Novi Standard

A, kad Prava Srbija pobedi Drugu Srbiju, drugosrbijanci će biti surovo kažnjeni. Ev kako

Koji su prvi objektivni novinari u istoriji domaće žurnalistike?

Naravno, dva vrana gavrana iz pesme „Boj na Mišaru“, koji Kulinovoj ljubi, pre izveštaja s boljnog polja, saopštavaju: „Radi bismo dobre kazat glase,/ ne možemo no kakono jeste“. I onda ide priča o turskom porazu i smrti Kulin kapetana. Ali danas, dvesta godina posle sloma Prvog srbskog ustanka, kad se Turci, na velika vrata uz pomoć svojih američkih prijatelja, vraćaju u Srbiju, glavni junak te epohe, u kojoj su Srbi mislili da su počeli da se oslobađaju, postaje upravo Kulin kapetan. Zato što je bio cool i zato što je bio in. A vrani gavranovi moraju zarad parčeta mesa da sarađuju u tabloidima, na čijim naslovnim stranama se, pored hapšenja Miškovića i bajki o obračunu s kriminalom (Oliver Dulić, koji je prvi dospeo na naslovne strane tabloida pod kontrolom EU naprednjaka, već je, u strahu od onoga što mu se sprema, upisao postdiplomske studije, a suđenje mu počinje tek na leto, ako ga bude).

I ne mogu više da budu objektivni, ne mogu da grakću „kakono jeste“, a kamoli da poentiraju svoj deseterački izveštaj sa „Rani sina pak šalji na vojsku, /Srbija se umirit' ne može“. To je graktaj mržnje, zar ne? Tako srbsko novinarstvo nastaje u mutnim vodama tranzicije, prelaska žednih preko vode.A ko pokuša drugačije, poput „Pečata“ i Miodraga Zarkovića, dobija po prstima. Jer, „ko drukčije kaže, taj kleveće i laže, i našu će osetit pest“.

Međutim, pravi srbski novinar nikad se ne predaje, ugledajući se na Joakima Vujića, autora prvog našeg intervjua. Bio je to razgovor sa Sinđelijom Ristović, majkom svetog mučenika trnavskog igumana Pajsija, koji je zbog učešća u Hadži Prodanovoj buni, skupa sa svojim bratom Mitrom, 1814. nabijen na kolac kraj Stambol kapije. On je bio iguman mladog đakona Avakuma, kome su Turci nudili da se poturči (jer „Turska nema alternativu“) i spase život. A on im, onako mlad i lep, kaže: „Nema lepše vere od hrišćanske, Srb je Hristov, raduje se smrti“. Jer je iza nje večni život. Dakle, u prvom srbskom intervjuu majka igumana Pajsija priča Joakimu Vujiću kako je njen sin bio nabijen na kolac i kako je ona tri dana prolazila pored njega u mukama, dok sveti mučenik nije izdahnuo. Ovakav početak srbskog istraživačkog novinarstva zaista obavezuje. To zna i Zarković, Beograđanin koji odlično poima gde je bila Stambol kapija pre no što je na njenom mestu podignut spomenik knjazu slobodne Srbije, Mihailu.

O ČEMU JE REČ? Neko (mislim Česlav Miloš) je zapisao da je smišljanje rečenica težak posao i, ako već postoje smišljene rečenice, treba ih iskoristiti. Zato i ja, povodom slučaja napada na Miodraga Zarkovića, novinara „Pečata“, uzimam saopštenje Dveri i, kako bi rekao pokojni Dragoš Kalajić, čitam i prepisujem:

„Dveri – Pokret za život Srbije, koji je nastao, između ostalog, i zato da bi, braneći slobodu Srbije i njenih građana, štitio i slobodu javne reči i izražavanja, upućuje podršku nedeljniku 'Pečat', listu slobodne Srbije, i njegovom hrabrom novinaru Miodragu Zarkoviću, napadnutom zbog teksta o RTV Vojvodine 'Di su našti TV novci', objavljenom u novom broju jednog od retkih slobodnih srpskih medija. Protiv 'Pečata' i Miodraga Zarkovića ustali su RTV Vojvodine, UNS i NUNS, ANEM i, naravno, glavna podrška svih drugosrbijanskih podrivača Srbije i njene slobode kriptoseparatistički Pokrajinski odbor Demokratske stranke u Vojvodini. Umesto da se bave svojim 'vitezovima', kakvi su Đilas, Pajtić i Dulić, oni napadaju slobodnu štampu i pokušavaju da ućutkaju novinare koji, poput Zarkovića, ukazuju kako na neviđene poslovne malverzacije u medijima Severne Srbije, tako i na njihovu ulogu u odvajanju Vojvodine od Države Srbije i predavanju njenih bogatstava hrvatskim tajkunima i, posredno, Zagrebu.

