Novi Standard

Izlazak iz veka raspada manje sprečavaju političari, a mnogo više elite, koje ne rade i ne misle ono što misle da je najbolje, već  jedino što umeju da rade i misle

Na vrhovima pušaka Karađorđevi ustanici 1804. godine odnose Srbiju iz izbegličkog 18. stoleća u 19. – epohu nacionalnog oslobođenja i stvaranja moderne države. Još više, međutim, formiranje srpske nacije obeležava tu epohu rasta svake vrste, u kojoj Srbija, srazmerno svojoj veličini, postaje za doseljenike najpoželjnije mesto na svetu posle Amerike. Uspinjući se decenijama voljom sopstvenih građana i elita – uglavnom izvan geopolitičkih projekata velikih sila tog vremena, a često i uprkos njima – mala junačka kraljevina na kraju puta postala je moralni obrazac slovenskog sveta. Taj veliki vek Srbija završava 1918. pirovim trijumfom, kada se na svoj istorijski vrh uspinje sa preko 40 odsto stanovništva manje nego što je imala 1912. godine, kada je ušla u seriju oslobodilačkih ratova. 

Vek uspona ekonomski je objašnjen stvaranjem društva slobodnih seljaka malog poseda. Politički pak – neopterećena plemstvom, koga nije ni imala – Srbija 19. veka jeste demokratsko društvo. Ona to postaje i u doživljaju nacije kao multireligiozne zajednice, u kojoj Srbe okuplja svest o zajedničkom jeziku. U tom stoleću dakle Srbija se fokusira oko nacionalne ideje, koja ne isključuje već sabira; koja je ofanzivna, ali nije agresivna; koja, na kraju, proizvodi vrednosti, a ne destrukciju. Srbija 19. veka ispisuje najbolje stranice svoje istorije ograničavajući svoju politiku isključivo granicom interesa svoje široko zasnovane nacije, daleko od svake ideje koja izlazi iz tog okvira. 

Srbija 20. veka, sa druge strane, jeste Srbija koja taj okvir zamenjuje idejom internacionalnih integracija – najpre jugoslovenskih, potom onih pod okriljem komunističke internacionale, i na kraju evropskih. I upravo ta Srbija koja izlazi iz okvira svoje nacije jeste Srbija dezintegracija – državne, koja bez prekida traje od 1918. do danas; za isto vreme i nacionalne, u kojoj najpre gubi okvir multireligozne nacije okupljene u zajedničkom jeziku, da potom ne bi uspela da dezintegraciju zaustavi čak ni na granicama pravoslavlja. Ako je 19. vek bio epoha nacionalne integracije, 20. je vek nacionalne dezintegracije. 

ELITA KOJA NIJE SRPSKA Mnogo je objašnjenja za taj fenomen: uzroke raspada neki su videli u dramatičnom gubitku ljudstva 1912-1918. i 1941-1945, pa i 1991-1999; zatim u delovanju političke ideologije Katoličke crkve, koja već od 1918. počinje da nameće religiju kao granicu nacije i samim tim proizvodi agresivne religijske nacionalizme; na dezintegraciji rade i britanske vlade i tamošnje masonske lože; svoju ulogu od druge polovine 30-tih godina ima i komunistička internacionala; tu je i zaostajanje Srbije u industrijskom razvoju; raspad blokovskog sveta s kraja 20. veka, srpskom korpusu je odredio da rascepkan postane deo katoličke Srednje Evrope pod dominacijom Nemačke; nikako ne treba zaboraviti ulogu 70-godišnjeg ideološkog rata, koji cepa isti taj srpski korpus. 

