Novi Standard

Tadićevci veruju kako su ljudi skloniji nevolji koju poznaju od nepoznatog, pa makar to nepoznato bila i savladiva nevolja

Iskusno oko lekarke za glavu Slavice Đukić Dejanović čak dva puta je za poslednjih desetak dana konstatovalo postojanje ustava u Srbiji. Prvi put joj se ukazao kao simptom. Tada je rekla kako zna da joj ustav nalaže da raspiše lokalne izbore i na Kosovu, ali da će odluka o tome ipak biti politička jer između ustavne obaveze i političke volje stoji „realnost“ – ona čarobna reč od koje se, kad je izgovori, svaki ambasador Kvinte u Beogradu pretovori u Harija Potera, a svaka srpska politička tikva u zlatne karuce. Zato ni lekarska etika ni socijalistička estetika Dejanovićki nisu dali da „pred time (realnosti) zatvara oči“. 

Kad je Dejanovićka drugi put konstatovala postojanje ustava, nejasnoća više nije bilo: ukazao joj se kao dijagnoza, i to neoboriva. Dakle, odmah posle izbora, kaže ona, ustav se ima promeniti. Promenila bi ga ona, ispada, odavno, ali, kaže, nije bilo u parlamentu dvotrećinske većine za taj časni posao. A posle izbora će je biti? 

Pre nego što odgovorim na to pitanje, hajde da vidimo zašto bi šefica parlamenta menjala ustav. Zato što su ga, kaže, prevazišli „život (to je valjda narodna reč za realnost), ali i neke međunarodne norme“. Šta bi to moglo da znači? Da li su se život i međunarodne norme zaista toliko promenili za manje od pet godina, kad su socijalisti imali dvotrećinsku većinu i kad su obe ruke digli za novi ustav, koji bi sad da sruše? Šta je to u grešnom Koštuničinom ustavu što ne da dačićevcima da realizuju svoje velike političke ideje? Da li im je ustav smetao da opustoše Galeniku kao biblijski skakavci zemlju Misirsku? Ustav im nije dao da petljaju sa Šarićima? Ustav je smetnja što je lakše naći ženu sa tri sise nego socijalistu da nije do ušiju zaronjen u „kombinacije“? 

Ili – hajde da krenemo sa druge strane – da vidimo šta je to što ovaj ustav nema, a trebalo bi da ima, pa da se SPS pokaže u svom punom sjaju. Recimo, da se u ustav ubaci kako Ivica mora da bude sledeći premijer, bez obzira na rezultat izbora. Ili da se stavi kako se ustav primenjuje samo u retkim situacijama o kojima Boris nema stav? Možda da se iz preambule izbaci Kosovo, a da se stavi da Ružiću onaj „roleks“ nije poklonio privremeno odsutni Kene, već ga je kupio od plate? I možda smo na dobrom tragu. Računam, nijedan ambasador Kvinte ne bi imao ništa protiv ako bi Slavica u sledećem mandatu izbacila to Kosovo iz preambule, pa makar u nju stavila Žarka, Keneta i „roleks“. 

ŠTA STRANCIMA, A ŠTA NARODU E sad, ako ćemo pošteno, mnogi su se, ali ne i socijalisti – koji o sebi vole da misle kao o državotvornoj stranci – za gotovo četiri godine ove vlasti isticali idejama o promeni ustava. Zašto oni? Zašto sad? Zato što promena ustava visoko kotira na spisku ambasadorskih želja za sledeći mandat i zato što će čak i njima biti veoma teško da taj cilj ostvare. I zato im Dejanovićka nudi pomoć i pošten dil. Možda socijalisti i neće biti sasvim neophodni da neka politička grupacija sastavi vladu, ali, ako se menja ustav, tog posla nema bez ove družine ljubitelja života i poštovalaca realnosti. A to znači opet da ovdašnje stranke – ne baš sve, naravno – danas više ne strahuju od toga da će im ambasadori napraviti vladu. Ne, one ih same zovu da je sastave; one se, poput Dejanovićke, same nameštaju; one podsećaju strance da bi, ako žele novi ustav bez kosovske preambule, morali malo da pripaze na ove bodre socijaliste, a ne da im sitničare i prigovaraju za korupciju, da ih stavljaju na neke liste i pritiskaju Borisa da ih hapsi. Sad, oni jesu na funkcijama malo zaradili, ali šta je to za novi ustav, za koji će oni podići svoje vredne ručice. 

