Vesti 
Cena ovakvog puta Srbije u Evropsku uniju biće plaćena dubokom društvenom nestabilnosti, čije posledice je teško predvideti
Kada je Aca Vučić za samo par dana dao dva intervjua u kojima je - patetično, kako samo on ume - pao na kolena, pa na sve četiri zbog zločina u Srebrenici, to je moglo da bude dobro i za njega i za njegovu stranku. Moglo je, na kraju, da bude dobro i za Srbiju, koja se urbi et orbi prikazala kao zemlja u kojoj su i najtvrđi prihvatili da je u istočnoj Bosni 1995. godine počinjen užasan zločin. Ali hajde da vidimo šta tu nije dobro?
Preovlađujući deo Tadićeve vlasti, kao i Vučić uostalom – znam ljude - nije uveren da se u Srebrenici dogodio zločin takvih razmera kakve su spremni da priznaju u parlamantarnoj rezoluciji koju će izglasati. Naravno, ume da bude nezahvalno vagati težinu nekog zločina, posebno kada morate da prebrojavate žrtve, tek i Tadić i Vučić neće podići ruku za Srebrenicu na temelju dokaza ili nalaza nekog investigativnog tela koje su formirali za tu priliku. Oni će podići ruku za političku predstavu o tom zločinu, koja vlada u krugovima zemalja kod kojih i jedan i drugi nameravaju da upišu pozitovno brojanje.
Kada glasate za nešto i kada to glasanje ima karakter priznanja, a svesni ste da se stvari nisu dogodile baš onako kako ste spremni da IH priznate, teško da ćete to učiniti vođeni zdravim političkim pragmatizmom, još manje potrebom za čišćenjem svinjarija za koje su odgovorni vaši politički prethodnici. Pre će biti da se tu radi o jednom oportunizmu, koji će navesti srpski parlament da podigne ruku za rezoluciju o Srebrenici, bez istinskog uverenja da su se tamo stvari zaista i dogodile na način na koji će ta rezolucija svedočiti.
Ali ovde nije reč o Srebrenici, veoma ozbiljnom kosturu iz srpskog ormana iz 90-ih godina, već o nečemu možda još ozbiljnijem. Radi se o tome da će na političkoj sceni sasvim izostati otvorena debata o Srebrenici, o kojoj bi, verujem, iz raznih srpskih zatvorenih arhiva iz 90-ih, koji su dostupni današnjoj vlasti, svašta zanimljivog moglo da izađe na svetlo dana. Bez toga, bez ikakve ozbiljne debate, partije će se uglavnom ujediniti birajući ekstremniju ili blažu verziju predstave o tom događaju, u kome nisu učestvovali osim kao slušaoci i, danas, politički korisnici te predstave.
Naravno, prethodno je na partijskoj sceni sasvim izostala i debata o NATO, za koju i tadićevci i nikolićevci, svako iz svojih razloga, drže da bi je trebalo držati što dalje od parlamenta. Ali hajde da se složimo sa onima koji će reći kako je još uvek prerano za priču o NATO. U Srbiji već godinu i po traje duboka ekonomska kriza, a čak je i o njoj potpuno je izostala ozbiljna politička debata ako izuzmemo svađu oko kursa između preovlađujućeg lobija uvoznika i guvernera Jelašića. Za sve vreme trajanja krize niko iz ozbiljnih političkih krugova, ni iz opozicije dakle, nije doveo u pitanje ekonomski sistem zemlje, koji je upropaštava već celu deceniju i koji se danas uveliko napušta na mnogim tačkama sveta. Na kraju, izostaje svaka rasprava i pred činjenicom da su se u Srbiji, posle deset godina, prvi put ozbiljno digli radnici, koji imaju svako moralno i logičko pravo da ovdašnjim ekonomskim guruima kažu kako su ih prevarili i opljačkali. A među tim radnicima za sve ovo vreme nije se našao nijedan ozbiljan politički lider, čak ni opozicioni, da im, makar i zbog čiste demagogije, donese topao čaj na ovu zimu i pusti suzu za njima.
