Vesti 
Zluradost stranaca nije ništa prema zapanjujućoj ravnodušnosti Tadićevih ministara, koja me dovodi na prag da ne poverujem kako je ta arogantna nirvana preovlađujućeg dela vlade samo proizvod puke ministarske nesposobnostiSvi aberi koji poslednjih nedelja u Beograd stižu iz Vašingtona i glavnih evropskih prestonica kazuju da je, što se njih tiče, ostalo veoma malo od ključnog Tadićevog izbornog koncepta kako su odbrana Kosova i ulazak u EU dva odvojena procesa. Da bi ga uverili kako nije reč o pukim glasinama, ceo niz zapadnih ambasadora i „anonimnih ali pouzdanih izvora“ ovih dana je uzurpirao prostor u srpskim novinama da bi Tadiću poručio kako Srbija ne mora da prizna Kosovo na svom putu u EU, ali s njim mora da uradi sve drugo što bi pokrajinu legitimisalo iz Beograda kao nezavisnu državu.
I, naravno, Tadiću i Jeremiću su se kroz srpsku štampu obraćali kao kroz sopstvenu, makar utoliko što ni u jednim od tih novina nisu dobili nijedno pitanje koje ne bi postavili sami sebi, čak ni toliko da odgovore šta je to što se u EU promenilo prema Tadiću od vremena poslednjih izbora, kada su svi oni potvrđivali njegovu koncepciju o dva odvojena procesa. I kako to da niko u ponedeljak nije stisnuo da u Beogradu pita Bernara Kušnera kako zamišlja da Srbija sa Kosovom ima prijateljske odnose, o kojima je govorio, a da ga pritom ne prizna.
Da jedino zlo u Srbiji nikad nije usamljeno, pokazuje i pritisak iz nacionalnih krugova, koji Tadićevo ponašanje na Kosovu sve direktnije i egzaltiranije opisuje kao izdaju, a sve češće se u sličnim tonovima o njegovoj kosovskoj politici izjašnjavaju i mediji i diplomate ključnog kosovskog saveznika Rusije. To opet govori kako je viđeno da će Tadić najvažniji deo svoje politike – i Kosovo i EU - spasavati ili će kapitulirati na njemu u naredna dva meseca, kada socijalna kriza dostiže vrhunac na veliku radost njegovih sve zluradijih stranih partnera, koji veruju kako će upravo ta kriza i motivisati i ubrzati srpskog predsednika da svoju politiku izvuče iz etape kada je ona i voda i vino i da je usmeri jasnim opredeljenjem prema jednoj od dve strane – prema Kosovu ili EU. Tek, njihova zluradost nije ništa prema zapanjujućoj ravnodušnosti Tadićevih ministara, koji mesecima iznova povećavaju namete na osirotele građane i svojim izjavama i ponašanjem vređaju inteligenciju čak i onog pristojnog tihog sveta, odakle sam nešto na pragu da ne poverujem kako je ta arogantna nirvana preovlađujućeg dela vlade samo proizvod puke ministarske nesposobnosti.
Naravno, slabljenje srpskog predsednika jeste opšti politički trend, koji se dešava uz autorizaciju ključnih zapadnih zemalja, i u njemu ne učestvuje samo njegova vlada: ne verujete valjda kako bi se, da nije tako, atlantistička struja iz Borisovog okruženja skupljala po večerama na kojima se može čuti i to da je on potpuno nekompetentan da vodi zemlju; ne bi se tajkuni iz „Privrednika“ usudili da naprasno pokažu razumevanje za sindikate i paktiraju s njima u pritisku na guvernera Jelašića; ne mislite valjda da bi naprednjaci skupili skoro milion potpisa za raspisivanje novih izbora, pre nego što bi ih nazvali iz neke zapadne ambasade i poručili im da se ne igraju glavama. Naravno da ne bi, tek svi su oni, što iz gluposti što iz ambicija, deo jednog pritiska, za koji niko ne zna kako će se završiti.
Cilj svega toga je sledeći: Tadić i Jeremić moraju biti na kolenima pre odluke haškog suda pravde koja se očekuje u aprilu, a koju bi neke od tih zemalja volele da odlože do septembra puni poverenja u činjenicu da je lakše raditi sa Tadićem na leđima nego sa Tadićem na kolenima. Naravno, o lojalnosti i prijateljstvu zemalja koje Borisovu vladu i dalje opisuju kao najevropskiju u istoriji Srbije mogli bi se napisati romani, a da se u njihovom odnosu prema njemu ne pojavi ništa što već nisu iskusili Đinđić i Koštunica. Pretpostavljam da je i Tadić svestan toga, tako da bi postupanje po matrici njegovih prethodnika – da podigne ruke do neba i kaže da je prevaren, i da su glavni centri njegovog današnjeg slabljenja upravo oni koji su mu se predstavljali kao najbolji prijatelji – bilo ne samo jalovo ponavljanje nego i jedan patetični luzerski čin, koji bi eventualno usrećio nacionaliste dajući im za pravo, ali ne nudeći čak ni njima ništa više od te male pokvarene satisfakcije u kojoj su izdajnici svi koji ne misle kao oni.