Istovremeno, dok mu ga Ivica daje šestoperom po patriotizmu, dok hapsi teroriste, deli otkaze drugosrbijancima i brani Kosovo na molitvenom doručku, Slavici je palo u zadatak da strancima maše ispred nosa promenom ustava. A odatle bi stranci, ako još znaju kako se rade te stvari, trebalo da shvate kako se Ivica sa svojim patriotizmom samo šali i kako je to samo onaj smisao za humor koji ovde naglo eskalira kako se izbori približavaju. Na istom poslu kao i Slavica je i Bajatović, koji kaže kako on nema nikakav problem da u sledećoj vladi sedi sa Čedom, posebno ako će to njemu dati da još četiri godine vodi Srbijagas. 

E sad, pitanje je u čemu je, osim što se potpuno isključuju, razlika između toga kad Slavica kaže da hoće da menja ustav – a to znači kosovsku preambulu – i kad Ružić, najelokventnije što su Srbi izmislili posle vodenice, kaže da je SPS „ozbiljna, državotvorna partija koja se ne bavi političkom trgovinom i taktičkim varkama“? U tome što Slavica priča strancima, a Ružić Srbima. I – ako se slažemo da ne može u isto vreme i ovo Dejanovićkino i ovo Ružićevo – častim vas jednim glupim pitanjem: šta mislite, koga lažu, strance ili Srbe? 

Nije dakle došao nijedan ambasador u kabinet Dejanovićke da joj za ustav zavrće ruku. Jer, i da je došao s tom namerom, ne bi došao kod nje. Koliko god mi to teško padalo da priznam, ovo sa ustavom sama je smislila, uverena da će rezultat izbora i sklapanje vlade zavisiti isključivo od stranaca, pa zašto bi ih ona čekala da joj stave nogu u vrata kad može sama da im širom otvori. 

I sad, kako da politički protivnici, ako se slažu sa procenom Dejanovićke o svemoćnim strancima, pariraju njenoj visoko podignutoj lestvici. Ako bih načas bio pragmatičan politički pokeraš, onda bih pratio Slavicu i ambasadorima ponudio promenu ustava i pride da ću napalmom iz aviona rasturiti srpske barikade na Severu Kosova. Zar bi mogli da mi odbiju takav predlog? Problem s tom je računicom je sledeći: a šta ako Slavica opet podigne lestvicu, pa kaže: potvrđujem novi ustav, pratim napalm i podižem za vađenje jednog bubrega svakom Srbinu s Kosova koji još nije imao priliku da se istakne u Žutoj kući. Kako to pratiti? Jednostavno: pobiti sve Srbe na Kosovu, naravno, prethodno im izvadivši i drugi bubreg. Možda vam ovo izgleda kao crna šala, ali to jeste krajnja konsekvenca Slavicine izborne politike. Jer to pozivanje stranaca, možda iz njenog i ugla njene partije jeste strategija, ali iz ugla javnog interesa jeste zločin. 

PATRIOTSKI RUKOPIS Naravno, bilo bi sasvim pogrešno verovati kako Dejanovićka, Bajatović i Čeda završavaju predizborni posao sa strancima, dok Ivica i Boris patriotski obrađuju biračko telo. Ne, jer to dvoje – stranci i birači – nisu dve paralelne ulice koje se ne seku. To su dva duboko isprepletena entiteta, u čijoj međusobnoj igri širina zamaha jednog (stranaca) smanjuje širinu zamaha drugog (narod). Evo kao to ide. 

Pokušajte da se setite: da je neko u Koštuničino vreme predložio podelu Kosova, možda ga baš i ne bi odmah svi nazvali izdajnikom, ali ne bi to bilo ni obrazac patriotizma, kakav nam sada iz Vašingtona recituje Dačić dok hrabro američkim kongresmenima predlaže da Srbi i Albanci moraju da se razgraniče. Naravno, prethodno su stranci, zatim srpska vlast, mediji i ovi bednici koje zovemo intelektualnom elitom neko vreme biračima Kosovo predstavljali kao težak teret, teg na krilima, pa se sada i među onima patriotski opredeljenim građanima, ako je suditi po istraživanjima, ideja podele sve manje doživljava kao nešto grešno i pogrešno. Na stranu što je ideja o podeli nerealna i što je, čak i kad bi bila ostvariva, gubitnička, nego je pitanje kako smo mi došli do toga da ona danas postane gotovo pa obrazac patriotizma? 