Koliko god svi ovi razlozi bili odbranjivi kao takvi i koliko god u različitim razdobljima neki od njih dominirali u odnosu na ostale – svi oni presecali su se u dugotrajnom formiranju srpske 20-vekovne elite, koja je bila posvećena razmatranju o Srbima i Srbiji isključivo kao delovima nadnacionalnih državnih i regionalnih struktura. Iako je Srbija, i u Jugoslaviji i van nje, za globalne i kontinentalne okvire bila suviše mala da bi ijedan svoj unutrašnji problem rešavala izvan svojih granica, ta elita bila je naučena da ništa ne rešava u tom za nju mizerno malom okviru, nego isključivo u granicama širih entiteta, koji su nadilazili i državu i naciju. Tako da su naša rešenja u 20. veku šetala od Londona i Vatikana, preko Moskve i Vašingtona, do, danas, Berlina i Brisela. Kada se, recimo, problem srpske ekonomije nije mogao rešiti u Briselu – a po definiciji nije mogao – srpska elita bila je besna na razmažene radnike; ili, kada se nacionalno pitanje nije moglo rešiti u Berlinu – jer Berlin nije zainteresovan da rešava srpsko pitanje – krivicu je pred elitom poneo narod zatucanih nacionalista. Tako je srpska elita nosila teret samonametnute krivice pred svetom i tako je uslov svake njene dalje emancipacija u tom internacionalnom okviru bio prezir prema narodu, što je dovelo do toga da ona interesno prestane da bude srpska. 

Otuda je najvažnije srpsko pitanje danas: kada je zapravo završen naš 20. vek, epoha državne i nacionalne dezintegracije i privredne i kulturne regresije – vremena kada nas je elita uverila da ćemo opstati ako prestanemo da budemo nacija i ponovo postanemo narod. Nemačka je taj vek svog rušilačkog nacionalizma i teškog stradanja završila još 1989. padom Berlinskog zida i ujedinjenjem. Kina iste godine na Tjenanmenu ubilačkom odlukom, koju danas pred istorijom pravda činjenica da je baš tada i time birala hoće li u 21. vek ući kao svetska sila u nastajanju ili zapadna kolonija najjeftinije radne snage na svetu. Rusija je ušla poslednjim danom 1999, koji joj je na čelo doveo Vladimira Putina. Amerika je, naravno, takođe ušla, s tim što čeka rasplet svoje pozicije jedine supersile kako bi mogla da odredi da li je za nju novo stoleće nastupilo padom Sovjetskog Saveza 1991. ili rušenjem „bliznakinja“ deset godina kasnije. Državice našeg dela Balkana svoj ulazak u 21. vek obeležile su sticanjem nezavisnosti... 

Kada je, međutim, Srbija ušla u svoj 21. vek? Odgovor je dramatičan – još nije ušla. Srbija još uvek živi u svom stoleću dezintegracije. Nije reč samo o tome da svi pokazatelji svedoče kako dezintegracije nisu završene nego su, naprotiv, produbljene i intenzivirane čak i u onim segmentima gde je Srbija pokazivala izvesne dobre rezultate tokom svog „hronološkog“ 20. veka, poput privrede, na primer. Reč je o tome da je srpska elita – uprkos tome što je (nacionalna) dezintegracija duboko zahvatila i srpski pravoslavni korpus (Crna Gora, Vojvodina), čak i samu Crkvu – i dalje insistira na rešenjima koja transcendiraju nacionalni korpus, i dalje ih traži izvan sebe. Zato se možemo smejati dok se našoj eliti znoje dlanovi pred pitanjem hoće li dobiti kandidaturu za EU, koju, uzgred, plaća odricanjem od temeljnih nacionalnih interesa; ili dok predsednik Srbije ne može da otvori ni najobičniji most koji spaja dve srpske obale Save a da ne pomene njegov značaj za region; ili tome što svaki pomen nacionalnog unutar te elite automatski stvara nelagodu i podtekst da je reč o nečemu što se suprotstavlja demokratskom. 

