Vesti 
Vikiliks je razotkrio američku strategiju, koja je na delu do danas i svodi se na to kako da se Srbi ubede da im Kosovo nije važno
Da bi se jedno vreme upoznalo i razumelo o njemu treba znati što više. A sa Vikiliksom, sa njegovih preko četvrt miliona poverljivih depeša razaslatih iz američkih ambasada širom sveta o našem vremenu zna se mnogo više, ali, naravno, još uvek nedovoljno. Ma koliko moderna tehnologija pružala neograničene mogućnosti da se manipuliše javnim mnjenjem, ta ista tehnologija je poslužila Vikiliksu i Džulijanu Asanžu da nemali deo tih manipulacija razobliči.
U svom sjajnom obraćanju povodom dodele Nobelove nagrade za književnost Harold Pinter je rekao: „Da bi se moć održavala, ključno je da ljudi ostanu u neznanju, da žive ne znajući istinu, pa čak ni onu njihovog života. Zbog toga smo i okruženi, i hranimo se ogromnom tapiserijom laži“. Ta tapiserija laži zahvaljujući Vikiliksu je poderana i deo istine o našem vremenu dopro je do javnosti.
Kako je Vikiliks dočekan u Srbiji? U prvi mah je u medijima primljen sa ne malim interesovanjem. Pojava Vikiliksa je delovala kao jedna zanimljiva filmska priča o borbi usamljenog i hrabrog pojedinca koji se bori za istinu. Ali, kada je postalo jasno šta sadrže i šta sve mogu da kriju Vikiliksove beogradske depeše, zavladao je uglavnom dobro organizovani i kontrolisani muk. Kako je na Zapadu jedan od metoda obračuna sa politički nepodobnima njihova kriminalizacija, Asanž je preko noći dobio kriminalni dosije i taj dosije, umesto samog dela Vikiliksa, postao je skoro isključivi predmet medijskog interesovanja.
Nikola Vrzić je kod nas taj medijski muk hrabro razbio, prvo napisima u „Pečatu“ a zatim i objavljivanjem knjige koja je pred nama. On je zatim tu ogromnu građu iz Vikiliksa koja se tiče Srbije uspeo da sabere, prebere i sažme. Nije podlegao tome da od drveća ne vidi šumu. Uspeo je i da sve uobliči u nešto što je i dobro složeno i zanimljivo štivo, vešto napisan kriminalni roman, doduše kako i sam kaže, „ne za one sa slabijim stomakom i živcima“.
Glavna tema Vrzićeve knjige „Vikiliks: tajne beogradskih depeša“ jeste Kosovo, odnosno pregovori o budućem statusu Kosova koje su vodeće zapadne zemlje završile grubim prekidom bez ikakvog objašnjenja, a zatim i protivpravnim i nasilnim priznanjem jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, takođe bez ikakvog valjanog objašnjenja. Sila i silnici ne trpe argumente i nemaju potrebu za argumentima. Da bi pregovori o Kosovu sa stanovišta Zapada dobili željeni ishod, bilo je potrebno, naravno tajno, a ne javno uključiti veliki deo beogradskih vlasti u ovaj poduhvat, uposliti i neke od najviših državnih zvaničnika na poslovima i zadacima filijale Stejt departmenta, američke ambasade u Beogradu. Vikiliks je praktično jednim potezom učinio da sve ono što je bilo tajno postane javno. Pokazalo se da, za razliku od pravde koja je često spora i nedostižna, istina može da bude i brza i dostižna. Kao što je baš Kosovo, ne prvi put u našoj istoriji, imalo ulogu vododelnice i „grdnog sudilišta“.
Posebnu pažnju privlači i izuzetno je važan u Vrzićevoj knjizi odeljak pod naslovom „Strategija K1 (Kosovo – sporazum i posledice)“. Reč je ovde o strategiji američke ambasade formulisanoj u depešama iz 2006. godine. Ta strategija je na delu do danas i svodi se na to kako da se Srbi ubede da im Kosovo nije važno. Strategija je formulisana u trenutku kada su započeli pregovori o budućem statusu Kosova i najsažetije izložena ima četiri faze:
1) Uticaj na izbor kooperativne, demokratske vlade;
2) Smirivanje srpske reakcije na otmicu Kosova;
3) Potkupljivanje postkosovske Srbije; i
4) Usmeravanje Srbije ka evroatlantskim integracijama.
