Vesti 
Iako su na pacifiku doskoro neprikosnoven uticaj imale SAD, danas se sve veći uticaj Pekinga vidi golim okom
Azijski region Tihog okeana sve više na sebe skreće pažnju zapadnih političara zbog sve jače vojno-ekonomske moći Kine. Iako su tu doskoro neprikosnoven uticaj imale SAD, danas se aktiviranje tihookeanskog geostrateškog pravca Pekinga vidi i golim okom. Američki analitičari zvone na uzbunu upozoravajući da Kinezi jednostavno sakupljaju zemlje sa kojima administracija SAD nije uspela ili nije htela da uspostavi normalne odnose.
VAŽNOST MJANMARA Nesporno je da je Vašington prevarila višegodišnja zatvorenost pravne retorike, koja je prerasla u spoljnopolitičku dogmu. Podvrgavajući ostrakizmu režime u zemljama Tihog okeana zbog neslaganja njihove političke prakse sa „demokratskim vrednostima“ kako ih amerikanci zamišljaju, Vašington je nehotice gurnuo te zemlje u naručje Pekinga. Tako je bilo, na primer, sa Mjanmarom (Burmom). Dok su Amerikanci kritikovali vođstvo te države zbog otstupanja od demokratskih sloboda, Kinezi su se bavili svojim interesima radeći na svim nivoima sa vlastima te najsiromašnije zemlje. Davali su desetine milijardi dolara za ekonomiju i infrastrukturu Mjanmara, a skoro isto toliko su Burmanci dobijali od Kineza i u vidu vojne pomoći. Jasna potvrda jačanja saradnje Kine i Burme bila je prošlogodišnja poseta predsednika Burme Ten Šejna Kini. U toku te posete kineski lideri su izgovorili važne reči u vezi sa jedinstvenim strateškim viđenjem problema međunarodne politike Pekinga i Ranguna, što nije moglo da ne zabrine Belu kuću.
Geografski položaj Mjanmara ima veliku vojno-stratešku vrednost – zajedničku granicu sa Indijom, Kinom, Tajlandom i Laosom. Mjanmar je zgodan strateški prostor za pritisak na Peking i kontrolu Malakskog zaliva, preko koga godišnje prođe oko 50.000 brodova (od jedne petine do jedne četvrtine ukupnog pomorskog obrta). Količina prevoza nafte tim zalivom iznosi otprilike 11 miliona barela dnevno. Jedan od glavnih potrošača te nafte je Kina. Osim toga, Mjanmar je bogat prirodnim bogatstvima: naftom, kalajem, volframom, cinkom, olovom, bakrom, ugljem, dragim kamenjem i gasom. To vlastima Mjanmara dozvoljava da lako osvajaju simpatije uticajnih suseda. U takvim okolnostima pozivi Vašingtona na bojkot zemlje teško da mogu da daju neki rezultat. Mjanmar će uvek naći nekoga ko će mu zameniti SAD.
KINEZI NA TIMORU Slična situacija stvorena je i u odnosu SAD prema maloj ostrvskoj državi Timor-Lešti. To ostrvo ima veoma zgodan položaj. Susedne zemlje – Australiju i Indoneziju može rukom da dohvati, a dno Timorskog mora čuva velike rezerve nafte i gasa. Na primer, rezerve oblasti Baju-Undan, bogate naftom, procenjuju se na tri milijarde dolara. Blizina Istočnog Timora prema zalivu Vetar je takođe ozbiljan faktor. Vetar je jedan od najdubljih zaliva na svetu i predstavlja idealnu maršrutu za prolaz podmornica iz Tihog okeana u Indijski. Ukoliko dođe do konfliktnih situacija u tom delu sveta, efikasno korišćenje podvodne flote će zavisiti od posedovanja tog zaliva, a posedovanje njega – od posedovanja Timor-Leštija.
Godine 2002. ta bivša portugalska kolonija, prema kojoj je pogledala i Indonezija, stekla je nezavisnost. Od tada se za uticaj na Timor-Lešti bore i Vašington i Peking, ali sa Kinom stvari stoje bolje. Kinezi su već dobili ugovor od 378 miliona za kredit kojim će se u Timoru izgraditi dve elektrane. Lako naoružanje, uniforme i ostale elemente vojne opreme Timor takođe kupuje u Kini. Na samom ostrvu pojavila se značajna kineska dijaspora, koju čini više od 4.000 ljudi. U januaru 2011. godine postignut je sporazum o dobijanju pozajmice od tri milijarde dolara od Pekinga. Ako su ranije Timorci koji su pretendovali na visoke položaje u ekonomiji i politici odlazili da se školuju u Australiji i SAD, sada im se više sviđa da to rade u kineskim visokim školama.