Evo kako? Najpre je preko Nikolaidisa i Ugričića u srpski javni govor uneta teza o genocidnom karakteru Republike Srpske. Potom je tu tezu prihvatio i dalje razrađivao Čeda Jovanović. Naravno, u srpskim medijima, koji su za to vreme bili mnogo otvoreniji za debatu da li je Srpska genocidna nego što su bili za debatu na temu zašto se nijednog pedlja Kosova ni po koju cenu ne treba odreći. A onda je državna agencija Tanjug organizovala TV duel Mileta Dodika i Čede Jovanovića na temu – da li je Srpska proizvod genocida.  

Jedan smer te priče – za ovo manje važan – bio je klasičan spin jer se duel događa u trenutku kad je vlada od Amera preuzimala smederevsku čeličanu i kad su Cvetković i ekipa lagali i od Srba krili da su ovi iz US Stila opelješili čelilčanu i ostavili je u dugovima od gotovo 300 miliona dolara. Naravno, niko se nije bavio čeličanom, nego su svi gledali Čedu i Dodika, koji se, svesno ili ne, stavio u službu beogradske vlasti pristajući da sa jednim političarem koji to nije – nego je domaći glas pritiska stranih ambasada – raspravlja kao ravan s ravnim pitanje o genocidnosti svoje države. (Zamislite Abdulaha Gula koji izlazi na televiziju da bi sa nekim, recimo, jermenskim političarem koji je jedva prešao cenzus raspravljao o tome da li je Turska genocidna država – ne bi ga možda odmah smenili, ali bi zacelo još iste večeri završio u ludnici.) 

I hajde sad da vidimo kako se završio taj duel. Čedisti kažu da je bilo 3:0 za njihovog ljubimca. Tvrdi Srbi kažu da ga je Mile stukao sa 3:0. Prava istina je da je Boris pobedio 6:0. On, koji je obezbedio javni prostor da barabe i budale tri nedelje raspravljaju na temu da li je Srpska nastala na genocidu, on koji pod sobom ima i Tanjug i gomilu novina i televizija koje su bezbrižno žvakale jednu opasnu temu, na kraju je hrabro izjavio, i to u sred Bosne, kako on ne misli da je Srpska genocidna. Bravo, majstore! Živeo, patrioto! Klanjamo ti se, branioče nacije! Spasioče Republike Srpske! Samo ti znaš koliko je čistog patriotizma trebalo da se kaže da Srpska nije genocidna! Koliko hrabrosti! Koliko ljubavi za svoj narod! 

I sad znamo: kao što je ovo rekao, Boris će, ako njegova vlast preživi, za četiri godine da kaže kako on lično, svojom rečju i čašću, garantuje Srbima na Kosovu da im niko ne sme dirati preostali bubreg. Kakav će to tek vatromet od patriotizma da bude? Zamislite naslove: „Tadić spasao sve srpske bubrege na Kosovu!“ 

POLITIKA I MORAL Naravno, možemo se mi, koliko god hoćemo, diviti Tadićevoj hrabrosti da u sred Bosne brani Srpsku od genocidne hipoteke. Ali možemo li da se pre toga ne zapitamo koliko je on doprineo toj hipoteci? Najpre svojom rezolucijom o genocidu, koju je usvojila njegova većina u parlamentu, a onda ovom gotovo jednomesečnom nameštaljkom od debate u kojoj su svi – i oni koji su napadali Srpsku i oni koji su je branili uključujući i Dodika – igrali svoje odvratne uloge. 