Tekući novogovor zapadne diplomatije je još jednostavniji i svodio se na to da Kosovo vuče u prošlost, da je Kosovo izgubljeno, a na zvaničnoj Srbiji je da pripremi javnost na taj gubitak, objašnjavajući joj da se gubitak pretvara u dobitak čim Srbija prepozna svoju evroatlantsku budućnost. Kao predsednik Vlade Srbije u ovom teškom i punom iskušenja vremenu, smatrao sam da se zapadnoj strategiji otimanja Kosova, čiji su se obrisi nazirali i pre nego što smo se upoznali sa Strategijom K1 iz diplomatskih depeša, mora suprotstaviti takođe odgovarajućom strategijom. Ta strategija kosila se sa zapadnim planovima kao što je jasno da je nju deo vladajuće koalicije u Beogradu nevoljno i neiskreno prihvatio. Da je tako bilo i zašto je tako bilo, svedoče i Vikiliksove depeše.
Kontrastrategija, koju sam izgradio nasuprot zapadnoj, imala je četiri faze:
1) Donošenje Ustava Srbije;
2) Odbacivanje Ahtisarijevog plana;
3) Saradnja sa Rusijom u odbacivanju u Savetu bezbednosti nove zapadne rezolucije; i
4) Neučestvovanje u stvaranju nelegalne države Kosovo.
Ali pođimo redom i podsetimo se ovog sleda događaja.
NOVI USTAV Bilo je pre svega neophodno ustavom zaokružiti državnost Srbije, zaštititi njenu državnu celinu zbog toga što je vreme uveliko prevazišlo Ustav iz 1990, posebno posle referenduma o otcepljenju Crne Gore u proleće 2006. godine. I pored toga što je prvi nacrt Ustava Vlada Srbije uputila i Skupštini i javnosti na raspravu u leto 2004, kao da je sve bilo preče od toga da Srbija dobije novi Ustav. Pojedine javne ličnosti su se izrugivale samom zalaganju za to da Srbija dobije Ustav, kao da je prirodno da jedna država nema ustav, a ne da ga ima. Do teško iznuđenog zaokreta je ipak došlo 12. septembra 2006, kada je usvojena odluka Skupštine Srbije o neophodnosti donošenja Ustava. Ta odluka je sadržavala i preambulu budućeg ustavnog akta, u kojoj je potvrđeno da je Kosovo sastavni deo Srbije ne samo sa istorijskog stanovišta i unutrašnjeg prava već i sa stanovišta međunarodnog prava, kao što je utvrđena i ustavna obaveza svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima.
Pošto je Ustav usvojen jednoglasno u Skupštini i pošto je bio brana otimanju Kosova, na Zapadu, ali i u samoj Srbiji ozbiljne nade su polagane u neuspeh ustavnog referenduma. Na Zapadu se odmah oglasila Međunarodna krizna grupa, koja je ispravno ocenila da je „cilj novog ustava da pokaže neprijateljski stav prema nezavisnosti Kosova i da stvori nove pravne barijere za nezavisnost Kosova“. Sa ciljem da referendum propadne, manje-više sve agencije za istraživanje javnog mnjenja u Srbiji, sem jedne, garantovale su da će referendum uspeti i da je bilo kakva kampanja za referendum izlišna. Opreznosti radi, referendum je ipak raspisan u dva dana. Pokazalo se da je takva odluka bila ispravna jer je prvog dana glasalo svega 17 odsto upisanih birača. Jedna od velikih stranaka je raspustila svoju stranačku organizaciju u dane referenduma, a pojedini njeni funkcioneri su izrugivajući se tvrdili da, ako i referendum ne uspe, biće organizovana ustavotvorna skupština. Referendum je ipak uspeo i teško je ne setiti se koliko je za taj uspeh bio važan čin patrijarha Pavla, njegova odluka da prvi put u životu glasa i njegov lični poziv građanima da glasaju.
ODBACIVANJE AHTISARIJEVOG PLANA Pre nego što je usvojen novi Ustav, skoro godinu dana ranije, za specijalnog izaslanika Generalnog sekretara UN za pregovore o budućem statusu Kosova određen je Marti Ahtisari. Pregovori su započeli februara 2006. godine da bi bili završeni godinu dana kasnije objavljivanjem Sveobuhvatnog predloga rešenja statusa Kosova, odnosno Ahtisarijevog plana. Na predlog Vlade 14. februara 2007. godine, Skupština Srbije je usvojila Rezoluciju kojom se odbacuje Ahtisarijev plan o rasparčavanju Srbije, otimanju Srbiji 15 odsto teritorije i promeni njenih međunarodno priznatih granica, da bi zatim i Pregovarački tim Srbije krajem marta u Beču takođe odbacio taj plan. Marti Ahtisari, tobožnji posrednik u pregovorima, prethodno predsednik Međunarodne krizne grupe i potonji nobelovac, je i sam javno govorio da je suština plana u nadziranoj nezavisnosti Kosova. Njegov plan su vodeći stručnjaci u oblasti mirovnih studija Johan Galtung i Jan Oberg odmah kratko i jasno ocenili kao „naručen, nepravedan, intelektualno neodbranjiv i neodrživ“.