Nemoguće je da Toma Nikolić to ne vidi, ne verujete valjda da ne razume kako bi mu takav nastup doneo političke poene. Osim ako je, odlazeći od Šešelja, shvatio da ga tolike godine udvaranja biračima nisu dovele na vlast, pa neće ni sada. Radi se, međutim, o tome da Tome nema među radnicima iz istog razloga kojim je Vučić bio vođen kada je rekao sve ono o Srebrenici. Oni su, dakle, uvereni da se u Srbiji za dolazak nekoga na vlast – a posebno za nedolazak - najviše pitaju stranci. Po svoj prilici, to je dobra procena njih dvojice, ali na taj način Srbija ulazi u nešto u čemu dosad nije bila. Ona ulazi u vreme veoma važnih odluka, što će reći period u kome se, po prirodi stvari, očekuju ozbiljne debate. Ali te debate će u svetlu Borisovog pragmatizma i Tominog oportunizma sada gotovo sasvim izostati. Otuda neće biti ni ozbiljnog pritiska da se one počnu odvijati u glavnim medijima.
Ali javnost ne živi samo u političkim partijama i velikim medijima, posebno ne kada oni probleme koji zahtevaju ozbiljnu debatu guraju pod tepih. Tako je nedavna peticija dvesta intelektualaca protiv NATO pokazala da javnost živi i u malim novinama, radio-stanicama, na internetu, u kafanama, čiji domet u Srbiji nikada ne bih potcenjivao. Naravno, ta javnost nije samo marginalizovana, ona ima i punu svest o sopstvenoj poziciji margine. A svest da ste na margini po definiciji je pomalo osvetnička prema onima za koje verujete da su odgovorni što ste vi tamo. Samim tim, svest o margini rezultuje potrebom za radikalnim oponiranjem, često lišenim odgovornosti i mogućnosti da se stvari ne gledaju u celini nego fragmentarno. O čemu govorim?
Peticija intelektualaca zahtevala je da se raspiše referendum o ulasku u NATO. Iako je među tim potpisinicima bilo sveta koji je okusio vlast u Srbiji i sve pritiske koje, sedeći u njoj, morate da izbegnete ili izdržite, to im nije smetalo da vlastima predlože javno izjašnjavanje građana. Naravno, kada bi do nečega takvog sada došlo, Srbija bi glasala protiv NATO, zabila bi im prst u oko, a onda bi se i Borisu i Srbiji na glavu sručilo nebo. Istovremeno, dok vlast i jači deo deo opozicije traže povodom rezolucije o Srebrenici svoju meru između pragmatizma i oportunizma, za to vreme internetom kruže brojni tekstovi koji gotovo da sasvim poriču kako se u Srebrenici dogodio ikakav zločin.
Retke su vlasti koje su toliko senzibilne da umeju da čuju sve ono što muči njihove građane. Za takve stvari u modernim političkim sistemima kao posrednik služi opozicija, koja je po definiciji senzibilnija pred tim mukama i zahtevima i koja njima pritiska vlast. Tada vlast opet strahuje od gubitka svojih pozicija, strahuje od opozicije dakle, i ne opušta se. Vlast koju opozicija ne tera ni da obrati pažnju na građane ni na važne probleme zemlje, već je tera da obrati pažnju na strance, jedine koji danas vladu mogu da sruše, ponaša se upravo ovako kao srpska. Dakle, kada radnici blokiraju prugu jer nemaju drugog načina da se vladi učine vidljivim, oni bi trebalo da se policijom oteraju s tog mesta, što će reći da se ponovo dovedu u stanje kada će da budu nevidljivi. Kada vidljivi državni problemi počnu da prete ne samo ekonomskom nego i političkom i državnom krizom, na njih, probleme dakle, ne tera se policija, već opozicija poput Tomine i problemi su, gle čuda, ponovo postali nevidljivi.
Otuda potrebu građana da racionalizuju probleme danas u Srbiji neće zadovoljiti odgovorna opozicija i mediji, već margina, kojoj začas padne na pamet kako je sasvim u redu da se na neosetljivost vlade pred gladnim radnicima odgovara potpunom blokadom države, zatim da samo treba uzviknuti „Fuck of NATO“ i reći da je Srebrenica izmišljotina i svi problemi će nestati.