AUSTRALIJA I NOVI ZELAND U takvoj situaciji Vašington učvršćuje vojno-strateške kontakte sa Australijom i Novim Zelandom. U julu 2011. Ameriku je posetila delegacija australijskog ministarstva odbrane na čelu sa ministrom Stivenom Smitom. Poseta je posvećena 60-godišnjici američko-australijske alijanse. Među najvažnijim pitanjima o kojima je tada razgovarano našli su se Avganistan i pritisak na Indiju i Kinu. Potvrđena je spremnost Australije da i ubuduće služi kao „južno sidro“ SAD u Jugoistočnoj Aziji [1]. Državni sekretar Hilari Klinton već je objavila nameru Vašingtona da 21. vek pretvori u vek tihookeanske politike SAD [2].
Australija predstavlja najvećeg saveznika Bele kuće na tom delu planete sa snabdevenom armijom koja ima više od 51.000 vojnika u redovnom vojnom sastavu i više od 19.000 rezervista. Mobilizacione snage zemlje iznose 4,9 miliona ljudi. Na razvoj svojih oružanih snaga Kanbera troši dva odsto BND. Osim toga, na austalijskoj teritoriji je smešteno 16 vojnih objekata SAD, među kojima su i raketni poligon i radiocentar za vezu sa atomskim podmornicama. Severno od Austalije su Timor-Lešti, Indonezija i Papua Nova Gvineja. Rastojanje između glavnog ostrva Papua Nove Gvineje i kontinentalnog dela Australije je samo 145 kilometara, a rastojanje od australijskog ostrva Boigu do Papua Nove Gvineje – samo pet kilometara. Severoistočno od australijskog kontinenta su Vanutau, Nova Kaledonija i Solomonska ostrva, jugoistočno Novi Zeland. Od nabrojanih zemalja samo Novi Zeland je pouzdano i nepovratno saveznik Australijanaca i u ekonomiji i u politici. Na ostale vrlo pažljivo i ne baš neuspešno pogleduje Peking.
Između SAD i Australije postoji dogovor o jačanju američkog vojnog prisustva na kopnu. Podizanje novih vojnih baza nije predviđeno, ali će, kako se budu dogovarali, američki vojnici dobiti pravo stalnog pristupa vojnoj infrastrukturi Australije a prisustvo ratne mornarice SAD kod australijskih obala će se povećavati. Ako se tome dodaju već postojeće vojne baze SAD u Južnoj Koreji i Japanu, Vašington će dobiti mogućnost da pojača svoj uticaj u zapadnom i južnom delu Tihog okeana uključujući tu i strateški važno Južnokinesko more, koje Kinezi smatraju za svoju suverenu teritoriju. Kontrola tog mora daje nesporne geopolitičke prednosti obzirom da je njegov akvatorij najkraći i najsigurniji put za brodove koji iz Kine, Japana i Rusije idu ka Singapurskom zalivu i obratno.
Novozelanđani takođe sa velikom pažnjom prate ekspanziju kineske diplomatije u regionu Tihog okeana, posebno pošto je konstatovano približavanje Kine i Republike Ostrva Fidži, koje se nalazi u južnom delu Tihog okeana, na1.170 km od Novog Zelanda. Ispoljava se bojazan da, ukoliko se saradnja između Kineza i Fidžijaca, bude povećavala sadašnjim tempom, jedno od ostrva arhipelaga Fidži može da se pretvori u bazu stalne dislokacije kineske ratne mornarice. Sa jedne strane, Kinezi na Fidžiju, a, sa druge, opet Kinezi, ali na Timoru.