Dveri – Pokret za život Srbije su protiv svake, a pogotovo nacionalne mržnje i isključivosti, jer ona nije potrebna nikom osim tvorcima Novog svetskog poretka, potpaljivačima ratova na Bliskom Istoku i svuda u svetu, a zarad ostvarivanja interesa Imperije. Ali govor mržnje nije i ne može biti ukazivanje na činjenice. A one su jasne svakom nepristrasnom posmatraču: u Srbiji je govor mržnje protiv Srba dozvoljen i poželjan, a Srbima je, bilo kad i bilo gde, zabranjeno da na to ukazuju. Žurnalistima poput Sabahudina Gruhonjića, čelnika Nezavisnog udruženja novinara Vojvodine, koje drugosrbijanci tako zdušno brane od hrabrih i čestitih novinara poput Zarkovića, već godinama se ističu najstrašnijim govorom mržnje prema svemu što je srpsko, ali njih niko ni prstom ne sme da pipne. Gruhonjić je, recimo, 2008. novinarki 'Sandej Tribuna' Džaistin Mekarti, koja je objavila članak 'Živeti na liniji fronta u Beogradu, u Srbiji' za Srbiju rekao da je 'teško poverovati da može postojati takva koncentracija zla na tako malom prostoru. Svaka ustanova je zagađena ratnim zločincima'. Kada je 2009. sahranjivan patrijarh Pavle, Gruhonjić je izjavio da su Srbi i dalje 'ćutljivi saučesnici u zločinačkoj politici', zbog čega je moguće 'da se devet godina posle pada Miloševića dešavaju ovakve stvari i poganštine' kao što je 'degutantna priča sa sahranom patrijarha Pavla'. U jednom od svojih najnovijih tekstova ove, 2013, Gruhonjić tvrdi da su četrnestogodišnji dečaci, svakako Srbi, koji bacaju petarde po Novom Sadu spremni da 'dovrše pokolj koji su im očevi započeli', kao i da su se 'ovdašnji ljudi pretvorili u zveri'. Takve kakav je Gruhonjić Druga Srbija i Demokratska stranka štite, a Zarković je podvrgnut linču samo zato što ukazuje na pljačku narodnog novca i srbofobiju zvaničnih medija koje plaćamo mi, poreski obveznici.

Dveri – Pokret za život Srbije će i dalje nastaviti borbu za slobodnu Srbiju. Zato i podržavamo 'Pečat', list slobodne Srbije i slobodnog i odgovornog novinara Miodraga Zarkovića“.

DOK ČEKAŠ SABAH(UDINKA) SA ŠEJTANOM Pored toga što sam čitao i prepisivao, sad i potpisujem (gornje saopštenje Dveri, naravno). Oko Gruhonjića još bih (BiH?) dodao i sledeće: novinarka Mekarti je, pišući svoju pljuvačinu o Srbiji, opisala Dinka Gruhonjića kao izložbenog mučenika i patnika za ideale Druge Srbije. Evo kako izgleda taj opis:

“Novinar Dinko Gruhonjić, njegova supruga ekonomista i dvoje male dece žive pod pretnjom smrću, jer se on suprotstavio 'Obrazu'. Kad ga je videla žena koja nam je bila vodič, prvi put posle više meseci, bila je šokirana koliko je omršaveo i koliko je zabrinutosti bilo na njegovom licu. Sav njegov zločin sastojao se u tome što je prisustvovao jednom antifašističkom sastanku na fakultetu 2005. godine, koji su rasturili dvadesetpetorica u crno odevenih muškaraca, uz usklike 'zig hajl', mlateći i šutirajući prisutne“.

Gruhonjić je Irkinji saopštio i imena troje novinara koji su već „uklonjeni“ – Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija, Milan Pantić. A eto, posle toliko muka i mučenja, Dinko Guhonjić, štićenik Bojana Pajtića & vojvođanerskog, kripto(sve manje kripto, a sve više otvoreno) separatističkog DS, postade, kako nam saopšti RTV, „ugledni medijski profesionalac i dobitnik prestižnih novinarskih nagrada“ (koje su mu, po principu „jamči bozadžija za čokaliju“, dali njegovi drugosrbijanski pajtosi, pajtići, pajtaševići i ostala pajtološka družina vojvođanerskih  montipajtonovskih cirkuzanata). Profesionalac Gruhonjić, autor reči da se u nas ljudi „najbolje osećaju kad mrze“ (a za to vreme, HRT u svom „Kalendaru“ veliča velikog propovednika Tolerancije & Suživota Juru Francetića, komandanta Crne legije). Profesionalac Gruhonjić je takođe autor teksta o Banjaluci u kome se nestanak banjalučkih lepotica tumači trijumfom srbskog fašizma u ovom gradu. Evo reči Gruhonjića o Banjaluci:

