Novi Standard

Zašto je 9. decembar dan D za opoziciju i zašto je naše zlurađenje poslednje Tadićevo oružje protiv Srbije

Imao sam nameru da se uključim u raspravu povedenu ispod mog poslednjeg teksta, ali sam, kako je polemika odmicala, odustao, prilično obeshrabren. Na prvi pogled ta polemika – u kojoj je manje učesnika uspevalo da sačuva hladnu glavu nego što je bilo onih koji su pali u vatru, toliko da su neki na kraju priznali kako su preterali – mogla bi da bude dobra ilustracija naših političkih naravi. Ali samo na prvi pogled. Jer bila je to, mnogo više – ilustracija naših partijskih naravi. Radi se o tome da su ton onom žešćem delu polemike, pored ostalih, davali i politički aktivisti (hajde da ne kažem funkcioneri) dve opozicione stranke – DSS i Dveri, dok je u drugom planu učestvovalo i nešto žutih, SNS a možda i nekih drugih. (Ne pitajte kako znam – znam!) 

Nije mudro tumačiti sopstvene tekstove, posebno objašnjavati ono što ste hteli njima da kažete. Ali, kako je ovaj tekst neka vrsta ličnog zapisa, pristaću na tu grešku. Naime, namera mi je bila da na Koštuničinu inicijativu za javnu rapravu o EU – uglavnom prećutanu u mainstream medijima – bacim svetlo kao na veoma važnu. Ona je takva pre svega iz dva razloga. Dosadašnji diskurs o EU, kakav je artikulisala Tadićeva elita, bio je – nimalo slučajno – artikulisan tako da je sprečavao svaki govor o Srbiji. EU je u tom diskursu bila neka sila izvan nas, koja će rešiti sve naše probleme. Šta ćemo s Kosovom? Tek kad uđemo u EU imaćemo kapacitete da ga rešavamo! Slomljena privreda? Zato i idemo u EU! Korupcija? To će nam uterati u red EU! Sloboda? To je drugo ime za EU! I zato tek onakvim kritičkim razmatranjem EU kakvo je predložio Koštunica zapravo stičemo uslov da istinski govorimo o Srbiji i o sebi, lišeni tadićevske slike EU kao univerzalog rešenja za sve naše probleme.  

Drugi razlog zašto je važan Koštuničin poziv je u tome što problem ovaj put ne otvara neko ko ne razume razliku između EU i Evrope jer takvima je lako – oni to neće zato što neće, i gotovo. Radi se o tome da priču otvara neko ko duboko baštini političku ideju zapadne demokratije (ne mešajmo to sa njenom današnjom karikaturom). Dakle ovde je reč o Koštunici kao delu jednog evropskog političkog korpusa, superiornom po svojoj ukorenjenosti u tradiciji evropske politike i kulture, taman onoliko koliko je danas na javnoj sceni, ne samo kod nas, malobrojan i jedva primetan. Njega nema u opštoj kakofoniji svetskog „newstainmenta“, koji se prodaje kao jeftina sugarfree politička roba za milione duša i čija svrha je da im učini pitkom političku izopačenost većine zapadnih vlada. Reč je, naravno, o svetu koji se, umesto za političke ideje, opredelio za njihovu simulaciju, i on je, udarajući u zid sopstvene projekcije, zaglavljen naspram duboke krize koja traje; on se našao pred pogubnim aksiomom da je moguće simulirati sve osim ljudskog života. 

Moje uverenje je da će taj svet ukorenjen u tradiciji nacionalne države spasiti Evropu ako joj spasa uopšte ima, bez obzira što je njegova vidljivost na evropskoj političkoj mapi danas veoma mala. Tu su važne još tri stvari. Taj svet u Evropi, koji kod nas oličava Koštunica i – neka mi bude oprošteno – niko više na političkoj sceni, prosto po tome što su jedni nedovoljno Evropljani a drugi previše EU; to dakle nije svet koji tek konkuriše na tesnom tržištu legitimnih političkih ideja, na kome se mi opredeljujemo za jedno ili drugo. To je – prvo – svet koji političkom idejom konkuriše nečemu što je antitradicijska verzija antipolitike i društvenog ništavila, koji se očituju u današnjoj krizi zapadnog sveta. Drugo, to nije ni korpus novih internacionalista ni parohijalnih tribuna, već ljudi koji veruju u ideju nacionalne države, koja nije ni provincijalno zatvaranje ni prepreka saradnji; pojedinaca koji oličavaju jedan poredak istorijskog kontinuiteta na prostoru „između Atlantika i Urala“. Na kraju, treće, to je i jedna politička pozicija koja podleže moralnim merilima jer na njoj danas nije niko zbog toga što je glup da pojmi savremeni svet i na njoj nije niko zbog toga što će mu to obezbediti ličnu ili političku korist. Na toj strani danas se istrajava i danas se gubi, bez obzira da li ste političar, intelektualac, novinar ili, najšire, politički misleći čovek. 