Sa moralne tačke gledano, Tadić je zapravo bio onaj momak koji pošalje svoje pajtose da u mraku presretnu i napadnu devojku koja mu se sviđa, a onda se iznenada pojavi i sve ih prebije da bi na kraju sam u tom mraku ostao s njom sa svojim oreolom hrabrog spasioca i svojom erekcijom. Sa političke tačke gledano, to je pretnja građanima Čedom i, još više, njegovim stranim zaštitnicima, i demonstracijom da samo on može da ih odbrani od te izdajničke pošasti. Gledano, međutim, iz tačke države i nacije, to je besomučno trošenje osnovne supstance, jer pitanje o genocidnosti Srpske – nešto što je doskoro za sve nas bila stvar o kojoj se niti raspravlja niti razmišlja – za dugo vreme ubačeno je u javni prostor i legitimisano kao pitanje od koga zavisi i sudbina Srba preko Drine i svih ostalih. 

A zašto je to Borisu trebalo? Samo da bi se, s jedne strane, biračima predstavio kao hrabri patriota. Sa druge, on je čovek koji narodu, kao alternativu sebi, nameće duboki egzistencijalni strah, ako samo i pomisle da bi mogli da glasaju za nekog drugog. Taj strah je, sa jedne strane, od Čedine izdaje, a, sa druge, od Koštunice i Nikolića, sa kojima se neće nadmetati u patriotzmu, ali će ih Srbima predstaviti kao faktore rizika u odnosu na strance. A sad što on i ne krije da će sa Čedom u koaliciju, kakve veze ima kad će nam od Čede spasiti preostali bubreg. 

Postoji li išta niže i išta pokvarenije od takvog patiotizma? Možda, ali nije otkriveno. 

VLADAVINA STRAHA I eto nas na samom izvoru Borisove izborne strategije. Biće to strah! Čisti nepatvoreni strah. Pogledajte za početak to foliranje samouverenosti funkcionera DS kako su se razleteli da objasne kako su oni, čak i ako nisu srpski izbor – srpska sudbina. Pogledajte Borisa kada kaže da će Srbi opet zaokružiti žute ako „realistično sagledaju“ – a realnost je, rekli smo, drugo ime pretnje, zbog koje ne treba da se držimo nijednog svog interesa, ni ustava, ni sebe na kraju. Pogledajte odmah zatim zvezdu žutog granda Trivanku, kako „umesto avanturizma nudi izvesnu budućnost“ sa žutima i peva o Borisu, koji je, kaže, uspeo da „vrati blistavo lice Srbije“. Ili žutog Saurona Mićuna kada kaže da bi oni trebalo da vladaju sve dok Srbija ne uđe u EU. Hajde da vidimo šta je zajedničko u tim porukama? 

Pre svega, ne zanosite se da je neko od njih mogao da govori o „blistavom licu Srbije“ zato što je budala. Jer oni najbolje znaju ko su, kakvi su i u kakvo stanje su doveli Srbiju, kao što znaju i gde su doveli sebe, koliko započetih poslova imaju i koliko ih para čeka. Oni sve znaju o tome da je nesreća Srbije obrnuto proporcionalna njihovoj sreći, i oni tu ništa ne bi menjali. Tek, tim foliranjem samouverenosti – koje normalnom čoveku deluje kao odeljenost od svake stvarnosti – žuti pokazuju da su konfrontirani sa građanima. Oni zato hoće da obeshrabre sve one Srbe koji bi da im vide leđa, još više one koji bi za to nešto i da urade, a posebno one žedne pravde koji se nadaju da će bar nekoliko žutih videti iza rešetaka.  

Poruka žutih za njih je – hteli vi to ili ne, mi ćemo vladati. A, ako samo pomislite da nećemo, videćete šta će vam se sručiti na glavu i kako ćete se vratiti u 90-te i zažaliti za nama. E sad, bilo je toga i pre, kad su na izborima 2008. govorili kako će nas Toma i Voja odvesti u izolaciju, ali ovaj put, posebno otkako je Toma savladao jezik petooktobarske epohe, oni ne prete njime kao nekim nesnađenim likom koji će nas vratiti u kameno doba. Ne, oni sad prete sopstvenom snagom, bez namere da je učine manje zlom nego što jeste. Zna, dakle, Trivanova kako ovo „blistavo lice Srbije“ niko neće progutati kao slatkiš, ona na to ne računa kao na glupu konstataciju, već kao na bezočnu drskost, kojom se biračima ne objašnjava nemoguće, kojom im se ne udvara, već im se smeje u lice ne bi li ih se uplašilo, ne bi li shvatili da su žuti njihova sudbina i batalili avanturističke snove da svoj glas poklone njihovom rušenju.  