Strategija zapadnih sila da Kosovo otmu milom, podseća nas na jedan drugi pokušaj, dve godine ranije da Kosovo otmu silom. Reč je o masovnom dobro pripremljenom nasilju kosovskih Albanaca nad Srbima 17. i 18. marta 2004. godine, koji je nesumnjivo za cilj imao etničko čišćenje Kosova. Već tada se ukazivalo, i to u zapadnoj javnosti, da bez podsticaja i podrške nekog od međunarodnih, stranih činilaca na Kosovu takav stepen organizovanosti u pohodu na Srbe nije bio moguć. Tako se pokazalo da zapadne sile mogu da menjaju strategije u otimanju Kosova, ali da sve te strategije povezuje jedan zajednički cilj: nezavisno Kosovo, tačnije Kosovo kao NATO država. Da je marta 2004. godine najverovatnije na delu bio, ne samo udar na Kosovo kao deo Srbije već i na Srbiju samu ukazuje podatak da je pokušaj pogroma nad Srbima izvršen dve nedelje pošto je novoizabrana Vlada Srbije 3. marta položila zakletvu u Narodnoj skupštini.
RUSKI VETO Pošto je Ahtisarijev plan u Srbiji u celosti odbačen, zapadne članice Kontakt grupe pokušale su u leto 2007. godine da njegove najvažnije delove o civilnoj i vojnoj misiji unesu u novu rezoluciju Saveta bezbednosti, kojom bi važeća Rezolucija 1244 bila stavljena van snage. Zahvaljujući ruskom vetu, šest verzija tih rezolucija, poslednja od 14. jula, nisu prihvaćene u Savetu bezbednosti.
Prva neformalna inicijativa za novu rezoluciju pokrenuta je 12. maja, o čemu me odmah obavestio naš ambasador u UN. Tada sam uputio lično pismo predsedniku Putinu, a sa njim sam se i sreo u Sankt Petersburgu 10. juna. Trebalo je još jedanput uveriti ruskog predsednika, u nekom smislu dati mu reč da Srbija neće odustati od odbrane Kosova. Razloga za ruske sumnje bilo je dovoljno, o čemu više nego podrobno svedoče Vikiliksove depeše. Uostalom, sam ruski predsednik je, kada su započeli pregovori o Kosovu početkom 2006. godine, uputio logičnu poruku da Rusi ne mogu da budu veći Srbi od Srba. Istog dana kada sam se sreo sa predsednikom Putinom, američki predsednik Džordž Buš je 10. juna u Tirani, okružen oduševljenom albanskom masom, slavodobitno saopštio da će Kosovo biti nezavisno. Pozicije dve velike sile bile su potpuno jasne. Pri tome, sve vreme sa Zapada su nam dolazile poruke da je prijateljstvo Rusije prema Srbiji mit, da će nas Rusija u odsudnom času izdati. U isto vreme zapadni zvaničnici i diplomati su ubeđivali Ruse da će Srbija prihvatiti Ahtisarijev plan, da će Srbija izdati. U ovoj zapadnoj agitaciji i propagandi učestvovali su i naši zvaničnici i diplomatski predstavnici. Tako su oni, kako je to i opisano u Vrzićevoj knjizi, naše prijatelje pretvarali u neprijatelje, a naše neprijatelje u prijatelje. Što je i logično pošto su u našim neprijateljima našli svoje prijatelje.
Pošto je Ahtisarijev plan dva puta odbačen, prvi put tokom pregovora, a zatim odbacivanjem nove rezolucije u Savetu bezbednosti, bilo je jasno da za zapadne države jedino i pravo rešenje predstavlja jednostrano nametanje Ahtisarijevog plana. Zato sam u avgustu 2007. godine pokrenuo kampanju protiv aneksa 11 Ahtisarijevog plana, po kojem je NATO „konačan organ“ vlasti u jednoj kvazidržavi kakva je trebalo da bude nezavisno Kosovo. Trebalo je do kraja razobličiti pravu prirodu nelegalne „države Kosovo“. Da je za tu kampanju i te kako bilo razloga, potvrdiće italijanski ministar spoljnih poslova Masimo Dalema na sastanku ministara NATO, marta 2008. godine: „Nezavisnost Kosova nije rođena iz unilateralne inicijative naroda na Kosovu, već je nastala unutar NATO. Da je reč o unilateralnom aktu, niko ne bi uzeo u razmatranje proglašenje nezavisnosti“.