ZAŠTO MRZE KOŠTUNICU Elem, možemo da polemišemo da li je Koštunica oduvek zastupao tu poziciju ili se menjao onako kako se menjala EU i, posebno, onako kako se ona menjala prema Srbiji; može on nama i da se dopada i da se ne dopada – ali tu ideju u tom obliku i u tom istorijskom kontekstu danas u Srbiji ne nosi niko drugi. Jedni je smatraju bezvrednom, uvereni da je jedino rešenje u prepuštanju snažnoj matici; drugi, koji bi hteli da je ponesu, nemaju (još) dovoljno kapaciteta za to, treći je odbacuju definitivno razočarani u institucije demokratije zagovarajući revoluciju. I zato je Koštunica na kraju važan – bez obzira što mnogi to ne razumeju, čak ni većina iz njegove stranke – i zato je važniji nego onda kada je bio moćniji i kada ga je Srbija volela mnogo više nego što ga voli danas. 

Pomalo je paradoksalno da, čovek tako slabog političkog temperamenta koga je lakše optužiti za neka nečinjenja nego za činjenja, danas u delu biračkog tela izaziva toliko žučne reakcije. Još je paradoksalnije da su reakcije prema njemu mnogo žučnije nego prema nekima koje će i ti najbešnji uvrstiti u red većih krivaca od Koštunice za srpski slom iz poslednjih 11 godina. Zašto?  

Sa Koštunicom danas najveći problem imaju dve najsuprotstavljenije grupe na političkoj sceni. Sa jedne strane, to su zagovornici bezalterantivnog EU puta, jedne ideologije sasvim ispražnjene od bilo kakvog sadržaja; istovremeno, ideologije moćnih političkih i međunarodnih resursa, koja se, usled te ogromne disproporcije između sadržaja i moći, na naše oči pretvara u jadnu ideologiju bivanja na strani jačeg. Sa druge strane, među mrziteljima Koštunice su oni koji su imali snažan emotivan odnos prema njemu i njegovoj politici, neka vrsta disidenata, koji su od njega očekivali više i koji, razumljivo, umeju da budu žučniji od ovih prvih. 

Problem nastaje, međutim, onog trenutka kad se vidi da će, ako ne kod svih iz te dve grupe, a ono kod većine argumenti protiv Koštunice biti identični – spor je, kilav, izgubio je Kosovo, Crnu Goru, tolerisao je Dinkića i Vuka Draškovića i sl. Naravno, ove prve – bezalternativce – lakše je razumeti: samo postojanje Koštunice, odnosno samo egistiranje pomenute ideje u njegovom kapacitetu, bolno je svedočanstvo o suštinskoj praznini i istorijskoj nezasnovanosti, na primer, Tadićeve politke. Kad je reč o ovima drugima, problem je što oni dobar deo svojih kritika nasleđuju iz agilnog propagandnog aparata prvih, i to ne zato što ne razumeju Koštuničinu politku već što – budući ljudi jedne dimenzije – ne razumeju politiku uopšte.  

Koštunica je, naravno, pravio ozbiljne greške, ali kako je moguće da jedva da je iko iz korpusa razočaranih postavio pitanje svrsishodnosti njegove politike žrtvovanja malog da bi se sačuvalo veliko, umesto što ga pitaju za Lončara, Bubala i za petljanje sa Borisom, Vukom i Dinkićem? Kakav je smisao u tome da ga niko ne pita zašto nije iza sebe ostavio ništa u okviru čega bi danas mogao da preživi svet koji je delio njegove ideje, nego je dozvolio da ih tadićevci rasteraju kao rakovu decu? Zašto ga niko ne opomene da ozbiljna državotvorna politika u Srbiji danas od njega zahteva jasnije kritičko određenje prema epohi Petog oktobra, umesto što mu jedan od kritičara zamera kako ne može da oprosti što mu je otac dobio otkaz za Vojinog mandata? 

OPOZICIJA I SVEST O PROMENAMA I tu dolazimo na ono što je važno i, plašim se, spornije od Koštunice: na svest o promenama među onima koji se promene zalažu i na ono što sledi iz te svesti - na međusobne odnose u opoziciji. O neophodnoj dubini promena, makar postepenih, već sam pisao. Manje je, međutim, bilo reči o hitnosti tih promena. Tadićevskom Srbijom vladaju toliko rđavi trendovi da će, ako vlast dobije još jedan mandat, Srbija u naredne četiri godine izgubiti sve resurse na kojima bi mogla da bazira svoju obnovu i svoje dizanje sa kolena (energija, zemlja). A to znači da će, ako se to dogodi, svako eventualno podizanje podrazumevati revoluciju. E sad, uverenja sam da je revolucija zločin, ne manji čak i onda kada se pokaže kao neophodan. Stvar sa revolucijama dodatno komplikuje što su one u savremenoj političkoj tehnologiji sve više sredstva manipulacije obespravljenim masama, koje se, očajne i obmanute, lako podižu protiv političke klase za račun krupnog međunarodnog kapitala.  