Ta seoba debate iz političkog mainstreama na marginu može da bude veoma opasna, posebno kada su problemi ovako duboki kao u Srbiji. Sa druge strane, svet sa margine – od intelektualaca do radnika – vidi i oseća da se svet ubrzano menja i da ni srpska vlast ni opozicija to nisu registovali služeći po inerciji jednom starom svetu koji postaje aistoričan. Dakle, ceo razvijeni svet, čak i njegovi političari, danas je doveo u pitanje onaj aspakt kapitalizma kao ekonomskog sistema koji još samo u zemljama poput Srbije preovladava bez svesti o neophodnosti promena.
Čak i kada taj proces ne može da racionalizuje, taj svet sa margina ga oseća i u tim promenama traži svoju šansu. Taj svet sa margine, istovremeno, oseća i da se u svetskom mnenju menjaju stvari, makar utoliko što onaj deo tog mnenja (Zapad), čiju predstavu o Srebrenici treba da pretoči u skupštinsku deklaraciju, jeste u povlačenju i što više nije nosilac ni jedine validne ni preovlađujuće slike sveta. Taj svet margine vidi svoju društvenu i politčku šansu, i u tome ni malo ne greši.
Ali problem je utoliko što margina retko kad zastupa autentično mišljenje, ona je redovno reakcija na vladajuće stavove i u tom smislu ona nije zainteresovana za istinu. Dakle, kada vlast, verujući da stranci baš to od nje žele, prihvati Srebrenicu kao genocid, margina će o Srebrenici govoriti kao o neviđenom herojstvu; kada vlast počne policijom da čisti radnike sa pruga i autoputeva, margina će tvrditi da radnici treba da rade baš to; kada vlast nastavi da ćuti o NATO, spinujući kroz svoje medije da je baš to ono što treba Srbiji, margina će se radikalizovati u svojim antinato zahtevima; što vlast bude evroentuzijastičkija i što to takva bude sa manje argumenata i povoda, to će margina biti evroskeptičnija, uz još manje argumanata i još manje povoda. I, na kraju, što kriza u Srbiji bude veća – a ona će i u Srbiji iz ekonomske i političke krize prerasti u krizu sistema – to će margina biti oštrija i više antisistemski raspoložena. Pretpostavljam da vam je jasno šta to znači.
Ne, nema govora o revoluciji, ako vam je to na pameti, već o jednoj hroničnoj i dubokoj društvenoj nestabilnosti. Dakle, kada Toma i Vučić izbegavaju da kažu šta je njihov stav o hapšenju Ratka Mladića, mi znamo da bi ga oni pokupili i poslali u Hag na jedan. Za to vreme nijedan njihov birač ne veruje da Mladić treba da bude u Hagu, i Tomi negde veruje na minuli rad da je i on na toj strani. Kada jednom taj birač shvati da Toma nije tamo gde misli da jeste, taj građanin neće podići revoluciju, ali će nosioca svog političkog doživljaja sveta pronaći na margini, na kojoj za sada uglavnom raste pristojan i ne mnogo odgovoran svet, ali niko od nas ne može da zamisli kakva sve čudovišta može da porodi ta margina.
Ako se pri tome složimo da većinu ovoga što današnja vlast radi – od rezolucije o Srebrenici i ćutanja o NATO, preko vojvođanske autonomije do dvosmilenog odnosa prema Republici Srpskoj, do čuvanja neoliberalnog ekonomskog koncepta – da su sve to, dakle, njihove žrtve na putu u Evropu, tada se taj put, ovako zamišljen, plaća jednom dubokom društvenom nestabilnosti. To, naravno, ne podrazumeva da Srbija zaustavi svoj put u EU, ali, dok vlast i jači deo opozicije istrajava na tome da tamo valja ići kao banana država, dotle će sve jača margina lako ubediti sebe da tamo treba ići kao Severna Koreja. Kao njihova međusobna debata ova tema je besmislena, ali kao problem ona je dublja nego što iko ovde može da zamisli.
( 17 ocena )