BORBA ZA SEJŠELE Štaviše, nije isključeno da se i na Sejšelima neće pojaviti kineski oslonci. O tome je u septembru 2011. god. u toku svoje posete Sejšelima govorio ministar odbrane Kine Liang Guangli kao odgovor na ponudu sejšelskog predsednika Džejmsa Majkla da razmisli o otvaranju vojno-pomorske baze kineske ratne mornarice na Sejšelima. Smeštena između Azije i Afrike, severno od Madagaskara, u zapadnom delu Indijskog okeana, Sejšelska ostrva imaju važan strateški značaj jer, ukoliko bi postojala mobilna vojno-pomorska grupacija, sa njihove teritorije može da se kontroliše značajan deo akvatorija Indijskog okeana kao i obala Istočne Afrike (Kenija, Mozambik, Somalija). Godine 2004. Sejšeli su potpisali sa Kinom sporazum o vojnoj saradnji, prema kome će 50 sejšelskih oficira da se obučava u Kini [3].
Osim toga, Kinezi su Sejšelcima predali dva laka nosača aviona. Sa svoje strane, sejšelske vlasti su otvoreno izjavile da prihvataju principe „jedne Kine“, to jest odbili su da zvanično priznaju Tajvan. Kineski vojni brodovi već patroliraju opasnim delovima akvatorija Indijskog okeana, gde opstaje visoka verovatnoća da će doći do piratskog napada i potrebni su im remontno-tehnički punktovi, baš kao i mesta gde bi oni bili stacionirani. Moguće je da će se takva mesta pojaviti upravo na Sejšelima. Obzirom da ekonomija Kine u velikoj meri zavisi od spoljne trgovine, Peking je krvno zainteresovan da otkloni problem pirata u tom regionu. Vašington se sa svoje strane pribojeva da će postati nemoguće da se kineska flota odatle izbije. Savetnik vlade SAD Buz Alen Hamilton izjavio je 2004. godine da je suština kineske taktike da stvori „ogrlicu od vojno-pomorskih baza“ u Indijskom okeanu. Pažnja Pekinga prema Sejšelskim ostrvima tim više uznemirava Vašington zato što se tamo od 2009. godine nalazi baza američkih bespilotnih letilica koje se koriste za borbu sa tajanstvenim somalijskim piratima i kontrolu teritorije Somalije.
KINESKI OSLONCI Uostalom, kineske pozicije prema regionu pacifika imaju i svoje slabe strane. Niz eksperata pretpostavlja da na državnom nivou Peking nema jasnu okeansku strategiju. Zaštita i jačanje sopstvenih ekonomskih interesa je jedno, a kompletna doktrina jačanja kineskog prisustva na čitavom pacifičkom prostoru je nešto sasvim drugo. Okeanska strategija je pojam mnogo sveobuhvatniji nego što su to strategija i taktika korišćenja ratne mornarice. Ona treba da sadrži koordinisanu višefunkcionalnu delatnost specijalizovanih državnih ustanova – od generalštaba i vojnih eksperata do okeanografskih instituta i ekonomista. Zato će Kina što više izbegavati vojne konflikte na moru: za modernizaciju svoje ratne mornarice i realizaciju strategije prema pacifičkim državama, između ostalog i prema onima koje se nalaze u neposrednoj blizini glavnih saveznika SAD – Novom Zelandu i Australiji – Pekingu je neophodno vreme.
Kineska strana se oslanja na diplomatiju (jeftino sredstvo za obezbeđenje sopstvenih interesa) i ekonomiju. Što se tiče ovog drugog, vrlo je značajan tempo kineskog okretanja Africi: ako je 2003. godine robna razmena između Kine i afričkih zemalja iznosila 10 milijardi dolara, 2004. godine ona se već popela na 20 milijardi. Kina je potpisala sporazume o saradnji u eksploataciji prirodnih bogatstava sa Angolom, Nigerijom, Zambijom, Kongom, Zimbabveom i dr. Prema obimu pomoći zemljama Pacifika Kina je za sada na trećem mestu – posle Australije i SAD, ali pritom teži formiranju što većeg broja oslonaca na strateški važnim mestima tako, da, u trenutku kad SAD maksimalno oslabe, ona može da stupi u blizak dijalog sa tom naddržavom, ali sad ne sa pozicija slabosti, već svoje snage.
_________
Napomene:
[1] Edi Walsh, „America’s Southern Anchor?“ (The Diplomat August 25, 2011)
[2] “Clinton says 21st century will be US`s Pacific century” (Xinhua/Wang Fengfeng, 12.11.2011)
[3] Jody Ray Bennett, „Seychelles: An Open Invitation for China“ (ISN Insights, 27. 12.2011)
( 13 ocena )