DA LI SU TO BILE ŠANSE? Srbija je, naravno, imala svoje šanse da napusti 21. vek. Prvu je imao Milošević 1989, kada je imao veliko poverenje građana i manevarski prostor da raskine sa ideološkim komunizmom i da bar srpske ciljeve tokom raspada države na svetskoj pozornici učini legitimnijim. Naravno, danas, sa iskustvom 1999. i 2000-tih ostaje nam u mraku ono što nam je pre toga izgledalo jasno – da je Milošević imao prostora da drugačije pročita pad Berlinskog zida i da na nekim širim osnovama zasnuje nacionalni pokret. Šta god mislili o njemu, dok protok vremena guta suvišne detalje, ostaje činjenica da je uspeo sa Republikom Srpskom, koja jeste makar trenutak prekida dugog trenda dezintegracija i, u trenutku kada razumevamo sve istorijske silnice iz 90-tih, taj srpski posed na levoj obali Drine deluje kao pravi podvig, ne manji od onoga koji ćemo upisivati i ako u sledeće dve decenije takva opstane. 

Druga prilika da Srbija izađe iz 20. veka bio je Peti oktobar, epoha u kojoj su se – koliko god to iznenađujuće zvučalo – čak bolje poneli političari nego elite. Đinđić, koji pred kraj svog života razumeva da on sam nije deo novog istorijskog procesa ako se sam za to ne izbori, pokazuje nameru da prekine dezintegracione procese i umire kao najveći protivik tih elita, koje ga danas prisvajaju. Te elite prema Koštunici nikad nisu imale iluzija niti on prema njima: činjenica da je otišao sa vlasti omrznutiji među njima nego kad je došao svedoči samo o njegovim pokušajima da vodi srpsku a ne internacionalnu politku i da koči i usporava procese dezintegracija. Čak ni Tadić nije omiljen među tim elitama, koje su oduvek gajile prezir prema njegovom političkom pedigreu, retorici i proklamovanim namerama, ali im je nadu u njega vraćala njegova slabost da im se odupre. 

Otuda izlazak iz 20. veka danas manje sprečavaju srpski političari – na kojima je sav odijum građana – a mnogo više elite. Jer one ne rade ono što misle da je najbolje, one rade jedino što u skoro stogodišnjem kontinuitetu umeju da rade, budući nastale i formirane na ideologijama i pogledima koji državu Srbiju i nacionalni interes potpuno isključuju. Zato suštinske promene – a to jeste izlazak iz 20. veka – Srbiji ne mogu doneti političari, ni novi ni stari. Uostalom, trojica od njih četvorice za poslednjih 20 godina pokušali su to i nastradali, a onaj koji (još) nije to je samo želeo do trenutka kad se uplašio za sebe. Iako nije svejedno ko će sutra vladati Srbijom, promenu može da donese samo smena elita. Umeće političara tu može da bude samo u sledećem: oni mogu – i to jeste njihov nalog – da pokušaju mirnu smenu elita i da spreče nastupajući obračun građana sa tim elitama. Političku artikulaciju građana danas ćemo najlakše prepoznati u ozbiljnoj narodnoj politici srpskih lidera sa severa Kosova, artikulisanoj izvan glavnih tokova i retoričkih figura srpske politike i, posebno, izvan uticaja elita, koje danas, nemoćne pred njihovim argumentima, nastoje da im odbiju neko pero već bolesnim medijskim spinovanjem. Jer njih četvorica svedoče da je 20. vek odavno Srbima iscrpeo duhovne, kulturne i političke resurse; on danas iscrpljuje i fizičke resurse, odakle stvar pobune građana protiv elita postaje pitanje života i smrti, u najelementarnijem fizičkom smislu.  

Na pitanje da li je to moguće izbeći – dakle da li je moguće izbeći građanski sukob – danas iz mnogo razloga nije lako biti optimista. A taj pesimizam na sto baca pitanje hoće li Srbija iz 20. veka izlaziti na isti način kao što je ulazila u 19. 

P.S. Budući da autor ni po znanju ni po obrazovanju nije istoričar, predlažem da se ovom tekstu pre pristupi kao nekoj vrsti njegovog glasnog razmišljanja i poziva na isto, nego kao prema pretencioznom pokušaju da nudi istorijske sinteze i zauvek date istine.