Konačno, njihove poruke svode se na to da je gore od žutih na vlasti jedino pokušati da ih se sruši odatle. A to znači kako te poruke očituju jedno obeshrabrivanje građana, pretnju i spremnost da se sa vlasti ne siđe, kako god oni glasali. Uostalom, svako je od nas u proteklih mesec dana bar jednom čuo ili pročitao da će, šta god da bude na izborima, žuti ostati na vlasti, uz pomoć stranaca, sile, Boga, svejedno. I, da se ne lažemo, znam mnoge među nama koji su u to i poverovali. Ali poverovali ili ne, svako treba da zna – tu poruku nije stvorio i u prostor poslao niko drugi do žutih. Ta poruka treba njima. 

Naravno, pitanje je sad da li je ovaj strah osnovan. Ako pitate naprednjake, oni misle da su, za razliku od ranijih izbora, učinili sve što je do njih da taj strah ostane bez osnova. Ako pitate Koštunicu, on opet, kao civilizovan čovek, ne veruje da je svet baš toliko otišao dođavola da bi ponovo morao da na ulici brani izbore. Zato je njihova tiha poruka da strah nema osnova, što možda i nije van pameti, ali nisam siguran da je istinito. 

Ako za početak pogledamo današnje medije i delovanje lažljive elite – koja, kao i nekadašnja komunistička, veruje da stvari rđavo idu zato što je u ovoj prozapadnoj vladi nedovoljno zapada/komunizma – videćemo da oni izgaraju protiv bilo kakve promene, i da u tome ne biraju sredstva, od manipulacije do pretnje. Zar već to nije dovoljno za zaključak da Srbija regularne izbore neće imati? Dovoljno je videti rad agencija za istraživanje javnog mnenja i kontrolu izbora, pa zaključiti da ništa neće biti kako treba, treba samo setiti se stvari iz prošlosti, pa predvideti kako će se, recimo, u noći izbora ponašati Cesid i analitičari. Ako samo bacimo oko na današnje srpsko pravosuđe – ucenjeno, slomljeno i bedno – i ako znamo da ono daje poslednju reč o rezultatima izbora, zar to nije dovoljno da čovek zaista bude zabrinut? Iako će njihovo ponašanje ovaj put možda biti diskretnije, ponašanje Zapada za poslednje dve decenije ne navodi na to kako će im biti drago ako Srbija izabere vladu kojoj će Kosovo biti starije od EU, koja će sarađivati sa Rusijom i više od tadićevaca brinuti o svojim resursima i građanima. 

Možda dakle opoziciji bolje radi posao ako kaže da razloga za strah nema, ali ga ima. Može li taj strah biti pobeđen? Da, ako se svi suočimo s tim da, iako nam žuti prete realnim stvarima, oni Srbiji ne daju perspektivu izvan tog straha i pretnje. Rečju, oni Srbiji kažu: nastradaćeš ako ne budeš s nama, ali sve što su u Srbiji radili i rade kazuje da će ona barem jednako nastradati i ako ostane s njima. Iako njihova ponuda dakle barata visokim emocijama – jer strah to jeste, ona je logički nikakva jer nam nudi izvesnu propast kao bolju od svake neizvesnosti. Oni veruju kako su ljudi skloniji nevolji koju poznaju od nepoznatog, pa makar to nepoznato možda bila i savladiva nevolja. 

Na kraju, ako bi se izborna strategija tadićevaca mogla svesti na jednu reč, onda bi reč ucena bila sasvim odgovarajuća. Naravno, ucena ima svoju vrednost: ona ucenjenog drži u psihološkom stanju da će, ako učini po volji ucenjivaču, sve to jednom možda i prestati. Sa druge strane iskustvo ga uči da lanac ucena nikada ne prekida ucenjivač nego ucenjeni – ili svojom voljom i otporom ili svojom smrću. Ako sam s ovim do sada bio u pravu, teško je ovde govoriti o političkoj izbornoj ponudi u smislu koja strana nudi bolje, više i realnije. Ovde je bila reč o jednoj ponudi, toliko nepristojnoj da je pristojan svet i ne razmatra. Čak ni kad je jedina.