Novi Standard

Zašto će sudbina najperspektivnijeg srpskog političara odrediti budućnost Srbije

Kako ćemo znati da je došlo vreme da Dragan Đilas – ljubitelj prestoničkih golubova, lak na moć i dečju suzu – prekrati muke ranjenom, potrošenom i obrukanom Borisu Tadiću? Kada naglas izgovori sledeću rečenicu: „Kakve veze ja imam sa ovakvom Demokratskom strankom?“ Srpski mediji – koji su Đilasov profil izgradili kao etalon humanizma za 21. vek – to će nazvati lapotom, dok će demokrate, drhteći pred najčvršćom rukom koja je ikad vladala njima, podići obe ruke u vazduh. 

Predaće se? Glasaće obema za Đilasa? U čemu je razlika? Đilasov „Emoušn“ – najveća fabrika slavnih u ovom delu sveta iz čijeg je, kažu, vlasništva istupio – kao da je pisala pravila i za ovaj rijaliti: na njegovom žutom brodu neće biti mesta za sve, a srećnici koji ga nađu steći će pravo da resetuju svoje biografije, pred kojima bi se i Džimi Hofa osećao kao početnik. Jer, kad bi Papa Racinger mogao da podeli toliko indulgencija koliko može Đilas, oni bi zacelo prešli u katoličanstvo – nikome od njih ne bi to bila prva vera koju su izdali. Ali ne može, samo Đilas ima toliko novih čistih svesaka da im podeli i da u njih ispočetka ispisuju svoje kriminalne životopise. A stare sveske? Baš zato rialiti će se i zvati „Staro za novo“ – stare sveske, ispisane i dokumentovane, ostaće iza devet vrata i, naravno, svih devet ključeva držaće Đilas. I da, pobednici rialitija neće zarađivati pare, nego će steći pravo da zadrže već zarađeno. Ne svi. 

Za sve, osim za Srbiju, biće tu neke pravde, posebno za Borisa, koji im je isto tako pre sedam godina podelio nove neispisane sveske, zgražajući se na njihove Bodrume, njihove cementare i šećerane, njihove Čedu, Bebu, Kolesara i Janjuševića. Koliko se dobro zgrozio, vidi se: on je i danas jači od Đilasa i može da mu skine glavu, za njega i danas radi ceo državni aparat, on je još uvek moćan, ali, kad god se pojavi na televiziji, šta god da kaže, šta god da uradi, on samo tone, dublje i bolnije. A po tome što je na televiziji svaki dan, vidi se i koliko je beznadežno sam, bez ikoga oko sebe ko može da mu kaže kako će za sebe učiniti najbolje ako neki dan preskoči, ako zatvori usta, ako ga ne bude neko vreme. 

Đilas je, naravno, dobro predvideo stvari: žutima u naredna tri meseca tek predstoji ozbiljno urušavanje, onaj trenutak kad je nizbrdica već takva da to još nije slobodan pad, ali jeste stanje u kome svaki pokret, svaki pokušaj i svaka pomisao da se stvar preokrene samo povećava brzinu tela i tvrdoću onoga u šta telo udara. Tu vožnju Đilas je uspeo da se izbegne: dok oni padaju, on gradi mostove; dok njima fali više Srba nego da su ih slali u Staljingradsku bitku, on otvara obdaništa; dok oni kradu, on zarađuje pošteno – mnogo firmi, mnogo para, a sve po zakonu; dok njima Srbi skaču sa simsa, on na simsu hrani goluba Gutu; dok oni jajare, prodaju i cinkare jedni druge, njegov pilon na Adi je spomenik onome što ima u gaćama u razmeru 1:1. I zašto bi se on takav mešao s njima kad oni budućnost imaju jedino s njim, a on je jedino s njima nema. 

GUBITAK IZBORA JE INTERES I baš zato je Đilas – iznenada skroman i smeran kao svetogorski monah – požurio da izjavi kako će se još jednom kandidovati za gradonačelnika – samo još jednom, majke mi – jer nije siguran da je dovoljno porastao da bude premijer. A ako ga Boris natera? Nema šansi, ne može, kaže, stranka da mu naredi da bude nešto što neće, gde su tu ljudska prava. A opet, Boris bi upravo Đilasu dao da mu ponese listu na parlamentarnim izborima i da izmeša svoje pilone sa mekanim delovima stranke, što će reći da – ako se tone – tone se zajedno. Problem je, međutim, što se Đilasu ne tone, što misli da ima rešenje za to i što u tom rešenju za Borisa nema mesta. Problem je, opet što se Borisa tiče, to što ako Đilasa ne bude imao na čelu liste za parlament, neće ga imati ni u parlamentarnoj kampanji, ne samo fizički nego nikako. A to znači – imaće ga protiv sebe. 