Tadić može i da nastavi sa popuštanjem, može da se zakune da odluku Međunarodnog suda pravde neće pomenuti nikad i nigde, može čak i da natera svoju stranku da podrži kandidata nevladinih organizacija za izvestioca za ljudska prava i odrekne se svog; ali svejedno, čak i fizički kapaciteti popuštanja nisu bezgranični. Tim pre što je Kosovo u srpskoj anamnezi kao šećerna bolest: od nje se ne umire, ali s njom je svaka druga bolest potencijalno smrtnosna. Rečju, nije Kosovo nešto zbog čega će izgubiti vlast ili glavu, ali jeste odlična prilika da sve one koji imaju razne socijalne motive da prave problem i to ne mogu da urade jer problem ne mogu da artikulišu - da zapravo popizde zbog Kosova, koje se artikuliše veoma lako kao nešto što uglavnom ne znamo šta je, ali osećamo da nam pravi veliku rupu kada ga otimaju.
To bi značilo kako bi Tadić i Jeremić, ako bi prokockali prednost koju im daje Sud u Hagu, videli se sa Sejdiuom i napravili odnose sa zemljom koju ne prihvataju, tog trenutka završili posao. Posle toga bi im samo preostalo da smisle neki dobar razlog da se sklone jer bi tada regionalna priča dobila svoje ubrzanje, a oni bi bili previše ulupani da je prate.
Najbliže pameti je da će Tadić lagano padati i popuštati do aprila i odluke suda, da će stvari oko njega nastaviti da se ruše, da će njegovi ministri biti još ravnodušniji a građani još bešnji, da će Toma Nikolić sa svojim potpisima uveliko načeti i drugi milion i da se Boris samo može nadati kako sve to neće otići suviše daleko, makar koliko da bi mogao da u relativnom miru dočeka sudsku odluku. Tada bi imao jak pregovarački adut, tim pre što su mu sve zapadne zemlje već rekle koliko bi ih pogodilo kada bi odluku iz Haga izneo pred Generalnu skupštinu UN. Jer, posle Generalne skupštine, Vuk Jeremić ne bi skakao po živcima zapadnih diplomata zato što je bezobrazni klinac ili zato što mu je to rekao Tadić, već zato što mu je nalog za to dala Generalna skupština, što će reći parlament celog sveta.
Ne verujem da će će Boris i Vuk odmah potrčati u Generalnu skupštinu, pre će biti kako će pokušati da odlukom Suda trguju. Ako uspeju, biće to presedan prvog reda, kojim će biti naznačeno da je vodeće političke sile sveta pobedila jedna zemlja koja nije imala ništa od ozbiljnih spoljnopolitičkih resursa – ni vojsku, ni ekonomiju, ni ugled, čak ni toliko da može da izdržava samu sebe – tek imala je iza sebe jedan svoj teški problem koji su mnoge zemlje sveta prepoznale kao nešto što bi moglo da zadesi i njih i jednog zaista drskog ministra, koji će teže preživeti svoje uspehe nego svi njegovi kolege iz vlade svoje neuspehe.
U istoriji su takve pobede, dakle, suviše retke da bi se s tim u računalo kao sa gotovom stvari. Ako na temelju odluke Suda u Hagu uopšte bude nekih pregovora, oni će biti kombinovani sa teškim pritiscima, sa daljim ucenama i dovođenjem Srbije na samu ivicu. Otuda nekako izgleda da cela politička scena u Srbiji u ovom trenutku radi za strance: i Borisovi ministri kada daju glupe izjave o tome kako Srbija izlazi iz recesije, a svako ko ih sluša zna da živi mnogo gore nego juče; i Tomini ljudi, kada pljeskaju ručicama pred tim što su se približili prvom milionu potpisa za nove izbore; i Koštunica kada tvrdi kako je Tadićeva ekipa ekonomski i politički upropastila Srbiju; i nacionalisti koji govore o izdaji nagovarajući Borisa da spase dušu umesto da spase Srbiju.
Tako se Tadić sa Jeremićem na neki način našao sam na političkoj pozornici: on nema vladu koja radi za njega, nego protiv nadajući se da će preživeti ono što njih dvojica ne mogu. Zatim, Boris ima dve vrste opozicije – jednu, koja obećava strancima kako bi oni sve to što njega čeka izveli i brže, i elegantnije, i jeftinije, i drugu, koja veruje kako je moguće suprotstaviti se moćnima bez ikakvih resursa iza sebe uvodeći Srbiju u krug dostojanstvenog pakla. Jer, na takvoj sceni se čak i ozbiljan adut, poput očekivane odluke Suda pravde, pojavljuje kao opasnost koja može da ubije.
( 18 ocena )