Iako je Ahtisarijev plan dva puta odbačen, u pregovorima o Kosovu i u Savetu bezbednosti, čime je taj plan pravno nepostojeći, on danas predstavlja kamen temeljac kosovske kvazidržave. Ahtisarijev plan je najviši u hijerarhiji kosovskih pravnih propisa. U članu 143 Ustava Kosova stoji da će se „svi organi u ‘republici Kosovo’ čvrsto pridržavati Sveobuhvatnog predloga rešenja statusa Kosova od 26. marta 2007. godine“ (Ahtisarijevog plana). Time je do kraja i bez ostatka razotkriven pravi karakter i smisao Ahtisarijeve posredničke misije.
PROTIV STVARANJA NELEGALNE DRŽAVE Pre nego što su započeli novi pregovori o Kosovu uz posredovanje Trojke (SAD, EU i Ruska Federacija), predstavnik EU, nemački ambasador Volfgang Išinger predložio je neuspešno da Srbija i Kosovo sklope međudržavni ugovor o normalizaciji odnosa, kakav su sklopile Savezna Republika Nemačka i Demokratska Republika Nemačka 1972. godine. Valja podsetiti da se „normalizacija odnosa“ i „dobrosusedski odnosi“ pominju i u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju i u nedavnom mišljenju Evropske komisije o kandidaturi Srbije. Moj odgovor je tada bio krajnje jasan: dve Nemačke su države, Kosovo nije. Ne može Srbija sklapati međudržavni ugovor sa svojim delom, sa svojom južnom pokrajinom.
Pregovori uz posredovanje Trojke trebalo je da započnu 28. septembra 2007, ali je očigledno baš zato američki državni sekretar Kondoliza Rajs tri dana ranije izjavila: „Kako ćemo do toga doći, ostaje da se vidi, ali Kosovo će biti nezavisno. Mi smo tome posvećeni“. Pred sam kraj pregovora, početkom decembra, Rajsova je na sastanku šefova diplomatija EU i NATO izvršila odlučujući pritisak na „evropske prijatelje“. Pod tim pritiskom u EU dolazi do dogovora da se ubrza i bolje „koordiniše“ nezavisnost Kosova, uz pokušaj da se istovremeno stvori „privid poštovanja međunarodnog prava“. Pregovori su prekinuti 14. decembra na Samitu EU, uz ocenu da su mogućnosti da se dođe do kompromisa iscrpene. Tobožnji kompromis prema SAD i EU značio je da Srbija prihvati Ahtisarijev plan o nadziranoj nezavisnosti i saglasi se sa oduzimanjem Kosova. Treba i to reći da je u ovoj fazi pregovora Srbija izašla sa konkretnim predlogom jednog legalnog, kompromisnog, funkcionalnog i održivog rešenja za Kosovo, zasnovanog na poštovanju, a ne kršenju međunarodnog prava.
Kada su pregovori o budućem statusu Kosova jednostrano prekinuti voljom Vašingtona i Brisela i kada je već na pomolu bilo jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, na situaciju u Srbiji se nije moglo gledati kao na normalnu i redovnu. Ta situacija nije pretpostavljala, već je isključivala raspisivanje izbora i bilo kakve izborne aktivnosti, o čemu sam tada javno govorio. Uprkos tome u Srbiji su raspisani predsednički izbori. Hronologija događaja pre i posle izbora najbolje svedoči o čemu je ovde reč. Drugi krug predsedničkih izbora okončan je 3. februara 2008. godine, kada je Srbija dobila predsednika koji će zakletvu položiti 15. februara, dva dana pre protivpravnog i jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova smatrao sam da je neophodno da Skupština Srbije usvoji rezoluciju kojom se utvrđuje da svaki sporazum sa EU mora da bude u funkciji očuvanja teritorijalnog integriteta Srbije. Za tu rezoluciju više nije bilo ranijeg konsenzusa i nacionalnog jedinstva. Zato sam 8. marta vratio mandat narodu, kako ne bih bio saučesnik u stvaranju nelegalne države Kosova. U tom procesu sadašnja vlast u Srbiji učestvuje od 29. aprila 2008. godine, kada je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, do dana današnjeg kada se taj proces ubrzano možda privodi kraju.
Reč na promociji knjige Nikole Vrzića: Vikiliks – tajne beogradskih depša u Beogradu 9. ecembra 2011.
( 104 ocena )