A onda je samo pitanje dana kada će Đilas u kampanji reći da on sa žutima nema nikakve veze, da su se slučajno nekoliko puta sreli na ulici, ali je i sam čuo da mnogo kradu. Jer njegova buduća karijera polako ulazi u tačku kad mu pobeda žutih na parlamentarnim izborima treba skoro koliko i Tomi Nikoliću. Kako? 

Lepo. Žuti će na parlamentarnim izborima ozbiljno da puknu – držite me za reč, ali 15 odsto biće najbliži okrugao broj oko koga će da se vrte. Ako i posle toga smisle nekakvu gimnastiku posle koje će vladati, to će značiti da će Đilas i posle sledeće partijske skupštine iznad sebe gledati Borisa, da će DS nastaviti da se urušava, da će narod početi da oštri šta već ko ima za oštrenje i da će ceo taj splin povući i njega i njegovu karijeru, koju je projektovao na najmanje 15 sledećih godina i gde od viđenijih mesta nije zainteresovan jedino za patrijarhovo. Ako žuti izgube i odu u opoziciju, a Đilas pobedi Vučića u Beogradu, Boris će još neko vreme ostati izolovan i dezorijentisan na Andrićevom vencu, tako da će ga Đilas sa svojom ekipom koja se goji na gradskom budžetu omlatiti na prvoj sledećoj stranačkoj skupštini. Iako bez podrške iz republike, biće i dalje jak jer će kontrolisati gradski budžet, zadržaće uticaj na medije, biće u tački u kojoj ima i sadašnjost i budućnost, tako da će imati dobru poziciju da se dogovara sa pobednicima i dovoljno resursa da čeka pad vlade, s tim što valja imati u vidu da će svaka koja dođe posle ovoga što je uradila Mirkova imati status mučeničke. 

Čak i ako u gradu pukne od Vučića, njegov rezultat sigurno će biti bolji nego rezultat žutih na republici, tako da će posle izbora imati dovoljno stranačkog kredita i sopstvenih para da podigne ekipu protiv Borisa i smeni ga sa vrha DS, a onda opet da stane ispod drveta, zine i čeka pad mučeničke vlade.  

Upravo to su razlozi zašto je Đilas od Borisa početkom godine zahtevao da se lokalni izbori obave najesen i da budu odvojeni od republičkih. Na taj način on bi preduhitrio potpuno urušavanje žutih i imao veće šanse. A onda bi sa obnovljenim mandatom pojačao uticaj u stranci i mirno čekao Borisov poraz na parlamentarnim izborima. Isto to je bio razlog zašto je na poslednoj sednici Glavnog odbora napadao kupus (Vuka Jeremića) a gledao u meso (Borisa Tadića). Iako se mnogima u Borisovom taboru, koji shvataju opasnost od Đilasa, učinilo da je u nestrpljenju pogrešio jer je bio alav i napao prerano, nisam siguran da su bili u pravu. Naime, Đilas odlično razume da je Boris – koji je na Kosovu sve dao a onda se uhvatio Rezolucije 1244 – ugasio kod stranaca. Otuda je njegov napad, u kome, istina, tu rezoluciju nije pominjao, bilo diskretno preporučivanje ambasadama da kod žutih postoji alternativa Borisovoj očajničkoj tvrdoglavosti i da je ta alternativa on. Za početak sasvim dovoljno. Ako ne verujete meni, pitajte Vikiliks, kad dođe. 

DOBRO ZA ŽUTE. LOŠE ZA SRBIJU E sad, zašto bi Đilasov trijumf nad Borisom bio rđav za žute, baš me briga, mada – iskreno – nisam siguran ni da bi za njih bio sasvim rđav. Radi se o tome da bi on bio rđav za Srbiju. Zašto? Pre svega zato što pred sobom i u političkom i u kriminalnom smislu imamo jednu ogrezlu stranku i da je mnogo bolje da, sve dok ona ne doživi istinsko pročišćavanje, na njenom čelu bude jedan slabi i potrošeni lider, opterećen hipotekom svoje odgovornosti, nego mladi i jaki, koji će mnogo lakše uveriti javnost da on ništa nije kriv nego je, dok su ovi prodavali Srbiju, on gradio mostove i obdaništa. Jer, kad bi Đilas došao na čelo demokrata, on bi to, naravno, očistio kao i Boris u svije vreme. Dakle, ne od kriminalaca i stranih marioneta, nego bi pod tim objašnjenjem čistio svoje protivnike – od Borisa i Vuka, preko Petrovića i Homena do Pajtića i Šapera. Na kraju, pročišćavanje žutih i nije moguće iznutra, ma ko to radio. Ono zato nije pravo već obaveza onih koji dolaze i svako oklevanje u tom poslu – koji, ako ne bude urađen već u prva tri meseca, neće biti završen nikad – i biće najasnija poruka da i nemaju nameru da promene model žute vladavine. 