„Od grada u kojem su nekada živjeli svi, pretvorio se u etnički čistu naseobinu, gdje me, pogotovo ovi mlađi, čudno gledaju kad kažem da se zovem Dinko. U takvom gradu, u kojem žive samo jedno, ni ženske ni muške ljepote neće biti. Noge će biti sve kraće, a pogledi sve tuplji. Sem pred kamerama Radiotelevizije Republike Srpske, javnog servisa svijetle koljačke tradicije!“

Ovom tekstu našeg multikulturnog Sabahu(Dinka) nedostaje samo usklik „Džihad, džihad, četir noge“, pa da svi pojurimo u svetlu EU budućnost. (Da ga nešto znam, pitao bih ga: a da li se smanjuju noge i otupljuju pogledi u Sarajevu, Tuzli, Zenici i drugim „multikulturnim“ gradovima nastalim na osnovu Islamske deklaracije multi-kulti Alije Izetbegovića, u kojima skoro da i nema Srba, osim, kako reče narod, za zapatak?)

DR ZARKOV(IĆ) PROTIV ZLOG MINGA GLOBALIZMA Nema Flaša Gordona bez doktora Zarkova, kao što bi i „Pečat“ bio siromašniji bez Zarkovića, neformalnog doktora slobodnog novinarstva, čoveka koji nije puko piskaralao, nego autentičan analitičar i iskreni posvećenik slobodne reči. Koliko smo se puta do sada oduševljali njegovim izveštajima sa lica mesta (recimo, sa krvave gej parade 2010, kada je opisao miran pohod pravoslavnih Srba prema kordonima zaštićenoj ekipi na čijem čelu su stajali ministar Čiplić i holandski pedofil Van Dalen, dok im je iznad glave bila parola „Smrt državi“). Među tim Srbima bio je i Zarković, koji nas je uputio u samu srž „pokreta za ljudska prava LGBT zajednice“: to je antihrišćanstvo, što se pokazalo i bogohulnom izložbom 2012. godine. Ili, kad posle insajderskih pljuvačina na B92, Zarković ode na Kosovo i Metohiju, i podseti nas da tamo žive naša braća i sestre, a ne lopovi i ubice. Ili kad radi intervjue sa neobičnim, ali izvanrednim ljudima, koji pokazuju da je Srbija večna dok su joj deca verna. Da i ne govorimo o njegovim vrhunskim TV komentarima, punim lucidnih zapažanja i penušavo duhovitim, koje, dok čitamo, odmaramo um od medijske kretenizacije kojoj nas stalno izlažu. Jasno je da su zaštitnici lika i dela Dinka nam Dičnoga jedva čekali da udare na Zarkovića i „Pečat“, novine u kojima smo, od 2008. mogli da čitamo sve o smrtonosnim lažima kakve su NATO, EU, MMF, GMO, DS, URS, SPS i ostale skraćenice, koje bi da nas skrate za glavu, ali i da nam uzmu dušu. Zli Ming globalizma ne trpi suprotstavljanje, i on će nastaviti borbu dok svima ne ispere mozak (videćemo da li će uspeti, jer, po narodnoj pesmi, „ne reče Ture ako Bog da“). Zato udruženi NUNS-UNS-ANEM-DS poduhvat protiv „Pečata“ i Zarkovića

Ali Zarković je još ljući i očito nema nameru da postane NATO maca za maženje po EU glavi, koja zadovoljno prede pred Mingovim slugeranjama u Srbiji. Videće se to u narednim brojevima „Pečata“.

EPILOG BORBE ZA SLOBODU Borba za slobodu će se voditi i dalje. A, kad Prava Srbija pobedi Drugu Srbiju, drugosrbijanci će biti surovo kažnjeni: u TV studijima će, jedno preko puta drugog, sedeti, recimo, Dubravka Stojanović i Vasilije Krestić; Sonja Biserko i Kosta Čavoški, Miljenko Dereta i Srđa Trifković, Dinko Gruhonjić i Miodrag Zarković itd. Dijaloge će voditi nepristrasni voditelji, a svaki učesnik će za svaku repliku imati po pet minuta, određenih na šahovskom satu, kao u pravoj partiji šaha. I tako će Druga Srbija pokazati svu svoju intelektualnu bedu i jad. To je najsurovija kazna kojom će biti kažnjeni u Slobodnoj Srbiji, o kojoj sanjamo ne samo Zarković i ja nego i milioni poniženih i potlačenih Srba, koje guraju u NATO i EU kao na klanicu.

Vostani, serbie! davno si zaspala!