju njegovu vladavinu.
Da li to znači da je ponovo došlo vreme za Koštunicu? Ne znači. Na redu je Toma Nikolić. Njegov ulazak u vladu mogao bi da se dogodi krajem ove ili početkom sledeće godine. Zašto? Zato što Boris u jednom trenutku ili neće hteti ili neće moći da provede sve ono što se od njega na Zapadu zahteva za nastavak puta prema Briselu. Stabilizacija prilika u regionu, koja se u ovoj godini očekuje od njega, usko je povezana sa njegovim daljim popuštanjem na Kosovu, zatim uloga Beograda koju u disciplinovanju Dodika očekuju na Zapadu teško da može da bude odigrana onako kako je oni zamišljaju.
Rečju, Boris u ovoj godini teško da će moći i da zaštiti nacionalne interese, posebno pošto je već stavio u drugi plan svoju nacionalnu politiku i Ruse kao najveće saveznike u njenom provođenju. Ali će teško tu nacionalnu politiku moći i da do kraja izneveri budući da ipak nije taj tip. Tada će mu u ključnom trenutku pomoći stranci pomažući mu da raspiše izbore i da posle njih u vladu ubaci Tomu. Zašto će se to dogoditi? Da bi mu Toma, stari nacionalista, pomogao da zaštiti nacionalne interese? Budimo ozbiljni: Toma, koji je spreman da plati svaku cenu svog ulaska u vlast, je tu da bi mu pomogao da bude popustljiviji, da bi podelili preteški teret i da bi ta popustljivost izazvala što manje potresa.
Taj naizged savršen plan ima nekoliko ozbiljnih nedostataka. Prvi je taj što Boris ni uz petoricu Toma ne može da u srpske novčanike ubaci ozbiljan novac i da time bar građanima kaže da njegava popustljivst nije bila džaba. Osim toga, sa Tomom u vladi on će imati politički konsenzus za svoje nove ustupke, ali će, onako kako se Tomin nedostatak ikakve konzistentne politike bude na vlasti otvarao u punom svetlu, shvatiti da za to nema društveni konsenzus. I to su mu pokazali ovi intelektualci, čiji uticaj ne bih precenjivao, ali ne bih ni potcenjivao njihovu sposobnost da pronađu rupu u Borisovoj politici i da počnu da je šire. Taj nedostatak društvenog konsenzusa, jeste stvar koju su u Borisovom okruženju nekako prezreli verujući da se sva politka odvija između stranaka, posebno onih najjačih. Inače ne bi govorili sa ovoliko bahatog podsmeha o intelektualcima; ne bi kroz medije toliko sužavali svoju evropsku priču, nego bi je širili uključujući u nju sve koji nisu protiv, ne bi toliko divljali po medijima uvereni da tako kreiraju javno mnjenje, već bi znali da kreiraju otpor.
Ukoliko na tom putu izostane iz EU odgovor dovoljan da bi dao nekakav smisao Borisovim i sad već i Tominim ustupcima - a teško da bi ikakav odgovor opravdao ovoliko stvorenih očekivanja - sve to će na srednji rok ponovo vratiti Koštuncu u prvi plan. Ili, da budem sasvim realan, nekog sličnog njemu budući da nema znakova da i on prepoznaje da se stari odnosi u svetu, stare predkrizne strukture vladanja i vođenja ekonomija danas brane još jedino u Srbiji i zemljama koje liče na nju.
( 22 ocena )