Rečju, ne verujem da bismo u eventualnim revolucionarnim kretanjima mogli da računamo sa ovim što imamo danas – sa Koštunicom, Nikolićem ili Dverima. Ako se to nekome dopada, ostaje pitanje da li mu se više dopada revolucija na čijem čelu može da zamisli Čedu Jovanovića, Vuka Draškovića ili Sonju Biserko, ljude koji bi zasigurnio pre „okupirali Tadića“ nego što bi šansu za to dobili radnici iz Rakovice. A to će opet reći da će zadatak sledeće vlade, ako već ne podizanje Srbije, biti spasavanje onih resursa – ljudskih i prirodnih – koji bi to podizanje jednog dana omogućili i, ne manje važno, sprečavanje revolucije i građanskog rata. 

A to znači da su predstojeći izbori možda poslednji trenutak da se ovo završi u miru i da su alternative tome krv ili večni mir Srbije, kome je vodi Tadić. Ako smo potrošili sve reči pozivajući vlast na odgovornost i ako smo shvatili da je bilo džaba, predstojeći meseci zahtevaju dakle vanrednu odgovornost opozicije. Početak te odgovornosti sastoji se u njihovom razumevanju prilika u Srbiji i činjenici da je njihova međusobna saradnja na ivici ponora jedini vredan način koji bi mogao to razumevanje da očituje.  

Kada vidim, na primer, kako se nekim mojim prijateljima iz DSS ne dopada što se pojavljujem na naprednjačkoj televiziji, da nekim mojim prijateljima iz SNS nešto smrdi u tome što podržavam Dveri; da moji dverjanski prijatelji drže da za njihov ukus previše podržavam Koštunicu, tada vredi postaviti pitanje – šta je problem naše opozicije? 

Naravno, lako ćemo se složiti da je to međusobno nepoverenje, nešto što još uvek nadjačava svest o tome koliko je važno da se sarađuje. Računam da je neophodno da naprednjaci shvate koliko je krhka stvar višak podrške dobijen uz manjak politike (koliko god to meni bilo razumljivo za rad velike stranke u srpskim uslovima); da Koštunica, izjašnjavajući se o Petom oktobru, prihvati da mu ga nisu oteli Tadić, Dinkić i Čanak, nego da su oni, ovakvi kakve ih danas gledamo, bili princip Petog oktobra, a da je on bio incident; da Dveri shvate da se politika ne artikuliše tako što će imati jače stomačne nadražaje na Koštunicu nego na tadićevce; da radikali, na kraju, odluče da li Srbija ima većih problema od njihove borbe sa naprednjacima za nekada zajedničku partijsku zaostavštinu. 

Ovi momenti autorefleksije opozicionih aktera, koliko god bili neophodni za saradnju, nisu dovoljni za uspostavljanje poverenja. Poverenje se gradi samo zajedničkom akcijom. A to znači da opozicija takođe mora da 9. decembar doživi kao Dan D. Za njih tog dana neće biti najvažnije da li je Srbija dobila kandidaturu ili ne, već da je vlada završila tu svoju simulaciju ozbiljne državne misije, i da posle toga može samo da raspiše izbore ili da se kruni pod opozicionim pritiskom. Zbog toga bi – pre svih Nikolić kao čovek sa najvećom podrškom i Koštunica kao neko sa najvećim političkim kapacitetom i snagom među uticajnim svetom – morali da pozovu na okupljanje sve koji razumeju katastrofalan učinak Tadićeve vladavine i sve koji shvataju da vreme Srbiji curi. Ako taj poziv bude artikulisan dovoljno jasno i snažno, oni koji ostanu izvan tog poziva najpre će na sebe preuzeti odgovornost koju ne mogu da iznesu, zatim će ostati izvan uticaja, izvan smisla političkog delovanja i, na kraju, izvan podrške birača.  

Priča ko kome tu veruje, ko radi za strance, ko je radio sa Dinkićem, ko je za Đilasa a kome su žuti draži od Tome, ako je nekada i imala, tada neće imati nikakvog smisla jer niko ne može više da radi za strance od ove vlasti, niko neće vratiti Dinkića i ustoličiti Đilasa bolje od njih, kao što niko neće voleti žute bolje od samih žutih. Čvrsta saradnja će opoziciju – i to sve skupa – u svakom slučaju više približiti vlasti nego međusobne optužbe, dok, sa druge strane, iako još uvek imamo razloga da se plašimo kako ćemo opet biti razočarani, ne verujem u razloge za sumnju kako će se žuti pokazati kao bolji od toga u bilo čemu. 

Da bi se to postiglo, za početak je potrebno mnogo više od ovog jalovog sitničarenja i zlurađenja, koji preovladavaju među svetom koji želi promene. Da bi se nešto uradilo, potrebno je mnogo više od jednodimenzionalnog razumevanja politike, i mnogo više od ideje da svaki od aktera u potaji misli kako bi on lakše Srbiju promenio sam nego sa ostalima. Sve izvan toga, sve izvan artikulacije sledećih izbora kao referenduma – za ili protiv Srbije – samo je detinjasto stavljanje ogromne, čak istorijske odgovornosti, na nejaka pleća, čega smo se u Srbiji baš nagledali svih ovih godina.