Drugi razlog je taj što je – nećete verovati – Demokratska stranka potrebna Srbiji. Zašto? Zato što bi potpuno slamanje žutih na njihovo mesto u biračkom telu dovelo LDP, koji u političkom smislu, posebno u tretiranju nacionalnih interesa, jeste nešto još gore za Srbiju, dok za onaj kriminalni aspekt mrtva trka. A to znači da bi žuti, posle pročišćavanja, morali neko vreme da provedu u opoziciji (držim da je najbolje dva mandata), ali bi istovremeno bilo dobro da sa novim vođstvom postanu deo jednog nacionalnog konsenzusa o reformama i odbrani nacionalnih i državnih interesa, neophodnog da bi se sa Srbijom uradilo bilo šta. Nisam siguran da je u tom konsenzusu moguće videti Đilasa ne samo zbog njegove tipične žute volje za moć, koliko zbog aktuelnog modela žute vladavine, kome je on doprineo možda čak i više nego sam Boris. 

Naravno, taj model, gde svu vlast imaju političari – tajkuni, koji se potpuno razvio tokom ekonomske krize, kod nas nisu artikulisali ni Miloševićevi ministri – direktori, koji su bili prava sića za ove današnje, pa ni Bogoljub Karić, koji je bez uspeha pokušao kroz bavljenje politikom da zaštiti svoj kapital i nelegalne poslove. Taj model razvio je Đilas, a kasnije su ga sa manje ili više uspeha sledili neki drugi političari na vlasti i, posebno, njegovi protivnici iz stranke, verujući da će mu se tako najlakše suprotstaviti. 

Naime, Đilas, kao dobrostojeći poslovni čovek iz reklamnog biznisa, investirao je 2003/4. novac i pamet u proboj Borisa Tadića. Iako je poštovao zakon i odrekao se upravljačkih prava u tim kompanijama pošto je postao šef Tadićeve narodne kancelarije (2004), njihova zarada je tada eksplodirala i po nekoliko puta, tako da danas kontroliše 80 odsto reklamnog biznisa u Srbiji. Posao se širio, otvarale su se nove firme i većina njih imala je dodir sa velikim novcem i medijima, što će reći gotovo svemu što je Đilasu trebalo za politički uspon. Sa druge strane, politički uspon omogućavao je još više novca i još više medijske kontrole, tako da je uspeo da zaokruži svoju političko-poslovnu imperuju, gde je veoma teško odrediti gde prestaje jedna a gde počinje druga. U intervjuima je tvrdio kako njegove firme ne rade sa oglašivačima iz javnog sektora, što je bilo samo delimično tačno. Posebno kada je došla kriza i kada je privatni sektor ostao bez novca, itekako je radio sa, na primer, Telekomom, kome je sa ortacima uspeo da proda jednu sasvim bezvrednu firmu za skoro osam miliona evra. 

A to znači da Đilasov poslovno-politički model angažuje javne resurse – uključujući, naravno, i medije – isključivo u svrhu sopstvene karijere. A kad to imamo na sceni, tada je veoma teško odrediti da li pojedinac na funkciji služi javnom i političkom interesu svog grada i zemlje ili oni služe njemu. Upravo to i jeste model koji je za protekle tri godine skupo koštao Srbiju, kada je državni budžet postao mesto iz koga partije i pojedinci izvlače pare i uvećavaju svoju moć. Ta priča se završava na tome da je država sve slabija, a političari tajkuni sve moćniji, da su državni i nacionalni interes drugorazredni, dok je lični interes sve „državniji“ i sve nazajažljiviji. Zar ovo što živimo nije upravo to? Poslednja tačka te operacije zato će biti trenutak kada moćni pojedinac kaže – država to sam ja – ali ne onako pozerski kao Boris, već stvarno, sa tapijom u džepu kao što će reći Đilas ako to ne bude zaustavljeno. 

Zato će biti veoma važno da Borisu držimo palčeve da Đilasu utrpa kandidaturu za premijera i da oni koji budu vladali posle njih, birajući između Đilasa i države, shvate da je taj izbor moguć samo ako jedno od to dvoje bude ukinuto.